Lenka Udovički: Osećam da sam sentimentalnija prema korenima

Lenka Udovički rođena je u Beogradu, gde je diplomirala pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Karijeru je počela postavkom Brehtove "Majke Hrabrost" devedesetih godina prošlog veka, a nakon odlaska iz Srbije nastavila je da radi u Velikoj Britaniji, Americi i Hrvatskoj. U Londonu je sa Vanesom i Korin Redgrejev, Kiki Markam i Ekehart Šalu osnovala "Moving theater company". Sa suprugom Radetom Šerbedžijom na Brionima pokrenula je teatar Ulysses. Od 2012. usidreni su u Rijeci a njihove ćerke su se otisnule dalje - Nina je u Beogradu, Vanja u Brizbejnu, a Milica u Liverpulu.Da li osećate koliko vam se Beograd raduje?- Nadam se da, da. Ovu nedelju sam provela zatvorena u pozorište, fokus mi je samo na predstavi. Postoji neko lepo uzbuđenje, divan odnos sa glumcima i najvažnije mi je da se oni raduju premijeri na koju smo čekali od marta. Pre sam dolazila na nekoliko dana, a sada sam radeći ovaj komad posle mnogo godina provela najviše vremena u Beogradu i to budi neko čudno osećanje. I nostalgija, i dirnutost, i zvuci, mirisi, koji te vraćaju u neku prošlost, mladost. Postoje i neka traumatična sećanja na te devedesete, mnogo toga što se promenilo, nešto je dobro a ima i komplikovanih, teških stvari sa kojima ljudi ovde moraju da žive.

Kakvi su vam utisci?- Oseća se da se grad finansijski klasno deli, mnogo toga se izgradilo, nešto je lepo ali ima mnogo nakaradnih građevina koje ruše duh Beograda. Pola grada je raskopano, a zbog saobraćajnih gužvi teško je proceniti koliko mi vremena treba da stignem negde. Za neke destinacije mi je trebalo 15 a sada je 45 minuta. Uočila sam gomilu slot mašina, koje su postavljene pored srednjih škola, blizu mladih, i to mi je strašno jer kocka je jedna od najgorih zavisnosti. Ali Beograđani su fantastični, jaki i drže se, pružaju otpor koliko mogu. Ovaj grad definitivno ima posebnu energiju koju stvarno volim.Zašto ste odlučili da režirate baš ovaj komad?- Etore Skola je jedan od velikih filmadžija i umetnika druge polovine 20. veka sa društvenom, socijalnom i političkom svešću. Izašao je iz italijanskog neorealizma koji se bavio društvenim raslojavanjem, ljudima koji su na dnu, i time kuda kapitalizam kao sistem ide. Uzeo je za svoj film potpune gubitnike, koji su na dnu dna, i napravio neverovatno pametan, duhovit, neobičan, zanimljiv film. Parafrizirala bih njegovu misao o tome da je klasno raslojavanje ne samo eksploatacija siromašnih u materijalnom smislu, nego kada čoveka zarobiš, kada mu suziš vidike, onemogućiš da razvija svoje kvalitete, sposobnosti da duhovno napreduje. I to je stravičan vid eksploatacije.

To je i danas aktuelno.- Mislim da je to nešto što je danas na snazi iako smo možda materijalno u boljoj poziciji. Ali to sužavanje uma i onemogućavanje da se čovek u svakom smislu razvija ka boljem, svojevrsni je fenomen. Kao i to da smo se svi uvaljali u nekakvo moralno blato, dotakli dno. Socijalno tkivo se potpuno raspada i ljudi pristaju na sve i primorani su da se na svakakve načine snalaze, a mislim da će posledice biti strašne.Po čemu je vaša postavka ovog dela drugačija?- Tema jeste mučna ali predstava nije. Mislim da smo postigli da sledimo Etorea u duhovitosti. Ima mnogo muzike, koreografije, pokreta, fizičkog teatra. U tom smislu je možda neobična, stilski i žanrovski je pomerena.Šta je to što biste voleli da predstava izazove kod publike?- Da se osećaju manje usamljeni. Mislim da je osećanje - samo se meni dešava sve ovo ružno što se dešava - strašan faktor koji ljude čini vrlo nemoćnima. Nadam se da će naći više unutrašnje snage da se odupru zlu i da živi sve ono što je plemenito u nama, da preovlada ta naša svetlija strana. Jer, želja za dobrim, pozitivnim, kreativnim, konstruktivnim, za ljubavlju, nasušna je ljudska potreba.Na šta vi ne pristajete?- Teško je deklarisati se, stvari nisu apsolutno crno-bele. Mrzim laži, prevare, manipulacije, uvek se trudim da ne povredim druge. I imam neke svoje granice. Čovek mora da može da živi sam sa sobom, a to nije lako. Okolnosti nas svakodnevno testiraju da li ćemo na nešto da pristanemo ili nećemo. I dođe trenutak kada se pitamo da li je stvarno vredno toga ili nije. Ako daš sebi momenat da o tome razmisliš, onda možeš i da podvučeš crtu ili ćeš ostatak života da živiš sa time a nije vredno toga.

