Piše Maja Uzelac: Ruglo Beograda

Poznati košarkaš napustio je investiciju i ovaj poduhvat prepustio n.n. licima, kojih se od tad desetak smenilo u bezuspešnom pokušaju da od ovog ništa naprave jedno nešto.Grad Beograd nije uspeo da povrati ovo zemljište, jer procedure su, znate, komplikovane, i tako 11 bazena - od kojih jedan od kilometar i po - i 21 tobogan - od kojih jedan od 20 metara visine - nikada neće biti izgrađeni. Umesto njih, tu je memento velikih snova, koji, kažu savremenici rezimirajući status, nikada i nisu imali utemeljenje u stvarnosti.Potencijalni period sunca za brčkanje Beograđana na otvorenom, uz najbolju volju što nas istih što planetice koja nam je oduvek bila naklonjena, traje, kažu, u najboljem slučaju 45 dana. Što nije dovoljno da se investicije povrate za manje od kolkooćeš godina, a svako zna da Srbin želi 200 posto u startu inače ga mrzi da ustaje iz kreveta. Nešto kao Naomi Kempbel onih slavnih dana.Ja bih da pričamo o nečemu drugom ovde.O tome kako se osećamo kad tuda prođemo. Onlajn ili uživo, šta god.Jer, ovi prokleti večni projekti i šta od njih ostane, svedoke - tj. nas sve redom - podsećaju na smrt i na propast.A to nije pristojno..Raspad inače prolazi neprimetno.Na licu ovih dana za to služe fileri botoksi ovo ono. Na zgradama slična kozmetika. Koja ih uparađuje baš kao i ljude, prema usvojenom idealu lepog 2021.Kad već nema druge ili baš upravo ima druge koja se više isplati, na mestu nečeg starog, jednim pokretom kugle za rušenje obično niče nešto novo. U tren oka, dok Beograd spava, vozdižu se građevine, fontane, neonske instalacije, pekare, kockarnice, trgovi.Nije nas niko ništa pitao, ali šta drugo nego radujmo se. Život postoji, pa makar i odjednom u nekoj gigantskoj, predimenzioniranoj formi, makar i malo uprošćen vizuelno za nas greškom preterano obrazovane, makar i više ličeći na 3D rendere nego na realnost.Stare radnje, kafane, parkovi, sve to ostaje da živi samo u našim glavama. Baš kao unutrašnjost stanova ljudi bivših, ljudi pokojnih, ljudi otišlih.Tu se taloži u folderu Prošlost. (Tako mi postajemo stari ljudi./ Što moramo da krijemo./Ako nam je do respekta, posla i života.)-Ne kao akva park.Koji prosto bleji tamo - u realnoj realnosti i u stvarnoj stvarnosti. Koji truli naočigled javnosti.Navikle na sjaj i glamur novog i neoštećenog, večno mladog. Uspešnog.Zato ga zovemo "ruglo".Jer nas vređa.Bode u oko.Muči.Lomi....Neka..Poljana bar imamo.Glasam za to da se akva park nikad ne pretvori u nešto korisno.Mada, da se ne lažemo, isto osećam i povodom koznakad počete zgrade na kraju Brankovog mosta, na ulazu u uži centar.Isto na temu još ponekih relikta bombardovanja '99.-Jebalo nas novo.I jebalo nas korisno.I savršeno.Ako nešto nismo, to je sve pobrojano.Ako nešto ova zemlja nije, to je korisna i savršena.I treba da smo toga u svakom času svesni.I bukvalno dekretom ne dajmo da nam se takvom predstavlja....PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.