"Odvratno je što nam psihopate režiraju život. Moramo se rešiti ovih beskičmenjaka i kukavica od političkih lidera": EKSKLUZIVNO Glumačka zvezda Lijam Kaningem priča za Nova.rs

Jedan od najvećih irskih glumaca Lijam Kaningem nedavno je ponovo bio u našem regionu. Slavni filmski, pozorišni i TV glumac bio je gost 32. Sarajevo film festivala, na kom je predstavio poslednji film "Palestina 36".

Ovo ostvarenje koje je režirala Anemari Jasir svetsku premijeru imalo je na Toronto film festivalu, a filmska storija o 1936. godini, kad je izbila Velika palestinska pobuna protiv britanske kolonijalne vlasti, i bio je palestinski kandidat za Oskara.

Priča ovog naslova prati Jusufa, mladog Palestinca koji deli svoj život između rodnog sela i posla u Jerusalimu. Iako apolitičan, sve jači pritisak britanske kolonijalne vlasti, te dolazak jevrejskih izbeglica iz Evrope, gone Jusufa da se pridruži masovnom narodnom ustanku protiv Britanaca…. A jednog od tih Britanaca i to oficira Čarlsa Tegarta, stručnjaka za protivpobunjeničke operacije, inače stvarnu istorijsku ličnost, tumači irska glumačka zvezda Lijam Kaningem. Umetnik, rođen 1961. u Dablinu, glumom je počeo da se bavi prilično kasno, tek devedesetih godina prošlog veka, no za kratko vreme uspeo je da ostvari brojne zapažene uloge na filmu, televiziji i u pozorištu.

Najšira publika zna ga iz serije "Igra prestola", u kojoj je tumačio Davosa Sivorta, zvanog "Lukovica", ili iz serija "Doctor Who", "Merlin" i "Peaky Blinders". Kaningem je bio član jedne od najuglednijih pozorišnih trupa na svetu - Kraljevske Šekspir kompanije. Ogroman je i filmski opus iza njega, u kom su i nagrađivani naslovi kakvi su "Vetar koji njiše ječam" Kena Louča ili "Glad" Stiva Makvina.

Jedan je od retkih glumaca koji je odan društveno-političkom aktivizmu, i ne preza da javno priča o radničkim, sindikalnim pravima, svim manjkavostima društvenog ustrojstva ili zdravstvenog sistema kako u Irskoj, tako i u EU, ili o ratovima širom sveta. Među najglasnijim je javnim ličnostima koji se protive konfliktu u Gazi.

I zato se tokom susreta s oštroumnim, ali i šarmantnim Lijamom Kaningemom, koji se odigrao u Narodnom pozorištu Sarajevo, tokom 32. Sarajevo film festivala, najpre nametnula konstatacija da se ni stotinu godina od sukoba u Palestini, koji osvetljava njegov poslednji film, nažalost, ništa nije promenilo…

- Da, nažalost. Isto sranje, samo drugi dan - primećuje u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs Lijam Kaningem, uz podsećanje da je na istom festivalu prvi put bio s Majklom Fazbinderom ne bi li predstavio "Glad", kao i da je u Sarajevu davnih dana prikazan Loučov, Zlatnom palmom u Kanu ovenčan film "Vetar koji njiše ječam":

- Ako malo razmislimo i taj film donosi priču o velikom konfliktu. A zanimljiva je stvar da su te vojnike, koji su terorisali irsko stanovništvo, Britanci 1922. godine stavili na brodove i poslali u Palestinu. I tamo su terorisali palestinski narod metodama koje su naučili u Irskoj. Zato smo mi ovakvi, i zato imamo saosećanje prema Palestini, pa Bosni, spram ovog regiona jer smo videli šta se dešavalo - od okupacije, preko otimanja vlasti, a sve u režiji vojnih i političkih psihopata koji nikako nisu smeli da se domognu prilike da vladaju. Zato smo morali publici, možda i na dramatičan način, da prikažemo šta se desilo, jer to vodi do ovoga gde smo danas. U slučaju filma "Palestina 36", to je bila Nakba 12 godina kasnije, 1948, a i sada se tamo odvija genocid. I to pokazuje kukavičluk naših političkih lidera koji neće čak ni da stanu u odbranu međunarodnog prava. To je, zaista, odvratno. Odvratno je što nam život režiraju psihopate.