Kako dišete u uslovima koje je nametnuo koronavirus?- Prvi put sam vreme od marta pa do dolaska u Beograd provela na jednom mestu, a to mi se nije desilo dve decenije unazad. To osećanje zatvora jeste užasavajuće. Mislim da je čak najgore bilo ovde u Srbiji, jer ljudi nisu mogli da izlaze iz kuća, posebno stariji. A opet, s druge strane, mislim da se desio neki fenomen a to je da su se ljudi više okrenuli prirodi. Jer, svet dobija jedno neverovatno ubrzanje ka totalnom raspadu ekologije i civilizacijskih tekovina. Globalni kapitalizam ulazi u metastazu. Tako da ovo što je na trenutak stalo jeste i potencijalna šansa da razmislimo o tome kuda, zašto i za koga jurimo, ko profitira od toga što mi izbezumljeni jurcamo naokolo. Nadam se da će dosta ljudi doći do nekakvih zaključaka da generalno nešto mora da se menja, da smo u nekakvim mašinama, a u stvari pravimo nekolicinu ljudi bogatijima dok smo mi sve duhovno siromašniji, većina i materijalno.Sad kada ste opet sa koferima u rukama, kuda idete dalje?- Odmah posle premijere, bukvalno nakon sat idem u Zagreb odakle 9. oktobra putujem u Norvešku gde ću u Nacionalnoj operi u Bergenu da režiram Verdijevu operu "Magbet". Moram da stignem 10 dana pre početka proba zbog karantina. I ne samo ja, nego svi koji učestvujemo a nismo iz Norveške, a to su pevači, dirigent, velika internacionalna ekipa. Ali drago mi je što su smogli snage i bili uporni da radimo. Opera će biti na sceni najveće norveške dvorane Grieg Hall koja ima 1.500 mesta a zbog epidemiološke situacije dozovljeno je da bude 200 ljudi u publici. Vrlo su oštre mere, čak muzičari i pevači ne smeju da prođu ni kroz ista vrata, sve grupe moraju da se drže odvojene jedne od drugih, tako da se produkciono sve iskomplikovalo. Ali, uprkos svemu tome, oni idu dalje i mislim da je bitno da živa umetnost nastavi da postoji uz sve mere opreza. Jer ništa ne može da zameni taj magični trenutak, tu interakciju između publike i izvođača kao kada je događaj uživo.Kako se u ovim okolnostima snašao vaš teatar Ulysses?- Letos smo proslavili 20. rođendan i našli smo rešenje koje se, kako vidim, sada primenjuje na raznim mestima. Mi smo napravili sailing koncert. Publika je došla na čamcima, brodicama, brodovima i ostala na moru a mi smo u luci Mali Brion, tik uz obalu, postavili stejdž na kojem su nastupali izvođači. Stvarno je bilo čarobno veče, romantično pod punim Mesecom, a opet su svi bili bezbedni. Eto, kada nam se javljaju ovakve prepreke, nekada one izazovu nova, kreativna, neobična rešenja.

Davno ste se otisnuli iz Beograda, radite i komunicirate sa ljudima iz celog sveta. Na kom jeziku sanjate?- Ipak na srpskom. To je ono od detinjstva što u čoveku ostane najjače zabeleženo. Naročito kako godine idu, postaje sve jače i jače. Osećam da sam i ja sve sentimentalnija prema korenima.Ko će vam biti najveća podrška na premijeri?- Moja mama i ćerka Nina koja živi u Beogradu. I, naravno, Rade (Šerbedžija), juče je doputovao. On je uvek tu, trudimo se da se uzajamno podržavamo.https://www.youtube.com/watch?v=NhJ-oJ7RfVI