1
Bila je to 1973. godina. Prišao sam mu i rekao: "Zdravo, ja sam Irfan Mensur". A on meni: "Auu, to je mnogo komplikovano, je l` mogu da te zovem Arif, a kad ti tepam da kažem Ari?" Ovim rečima glumac Irfan Mensur započeo je svoj oproštaj od kolege Milana Gutovića na današnjem komemorativnom skupu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Na sva pitanja Gutovića, koji je preminuo 25. avgusta, Mensur je odgovorio potvrdno, a potom na tom prvom susretu upitao starijeg kolegu:
„A je l` mogu ja tebe da zovem čika Lane, a kad ti tepam da kažem čika Laša?“
Naravno da je mogao, i to tepanje trajalo je, kako je podsetio Mensur na komemoraciji, pedesetak godina.
– Poslednja poruka iz bolnice bila je: „Ari, mnogo sam mator“. Poslednji razgovor desetak dana pre odlaska u bolnicu: „Ari, odoh da spavam, mnogo mi se spava“. Upitah ga kako mu se to spava u 21.15 uveče. „Znaš, to je reakcija na ove terapije koje sam imao proteklih meseci. Moram ranije da legnem. Spava mi se“ – prepričao je glumčeve reči Irfan Mensur, a potom govorio o drugarstvu, smejanju i plakanju:
– Vraćamo se sa turneje po Italiji, spavamo u Ljubljani, a ujutru nastavljamo autobusom za Beograd. Sedimo, pričamo, divna je atmosfera, ali stiže vest da mu je umro otac. Nastaje tajac. Lane pita da li može da stigne na voz, spavaća kola, a mi da li želi da neko krene s njim. On ćuti, gleda u sve nas, a onda upre prstom u mene. Otišli smo na voz, nismo spavali, već sedeli i u jednom trenutku ga upitah: „Lane, zašto si mene izabrao?“ A on mi je odgovorio: „Zato što umeš da ćutiš“.
Gutović, kako je naveo njegov kolega, nije voleo da pije, ali bi voleo da sedi u društvu i katkad nešto pijucne. Kada su radili predstavu na Dubrovačkim letnjim igrama, Lane mu je posle probe u ranim jutarnjim satima zatražio da odu u baštu kuće u kojoj je Mensur odseo i upita ga, na njegovo iznenađenje, ima li štogod za piće. Imao je viski, više od pola flaše:
– Sedeli smo, ćutali, pili i slušali Dubrovnik kako spava. Kad je počeo da se budi grad, nestalo je sve iz flaše. Lane pita da li imam još. Imao sam celu neotvorenu flašu. Dubrovnik se već probudio, a ni u drugoj flaši više nije bilo ničega. Samo smo ćutali i pili. U devet ujutru on mi predloži da odemo do hotela, gde su skoro svi odseli, u saunu i na masažu. I potpuno trezni, kao da smo pili vodu, obavimo sve što je on hteo. Divno ćutanje, uz ogromnu količinu pića koju niko više nikad nije popio u tolikoj meri!
Setio se Mensur i gostovanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta po Rusiji, i kako su se u jednom trenu ispred lifta hotela našli Gutović, Dejan Mijač, Voja Brajović i on.
– Otvaraju se vrata na našem osmom spratu, kad u liftu ženska košarkaška reprezentacija Sovjetskog saveza. Među njima je bila i najviša košarkašica ikad- dva metra i dvadeset i nešto santimetara. Pogurila se jer nije mogla da stane. Kako ulazimo u lift, kažem: „Lane, nemoj molim te“. Uđemo nas četvorica, svakoj od njih bili smo do pasa, pogledam Laneta, koji je miran, ne pomera se, ali cure mu suze od smeha. Kad smo izašli iz lifta, popadali smo od smeha, a Lane je plakao od smeha celu noć…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
