Lana Bastasic
Lana Bastašić/Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Meni je pandemija samo osnažila uverenje da u životu ništa nije sigurno i da ne treba živeti danas zarad nekakve sigurnosti u starosti. Imala sam sreću da u svemu ovome mogu da putujem, da pišem, da volim i, naravno, da zajebavam fašiste, kaže u intervjuu za zagrebačke "Novosti" spisateljica Lana Bastašić.

Poznavaocima prozne produkcije u regionu Lanu Bastašić nije potrebno posebno predstavljati. Dovoljno je setiti se romana „Uhvati zeca“ objavljenog pre tri godine, svih nagrada koje je za njega dobila i svetskih jezika na koje je preveden. Njen novi naslov „Crveni kofer“ dnevnička je knjiga nedavno objavljena u izdanju sarajevskog Buybooka.

Roman „Uhvati zeca“ za vas je bio „game changer“. Nakon njegovog izdavanja ušli ste u finale NIN-ove nagrade, a nakon toga je usledila i najvažnija nagrada koju ste dosada dobili, ona Evropske unije za književnost. U „Crvenom koferu“, između ostalog, pišete o zasićenosti tim romanom i vlastitom promocijskom pričom o njemu. Kako svladavate tu zasićenost?

„Bilo bi lažno i licemerno tvrditi da mi nije drago zbog uspeha romana. Volim svoje čitateljke i čitatelje i srećna sam što su došli do moje knjige. Ona je takođe izvor mojih današnjih prihoda. Problem je druge prirode: ne znam kako da pišem roman ako mi on neće biti sve o čemu razmišljam od jutra do mraka. Možda je to dokaz moje nekompetentnosti ili amaterizma, to mi je nebitno. U svakom slučaju, imam potrebu da se posvetim novom rukopisu, a „Uhvati zeca“ mi to otežava. Nisam nikada mislila da se u uspešnom spisateljskom poslu više vremena troši na promocije nego na samo pisanje. To mi smeta jer sam zapravo introvertna i pisanje mi leži baš zbog toga što se u njemu osamljujem i punim baterije. Ove godine napokon učim kako da budem neka vrsta doktorke Džekil i gospođe Hajd: jedna pola dana daje intervjue, a druga noću piše.“

U knjizi-dnevniku „Crveni kofer“ pišete o svojim paralelnim životima, starenju, i Džojsu, ljubavi i intimi. „Moj plan je isti već dugo […] hoću da pišem, da putujem, da volim i da zajebavam fašiste.“ Kada se osvrnete na prethodne tri godine izgleda li vam da se držite tog plana?

„Nemoguće je osvrnuti se na prethodne tri godine, a ne misliti na pandemiju. Mislim da je ona dovela do toga da svi preispitujemo svoje živote i životne obrasce. Meni je samo osnažila uverenje da u životu ništa nije sigurno i da ne treba živeti danas zarad nekakve sigurnosti u starosti. Imala sam sreću da u svemu ovome mogu da putujem, da pišem, da volim i, naravno, da zajebavam fašiste. Te četiri stavke se međusobno prožimaju i nadopunjuju, čak i kad je neka slabija od druge. Ljubav je prisutna u sve četiri. Bez nje ostaje samo cinizam, a od njega niko nikad ništa dobro nije napisao“, kaže između ostalog Lana Bastašić u intervjuu za zagrebačke „Novosti“.

Bonus video: Boris Miljković – Televizija traje kao zelena salata

Komentari

Svi komentari (0)