Bili ste veoma glasni i još uvek ste u protivljenju svemu onom što se dešava u Gazi. Jedan ste od stotinu umetnika koji su u otvorenom pismu, objavljenom u "Gardijanu", pozvali na bojkot, bar kulturni, Izraela? Takođe, sa brojnim aktivistima ukrcali ste se na flotilu ne biste li dostavili humanitarnu pomoć Gazi…

- Da, jesam. Drugačije ne mogu. Smatram da bi poznate ličnosti trebalo da se čuju, i da javno govore. Odluka je uvek na nama. Ako javne ličnosti odbijaju da progovore, uh… Smatram da ako imate platformu, ako vas ljudi znaju, popularni ste i publika vas voli i poštuje, onda imate odgovornost da progovorite. Odgovornost umetnika jeste da pruži ogledalo društvu, kako svojim radom, tako i stavovima. Moram da vam priznam da ima mnogo, mnogo ljudi sa kojima nikada više neću raditi baš zbog toga. Nikada više ne želim da ih vidim jer nisam na vreme shvatio kolike su kukavice i narcisi. Ako Gaza nije dovoljno velika stvar da se o njoj priča, onda zaista ne znam šta je. Moram da se pozovem na ono što je davno, lepo rekao Dezmond Tutu: "Ako ste neutralni u vreme ugnjetavanja, izabrali ste stranu ugnjetavača". Dakle, ako ćutite, ili vas ne zanima šta se dešava, to je saučesništvo. Možda su tokom Drugog svetskog rata, kada se odigravao Holokaust, mnogi ljudi mogli da kažu: "Nismo znali". I govorili su to, a bila je to istina. Ali, danas, kada je sve u 4K rezoluciji, na vašem televizoru, kompjuteru, telefonu - ne možete reći da niste znali. Možete samo da kažete da vas nije briga. A ja ne želim da radim, niti da razgovoram sa onima koje nije briga. Mogu da odjebu!

A ne mislite da pravu moć danas imaju samo političari?

- Ma, oni su totalno gubljenje vremena. S njima je završeno. Jedino što ovaj haos može da zaustavi jeste moć naroda. Naši političari, kojima smo dali svoje glasove, da bi predstavljali nas i naše želje, čak ne staju ni u odbranu međunarodnog prava. Nemaju morala, nemaju principa, a tu ubrajam i sopstvenu vladu. Irska vlada ne reprezentuje želje naroda, i muka mi je kada pomislim na njih. Samo mi bude mučninu u stomaku.

Znate, delimično, i ovo podneblje, dolazili ste u region. Šta mi tek da kažemo u Srbiji?

- Da, razumem. Čujte, nasilje uvek rađa nasilje. Nije stvar u čitavom narodu, već pojedincima. Obično je tako. Pa, desilo se to i u Severnoj Irskoj - problem nije bila druga strana. Problem je uvek tvoj vođa koji kaže: "Oni tamo su loši". I lideri s te druge strane koji ponavljaju: "Ne, oni tamo su loši. Mi ćemo vas zaštititi". Oni su problem, ne narod. Ljude je lako podeliti i nasamariti jer su generalno dobri i misle da njihovi, takozvani prijatelji - političari brinu o njihovim interesima, te ih uplaše. A uplaše ih tako da ih nateraju da uzmu puške i pucaju u strance. Isto je sa svakim ratom. Nije važno da li si Srbin, Irac ili pripadnik bilo kog drugog naroda. Ali, čini mi se da je Izrael potpuno novi nivo - psihopata.

Vaš životni put je veoma živopisan. Od rođenja u Dablinu, preko napuštanja škole i posla električara, kojim ste se bavili i u dalekom Zimbabveu, pa do Šekspir kompanije i velikog platna...

- Da, čudan je (smeh). To je kao da letite. Ili bih to možda mogao da uporedim s nekakvim ponovnim rođenjem. Znate li šta ja volim da kažem? Da sam glumac, dok ne odlučim šta želim da uradim sa svojim životom (opet smeh). Životni put me je doveo ovde, i volim ljude. Volim da putujem. Neko je skoro rekao da je najbolji lek protiv rasizma putovanje. Ako upoznaješ ljude, zapitaćeš se: "Zašto neko ne voli ove osobe? Upravo sam se napio sa osobom koju nikada ranije nisam sreo. Predivna je, zasmejava me". I tako je u svakoj zemlji u kojoj sam ikada bio. I, vidite, 99.9 odsto svetske populacije čine pristojni ljudi. Pokušavaju da zarade novac kako bi nahranili svoju prelepu decu. Problem je ostatak - onih 0,1 procenata koji su na vlasti. I, ponavljam, oni su psihopate.

Tokom karijere sarađivali ste s nekim od najvećih reditelja, od Majka Njuela, Stivena Spilberga, Majkla Vinterbotoma, Nila Džordana, Alfonsa Kuarona do Louča i Makvina. I kada se osvrnete na karijeru, jeste li zadovoljni?

- Ne, nikad. Nikada nisam bio zadovoljan nijednim poslom koji sam uradio. Onog dana kada budem zadovoljan i kažem: "To je savršeno", prestaću. Pokušavam da u svakoj sledećoj ulozi, koju radim, budem bolji nego u prethodnoj. A drugi kriterijum kojim se vodim jeste da ako ikada ustanem ujutru i kažem sebi: "Oh, ne želim ovo da radim", tog trenutka dižem ruke od glume. Znate, moram da budem nervozan, moram da budem uplašen, da kažem sebi: "Oh, zašto sam to prihvatio... Trebalo je da kažem ne. Ovo će biti preteško". Neophodan mi je izazov. Ne želim da se stidim zbog nekog filma u kom sam igrao. Ne želim da mi neko, nakon što ga je odgledao u bioskopu, na ulici kaže: "Šta je, bre, ono bilo?" Ne želim da izneverim ljude koji su dali novac, jer veruju da ih neću prevariti, niti biti snishodljiv prema njima. Želim da budem deo onih ostvarenja koje ljudi žele da gledaju. Naravno da ne mora svaki film da osvoji Zlatnu palmu. Ali, neophodno je da ti filmovi budu zabavni, da vas nasmeju, ili rasplaču. Jer ja sam u luksuznoj poziciji - dobijam novac da čitavog života budem deo maskenbala. Dakle, plaćen sam da radim ono što sam radio kada sam imao četiri godine - da se igram. S tom svešću, želim da radim što više mogu, kako bi mi neko rekao: "Hajde da mu damo novac da se opet igra". Moj posao je da budem dete. I to je genijalno.

I pored svih filmova, mnogima će prva asocijacija na Lijama Kaningema, ipak, biti "Igra prestola".

- Pa, neka bude. Jer, to nije bila serija, bio je to kulturni fenomen. I ako iko kaže danas da smo znali da će serija biti ogroman uspeh, laže. Osećali smo da će biti dobro, da bi moglo da bude nešto posebno… Ali radio sam i pre toga posebne projekte koji su prošli ispod radara jer su idioti iz distribucije upropastili stvar, ili se desilo nešto drugo. Ali niko nije mislio da će "Igra prestola" biti tako velika. I nikada više neće biti takve serije, zbog načina na koji se danas takvi sadržaji konzumiraju. Sve je sada podređeno bindžovanju. Svih 10 epizoda je odmah tu, ovo, ono (smeh). A to je bila poslednja serija o kojoj se masovno pričalo sutradan na poslu.

I dok je "Igra prestola" promenila našu percepciju televizije, koliko je pojava Netfliksa ustanovila nova pravila igre za vas, glumce?

- Oh, jeste. Mogao sam, zapravo, konačno da planiram odmor za sledeću godinu. Mogao sam da platim stambeni kredit. Mogao sam sve! Šta god ko priča o Netfliksu, nama je doneo samo dobre stvari. Upravo u Budimpešti radim novu seriju za Netfliks. Sa tvorcima "Igre prestola", sa Dejvidom Beniofom i Denom Vajsom završavamo snimanje naučnofantastične serije "3 Body Problem”, koja govori o kraju čovečanstva. Zaplet kreće u sadašnjem trenutku, a serija se završava na samom kraju vremena. Širok je spektar koji obuhvatamo.

Kad pominjete kraj čovečanstva, strahujete li, u svetlu konflikata u svetu, da nam se može skoro desiti takav scenario?

- Da, ukoliko se ljudi ne pobune. Revolucija je neophodna jer su nas naši lideri razočarali. Ne rade posao za koji smo ih platili. Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde osnovani su nakon Holokausta kako bi se osiguralo da se takvi zločini nikada više ne ponove. Ali oni su sprečeni da rade svoj posao, što znači da bi moglo sve da se ponovi. Pa, to se upravo sada dešava u Palestini. I može se proširiti na ceo svet jer se psihopate izvlače sa tim, a političari ne rade svoj posao. Neophodno je da narod ustane, mora doći do pobune. Moramo se rešiti ovih beskičmenjaka, kukavica od političkih lidera i postaviti na njihova mesta ljude kojima verujemo, koji imaju humanost u srcu i kojima je na umu interes ljudskih bića - a ne interes krupnog biznisa, jebenih tabela ili bilo čega sličnog.