Piše Maja Uzelac: Ruglo Beograda

Kolumne 25. jun 202113:37
Podeli:
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

...blokova na obali Save - a.k.a. ostaci nesuđenog akva parka čija je izgradnja počela na površini od oko 7 hektara još davne 2005.

Poznati košarkaš napustio je investiciju i ovaj poduhvat prepustio n.n. licima, kojih se od tad desetak smenilo u bezuspešnom pokušaju da od ovog ništa naprave jedno nešto.
Grad Beograd nije uspeo da povrati ovo zemljište, jer procedure su, znate, komplikovane, i tako 11 bazena – od kojih jedan od kilometar i po – i 21 tobogan – od kojih jedan od 20 metara visine – nikada neće biti izgrađeni. Umesto njih, tu je memento velikih snova, koji, kažu savremenici rezimirajući status, nikada i nisu imali utemeljenje u stvarnosti.
Potencijalni period sunca za brčkanje Beograđana na otvorenom, uz najbolju volju što nas istih što planetice koja nam je oduvek bila naklonjena, traje, kažu, u najboljem slučaju 45 dana. Što nije dovoljno da se investicije povrate za manje od kolkooćeš godina, a svako zna da Srbin želi 200 posto u startu inače ga mrzi da ustaje iz kreveta. Nešto kao Naomi Kempbel onih slavnih dana.
Ja bih da pričamo o nečemu drugom ovde.

O tome kako se osećamo kad tuda prođemo. Onlajn ili uživo, šta god.
Jer, ovi prokleti večni projekti i šta od njih ostane, svedoke – tj. nas sve redom – podsećaju na smrt i na propast.

A to nije pristojno.

.

Raspad inače prolazi neprimetno.
Na licu ovih dana za to služe fileri botoksi ovo ono. Na zgradama slična kozmetika. Koja ih uparađuje baš kao i ljude, prema usvojenom idealu lepog 2021.
Kad već nema druge ili baš upravo ima druge koja se više isplati, na mestu nečeg starog, jednim pokretom kugle za rušenje obično niče nešto novo. U tren oka, dok Beograd spava, vozdižu se građevine, fontane, neonske instalacije, pekare, kockarnice, trgovi.
Nije nas niko ništa pitao, ali šta drugo nego radujmo se. Život postoji, pa makar i odjednom u nekoj gigantskoj, predimenzioniranoj formi, makar i malo uprošćen vizuelno za nas greškom preterano obrazovane, makar i više ličeći na 3D rendere nego na realnost.
Stare radnje, kafane, parkovi, sve to ostaje da živi samo u našim glavama. Baš kao unutrašnjost stanova ljudi bivših, ljudi pokojnih, ljudi otišlih.
Tu se taloži u folderu Prošlost. (Tako mi postajemo stari ljudi./ Što moramo da krijemo./Ako nam je do respekta, posla i života.)

Ne kao akva park.
Koji prosto bleji tamo – u realnoj realnosti i u stvarnoj stvarnosti. Koji truli naočigled javnosti.
Navikle na sjaj i glamur novog i neoštećenog, večno mladog. Uspešnog.

Zato ga zovemo „ruglo“.
Jer nas vređa.
Bode u oko.
Muči.
Lomi.

Neka.

.

Poljana bar imamo.
Glasam za to da se akva park nikad ne pretvori u nešto korisno.

Mada, da se ne lažemo, isto osećam i povodom koznakad počete zgrade na kraju Brankovog mosta, na ulazu u uži centar.
Isto na temu još ponekih relikta bombardovanja ’99.

Jebalo nas novo.
I jebalo nas korisno.
I savršeno.

Ako nešto nismo, to je sve pobrojano.

Ako nešto ova zemlja nije, to je korisna i savršena.
I treba da smo toga u svakom času svesni.

I bukvalno dekretom ne dajmo da nam se takvom predstavlja.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar