1
Uprkos 22 studijska albuma i 397 snimaka u karijeri dugoj 70 godina koja ne usporava, Bobi Raš je živa legenda Delte Misisipija, rodnog mesta bluza. Donosimo vam ekskluzivni intervju koji je sa njim uradila Jasna Bastić, novinarka koja živi u Švajcarskoj i prati tamošnju muzičku scenu.
Bobi Raš (Bobby Rush) jedan je od poslednjih legendarnih bluzmena „Mississippi Delta“ generacije. Kao tinejdžer počeo je da svira u „juke joints” (bar sa muzikom na džuboksu i obično ima prostor za ples), potom usavršio svoju muziku i zabavne nastupe u „Chitlin Circuit“ klubovima (naziv za grupu klubova širom istočnih i južnih oblasti srednjeg zapada Sjedinjenih Država i čikaške bluz scene koji su prihvatali afroameričke muzičare, komičare i druge zabavljače tokom ere rasne segregacije do šezdesetih).
Rasni gitarista i usni harmonikaš, komičar, zabavljač i izvođač, koji priča gorke i smešne priče i zbija viceve o ženama i životu na pređenom putu. Pojavljuje se u dokumentarnom filmu Martina Skorsezea „Put u Memfis“ iz 2003, koji je podstakao njegovu međunarodnu karijeru. Dobio je dva Gremija za najbolje tradicionalne bluz albume i 12 drugih bluz nagrada, član je Kuće slavnih bluza, Kuće slavnih muzičara Misisipija i Kuće slavnih ritam i bluz muzike. Svirao je sa ljudima poput Elmora Džonsa, B.B.Kinga, Ajka Tarnera, Čaka Berija, Madi Votersa, Džimija Rida, Lutera Alisona i mnogih drugih koji su definisali bluz i R&B muziku.
Njegova nedavno objavljena knjiga memoara „I Ain’t Studdin’ Ya: My American Blues Story“ već je hit, putovanje kroz muzičku istoriju koju je proživeo na putu i na sceni, čovek, kako bluzmeni kažu, sa dušom, srcem i mozak. Bobi Raš je završio svoju evropsku turneju sa tri koncerta na „Blues to Bop“ festivalu u Luganu, gde je nastao ovaj intervju. Velika je privilegija uživati u živim nastupima Bobija Raša i razgovarati sa jedinstvenim muzičarem i neverovatno toplim i zabavnim čovekom.
Upravo ste završili svoju evropsku turneju i odmah produžavate sa koncertima po SAD na „Memphis Blues“ festivalu i mnogim drugim mestima. Koja je razlika nastupati u Evropi i SAD?
– To je oko 100.000 dolara razlike, u korist Evrope! (smeh) Zapravo nema razlike. Jedina razlika je u jeziku. Ponekad kažem i uradim na sceni ono što bi oni u SAD tačno znali šta govorim. U Evropi moram pronaći način da se to razume. Recimo, kažem, I am not studdin’ ya,, što znači da ne razmišljam o tebi ili nisi mi u mislima, što verovatno ovde ne možeš da razumeš. Dakle, moram da pazim koje fraze i reči ću koristiti na koncertima u Evropi. Moram da budem kao glumac u nemom filmu (smeh), da bi me publika razumela.
Koje je vaše omiljeno mesto gde najviše volite da nastupate?
– Omiljeno mesto mi je gde me publika prihvata i razume. Trudim se da stvorim taj kontakt i da me publika razume. Nije samo mesto, to je publika, ljudi! To je kao, koja je moja omiljena ploča? Ona koja se najviše prodaje! (smeh)
Tokom koncerata govorite o značenju bluza i odakle on dolazi. Izgleda da imate misiju da dovedete bluz do njegovih korena i dobijete priznanje za to?
– To je deo moje misije – da obrazujem ljude koji ne znaju za bluz i da ohrabrim mlade koji sviraju bluz da nastave da ga sviraju i održavaju bluz živim. Ponekad ja i slični meni potcenjuju ono što drugi znaju o bluzu. Ponekad znaju više od mene i drugih koji ga sviraju. Ako želite da bluz održite u životu, morate naterati mlade ljude da shvate šta je bluz, jer je to majka sve moderne muzike! Gospel i bluz su kao koreni velikog drveta. Bluz je dobio bebu i nazvali su je rokenrol! (smeh)
Često naglašavate, i to ste nekoliko puta prilično ljutito spomenuli u svojoj knjizi „I Ain’t Studdin’ Ya“ „to nije rokenrol – to je prokleti ritam i bluz“…
– Rokenrol je kada se ljuljaš. Ritam je kada imaš energiju i ritam. Bluz je kada moraš jaukati jer tvoja duša progovara. Kada sviram, želim da vidim kako mladi ljudi razumeju šta radim i želim da ustanu i prate taj magični pokret ritam i bluza. Mislim da dobijam dobar odgovor, srećan sam što vidim mnogo mladih ljudi na mojim koncertima. Moderna muzika ima mnogo žanrova i ukrštanja, ali sve to dolazi od bluza i gospela. Ajk Tarner i mnogi drugi crni muzičari su rekli, „da rokenrol nije ništa drugo do R&B“. Dođavola s tim! To je ritam i bluz.
Mladi crnci danas više vole hip-hop i rep nego bluz, kao da namerno ignorišu bluz tradiciju. Kako se osećate zbog toga?
– Zaista se osećam loše. Crni zabavljači ne žele da se bave bluzom, jer ga doživljavaju kao nešto manje vredno nego nešto drugo. Ko je to rekao? Ljudi koji pišu o tome! Belci su to počeli da pišu. Crnci bi trebali prvi da pišu o tome ili da kažu belcima kako da to urade. Crnci sada ne žele da pišu o tome, jer se bluz pevač i dalje doživljava kao neobrazovan, bez znanja i manje plaća od drugih. To je slika bluza. Još uvek je bluzeru teško da dobije pravi ugovor oko prodaje svojih ploča. Ne zaboravite, i crnac želi nešto. Pogledajte ovaj hotel gde smo! To nismo mogli sebi priuštiti dugo vremena. Nismo mogli da živimo ovako. Sada živim bolje, ali sam morao da uložim sav svoj novac kako bi zaradio pare za mene i ljude u mom bendu, jer nisam mogao da priuštim agenta i menadžment, koji ionako uzimaju većinu novca. Dugo sam bio potpuno nezavisan, imao svoj autobus za turneje i sam dogovarao nastupe i ugovore o snimanju.
U vreme segregacije svirali ste sa belim muzičarima i bili ste među prvima koji su rušili rasne barijere. Kako se to dogodilo?
– Za mene to nije crno-belo pitanje. Želeo sam da sviram sa belim muzičarima, jer su mogli da me odvedu tamo gde nisam mogao sam. Bio sam dovoljno pametan da znam da vlasnici festivala i klubova žele da belac ima mene, a ne crnac da ima belca u bendu. Sa belcima u bendu mogao bih da dobijem posao. Hteo sam da pređem na bele muzičare, ali oni nisu hteli da pređu na mene kao crnca koji ima obožavatelje među crncima Trudim se da ljudi budu ponosni na ono što jesu. Ne želim da imam ploču koja će se svideti samo belcima, želim da to uradim tako da se svidi i crncima. Želim da snimam dobru muziku i nadam se da će se svima dopasti. Kod mene to nije crno-belo pitanje. Čuješ kako pričam o tome, jer je potrebno pričati o tome. Ne zaboravite, a to možete pročitati u mojoj knjizi, da je moja majka bila bela, a moj tata crn. Razumeš me?
Da li se sećate nekog konkretnog događaja kada ste počeli da nastupate u belom klubu?
– Dobio sam posao pedesetih godina u čikaškom noćnom klubu gde je pisalo „Obojenima nije dozvoljeno“. Uzeo sam tri crnca u moj bend i vlasnik je rekao: „Pa, dobro, moramo da integrišemo ovo mesto“. Tada nisam znao šta znači reč „integrisati“, nikada je ranije nisam čuo. Mislio sam da je to nešto između muškarca i žene, tada sam bio veoma mlad, lep crnac čije su dame sve bile crne, pa sam pomislio, ako me zaključaš u sobu sa lepim crnkinjama, o, pa, ja se mogu „integrisati“! (smeh) Kada je vlasnik koji me je angažovao shvatio da dolazim sa crnim momcima u bendu, a ne sa belim muzičarima na audiciji, rekao je: „O, ne, čoveče, ubićeš nas!“ Go-go plesači su mi pomogli, skratili su svoj deo, a ja sam izašao na scenu sa gitarom kao Čak Beri i svi su poludeli! Ja sam jedan od retkih koji nije odustao, prešao sam ka beloj publici. Nažalost, mnogi crni muzičari su promenili svoje stilove pokušavajući da dopru do bele publike i mnogo ih je danas poznatijih među belcima nego među crncima. „Pobledeli“ su. To nikad nisam uradio. Ono što se dešava je da crnac pokušava da zvuči kao belac, koji pokušava da zvuči crno… (smeh).
Časopis Rolling Stone vas je nazvao kraljem „Čitlin prostora“?
– Ipak jesam! (smeh) Biti deo „Chitlin Circuita“ značilo je biti ponosan na sebe kao crnac i živeti sa crncima. To je bilo mesto gde su crnci mogli da pobegnu od teškog života i da se zabave. Juke joints i Chitlin Circuit su bili sve što smo znali i sve što smo imali. Kada kažem zabava, to znači da obučete skupu odeću i dođete dobro obučeni. To je bilo važno! Ako želite da se zabavite, trebalo bi da budete drugačiji. Niko ne želi da vidi našeg propovednika u crkvi kako izgleda kao prodavac na ulici. Ne želim da kažem da je to pogrešno ili ispravno, ali mislim da publika želi da vidi nešto drugo, nešto bolje. Nastup je kao film, praviš film na sceni. Mislim da mladi ovo ne shvataju. Sada imate muzičare koji obuvaju plave farmerke, šta god da obuku, i dobro sviraju svoje instrumente na sceni, ali izgledaju kao prosečni ljudi na ulici. Morate impresionirati kada ste na sceni, morate privući pažnju!
Koji je bio vaš prvi dodir sa bluz muzikom, kako se to dogodilo?
– O, čoveče, bio sam mali dečak kada sam uzeo metlu i svirao je kao gitaru. Ali, moja majka nije to dozvolila. Rekla je „Dečko, možeš uzeti metlu samo kad je stara“, pa sam odneo metlu kokoškama i svinjama, oni su je razbili, a ja sam otišao kod majke i rekao: „Vidiš, stara je, sada mogu da je sviram !“. Napravio sam sebi gudalo od cigle, žice od metle i staklene flaše u štali, nadajući se da moj otac koji je bio propovednik to neće videti. Tada smo svi slušali crne radio stanice. Sve je ozbiljnije počelo kada se moja porodica preselila u Arkanzas koji je imao mnogo džuk klubova i običnih klubova. Dopalo mi se! Bio sam maloletan i farbao bih brkove da bih mogao da se ušunjam u klubove kako bih video Velikog Džoa Tarnera, Džimija Rida ili Haulina Vufa.
Zaista fascinantno da ste svirali sa toliko legendarnih imena istorije bluza, Elmor Džejmsom, Džimi Ridom, Madi Votersom, otvorili ste koncerte Džejmsu Braunu i Reju Čarlsu… sve ste ih poznavali. Ko je imao presudan muzički uticaj na vas?
– Elmor Džejms, B.B. King, Džimi Rid i Luis Džordan. Svideo mi se Madi Vaters „jer je bio tako drugačiji sa svojim urlanjem“… (imitira Madijev glas). Svideo mi se B.B. King zbog toga kakav je, nikada ne pokušavajući da bude neko drugi. Volim Luisa Džordana zbog njegovih tekstova, zbog toga kako je pričao svoje priče koristeći kokoške, konje i krave da bi izrazio svoj svet… Naučio sam da sviram usnjak od Malog Voltera. Soni Boj Viliamson je bio sjajan, ali Mali Volter mi je sve pokazao. Mnogo mi se sviđaju Džunior Parker i Mali Mek. Bila su i vremena kada sam prestao da sviram usnu harmoniku, jer su je izdavačke kuće smatrale previše staromodnom, a crnci je nisu poštovali i nisu je voleli. Ali, nastavio sam da je svram i nikada neću prestati. Znate, ja sviram usnjak a mnogo ljudi ga samo duva… (smeh)
Vaš prvi hit je 1971. godine bio „Chicken Head“, i dalje jedna od vaših najpopularnijih pesama. Zašto se tako zove?
– Snimio sam je 1968. godine, ali je trebalo tri godine da se probijem i ona postane pesma No.1 u SAD i No. 2 u Velikoj Britaniji. Napravio sam u stvari pesmu „Chick Head,“ ali šef čikaške kompanije Vee-Jay Records nije želeo nešto što bi se možda seksualno razumelo, pa sam je promenio u „Chicken Head“, (peva) “ rekao mi je tata na na samrti, daj srce a ne glavu, hajde, devojko, šta sam uradio? Izgubio sam srce, a i glava mi je otišla”. Kakve to veze ima sa kokoškom? – nikakve! (smeh) „Ok, to je na A-strani, šta da stavimo na B-stranu?“, pitao me je šef. Rekao sam, „imam pesmu Meri Džejn za B stranu“, a on je rekao: „O, da, to je lepo, imao sam i ja devojku Meri Džejn“, nije znao šta to znači! (smeh) U to vreme imali smo oko 2000 prodavnica za crnačke ploče. Išao sam od grada do grada, od države do države, ušao sam u svaku od tih prodavnica i rekao: „Slušaj, ako kupiš 20 mojih ploča, i ako ih ne prodaš, vraćam ti sav novac. Objaviti ploču i prodati je, bio težak posao tada, a težak posao i sada. …
Nikada niste koristili alkohol i drogu, tako česte na muzičkoj sceni, zašto?
– Čoveče, video sam šta je to uradilo mojim prijateljima. U 52’ ili 53’, Elmor Džejms, ja i Džimi Rid bili smo u Čikagu. Džimi je bio alkoholičar. Rekao bi, „Bobi?”, „Da, Džimi?”, „Odvedi me na viski”, a ja bih to uradio, nekoliko puta u toku dana. Onda bi on rekao, „Bobi?“, ja bih rekao „Da, Džimi?“, „Hajdemo kod mene, moram da podignem 2 dolara za viski, nemam viskija i nemam novca“ . Rekao sam sebi, o, Džimi, čoveče… Onda je on rekao: „Uzmi moj kadilak, previše sam pijan da bih vozio“. Dakle, vozim njegov auto, uvlačim se u uličicu, a Džimi kaže, „Bobi, skreni u uličicu, pusti me da piškim“. Odgovorih „OK, Džimi“, ali kola su dolazila i prolazila, trebalo je vremena pre nego što sam mogao da skrenem levo u uličicu. Tada sam rekao: „OK, Džimi, stigli smo u uličicu“, a on je izustio „Bobi, prekasno je sada“. To su te stvari, čoveče… Video sam Reja Čarlsa i neke druge ljude sa kokainom na stolu kako se napumpavaju… Nisam to želeo. Bio sam sa Mudi Votersom i on bi pušio i pušio da bi se naduvao, svakih 5 minuta. Bio sam davno sa Ajkom Tarnerom u Sent Luisu. Sedeli smo u zadnjem delu njegove limuzine i on bi sve vreme udisao šta god da je… Pitao sam ga „Ajk?“, rekao je „Da. ?”, „Nedostaje li ti Tina?”, „Ne, ne, zašto, napravio sam je, napravio sam Tinu…” (imitira Ajkovo mrmljanje). Čoveče, Ajk je bio tako sjajan i talentovan muzičar. U limuzini je bio mali telefon, podigao sam ga i rekao: „Hej, zdravo Tina, kako si?“ a onda zapitao: „Ajk, hoćeš li da pričaš sa njom?“, „O, da, uh, o, da…“, Izbacio me je iz auta i morao sam da potražim taksi.
Ono što želim da kažem je da sam video svoje prijatelje koji su bili na pogrešnom putu. Video sam ih kako pucaju. Bože, to su moji prijatelji… Nisam želeo da idem tim putem.
Punih 70 godina ste na putu, napunili 88 godina a i dalje imate takvu energiju, šta vas tera da i dalje idete na turneje?
– Ovo! (pokazuje na ljude okolo) Pogledajte te ljude na mojim koncertima! Oni me teraju na ovo! Oni razumeju šta radim i za šta se zalažem. I volim ono što radim! Svestan sam da nisam isti kao nekada, ali i dalje osećam da mogu. Kad sam umoran, odmorim se i onda ponovo nastavim. Još uvek imam nadu i još uvek učim. Još uvek sam očaran stvarima koje radim, jer znam da čovek može dugo da živi bez vode i hrane, ali ne može živeti bez nade.
Šta mislite o mladim zvezdama bluza kao što su Džo Bonamassa ili Keni Vejn Šepherd?
– Oni su dobri muzičari i dobri ljudi. Oni me vole i poštuju ono što radim. Bio sam na turneji sa Bonamasom, svirao sam dosta sa mnogim mlađim bluz muzičarima. Dovoljno sam pametan da znam zašto me žele, žele me kao paravan za ono što jesu. S druge strane, uz njih dobijate tržište i još uvek ste na sceni. Mnogi muzičari koji sviraju bluz odaju priznanje onima od kojih uče, kao što su Boni Rejt, Erik Klepton, ali neki od njih to i ne rade. Čak Beri me je nešto podučio. Došao sam s njim na turneju po Španiji, uvek su to bili Čak Beri i Bubi Raš. Naporno sam radio da iskoristim tu priliku i stvorim sebi ime. Posle tri dana to su bili Bobi Raš i Čak Beri! Onda je Čak samo dao otkaz i otišao kući. Turneja je završena, jer je on morao da bude nosilac programa.
Ne menjate mnogo program svojih nastupa?
– Ako ste me videli juče i rekli svom prijatelju da dođe, a on dođe i čuje nešto drugo, ja sam u nevolji. Rej Čarls mi je o tome govorio u Njujorku, gde smo vežbali u istoj prostoriji. Rekao mi je: „Bobi Raš, dođi ovamo, da ti kažem nešto. Slušaj, dobro zvučiš, ali promenio si svoj program, zašto to radiš?“ Rekao sam: „Čuje me mnogo istih ljudi, moram to da promenim. Rekao je: „Reći ću ti šta da radiš. Ako želiš da promeniš svoj nastup, a veruješ da je tvoj nastup dobar, moraš da promeniš grad. Predugo si ovde, idi negde drugde. (imitirajući tipičnog Reja Čarlsa kako lupa po stolu…)
Bonus video: Sejo Sekson i njegov najdraži koncert u Beogradu
