"Krvave svadbe" u Budvi: Pank simfonija u slavu budućnosti

Scensko ostvarenje „Krvave svadbe“ Igora Vuka Torbice, naelektrisano strepnjom, zlom kobi i tradicionalnom podelom špila porodičnih i društvenih uloga – gde svako fatalno pati zbog dosuđene mu karte – svoje gradivne atome nenadmašno upućuje sa pozornice ka gledalištu jednim toliko nadahnutim činom pobune da, premda tragično bez premca, paradoksalno baš uzdiže buktinju života i trijumf marginalizovanog ženstva zaista visoko. Jer, zapravo, samo žene ovde (svuda?) poseduju istinsku snagu da se suprotstave pravilima, da nadalje svojom odmetničkom čulnošću pokrenu točak sudbinskih događaja, ali i da oproste, razumeju onog drugog, saosećaju iz srca makar čitav univerzum srljao u katastrofu i bez straha do kraja raskrinkaju ljubavnu laž od koje se prihvatljive bračne zajednice uglavnom sastoje.

Lorka je u „Krvavim svadbama“ muškarce naslikao kao sujetom zaslepljene mužjake, koji svoju čast ili ono što žele da dobiju, brane i osvajaju isključivo majušnim ubilačkim „gadžetima“ poput pištolja ili noža. Žene su u ovoj predstavi naprotiv onaj sneni, filozofski princip. Njihova senzualnost, dubina promišljanja, pokreti, neodoljiva lepota, posvećenost održavanju onog najvitalnijeg u kosmičkoj konstrukciji postojanja – promiču pred našim očima nalik vilinskom plesu. Igor Vuk Torbica zaoštrava ovu konstelaciju do maksimuma, ali ne kao uzbudljiv triler, već pre kao očaravajuće snoviđenje. Tvoreći na taj način svoju predstavu od samih magičnih intenziteta i dajući joj značaj i obrise nekog drevnog narodnog epa, nevelike dužine naoko, ali koji nastavlja svoje trajanje zanavek, Torbica sugeriše krhkost i prolaznost ljudskog života kakvog znamo, ali i njegovo neuništivo treperenje u večnosti.

Premijera „Krvavih svadbi“ Igora Vuka Torbice održana je sada već daleke 2018. godine u jednom sasvim drugačijem svetu. Nakon našeg planetarnog susreta sa kovidom, karantinom, preporučenom distancom, te dospevanjem pokreta Black Lives Matter i #MeToo u žižu interesovanja celokupne javnosti, otprilike u to isto vreme – ova predstava mogla bi se čitati i u novom ključu. Oslobođenje ogromne energije erosa, negde tamo, u gotovo nenastanjenoj pustoši – stvarnoj ili takvoj isključivo u doživljaju svojih junaka na sceni – prouzrokuje nuklearnu eksploziju kojom se zatire jedno čitavo pokolenje momaka i istovremeno unesrećuju rukoveti žena sa svojim zvanjima u davno još uspostavljenoj nomenklaturi odnosa.Zato su likovi u ovom komadu dobili tipska imena: Majka (Varja Đukić), Verenica (Milica Grujičić), Tašta (Ivana Mrvaljević), Verenik (Vukašin Ranđelović), Otac (Miroslav Fabri), Smrt (Draginja Voganjac), Služavka (Maja Stojanović), Drvoseče (Dušan Vukašinović i Filip Đuretić), Mesec (Nenad Pećinar), Leonardo (Pavle Popović) i Leonardova žena (Branka Otašević). Sa izuzetkom Leonarda, karakteri su praktično bezimeni, njihove iskonske funkcije u ljudskoj zajednici nadmašuju (ne)važnost pojedinačnih naziva.Ali, ono što u „Krvavim svadbama“ Igora Vuka Torbice u stvari fascinira najviše, jesu zvuci: ljudskih glasova (scenski govor: dr Dejan Sredojević), melodizovanih Lorkinih rečenica, suptilnih muzičkih intervencija klavira, gitare, kompleta bubnjeva (kompozitor: Vladimir Pejković). Odeveni u otmenu scensku odeždu (kostimi: Jelisaveta Tatić Čuturilo), prefinjeni glumci kreću se svojim oniričnim orbitama, prebivajući u isti mah i u kolektivu i kao entiteti za sebe. No, čak i da ne možete da ih vidite, dovoljno bi bilo čuti sve ono što maestralno izvode sami lično, podešavajući svoja tela tako da postanu pravi instrumenti.Razgovetnost njihovih misli, jasnoća njihovog izgovaranja čarobnih alhemičarskih formula jezika, zuba, usana i grla, koja dobija na grozničavosti kako se Verenikova potera bliži svom smrtonosnom kraju – trebalo bi da bude predmet sasvim zasebne analize. To, kako u režiji Igora Vuka Torbice publika vidi i čuje šumu, izlazak Meseca nad predelom, oseća konjski topot sred genijalne scenografije Branka Hojnika, biva hipnotisana svetlosnim halucinacijama (dizajn svetla: Milica Stojšić), ulazi direktno u scenski Koloseum da izbliza osmotri rajsko sladostrašće i samo časak kasnije beznadežno krvoproliće, to je eto, vidite, sve u vašem sluhu oličeno.

Naslućujući najpre škripu onih isprva do pucanja zategnutih konaca svakog karaktera, da bi se tokom igranja komada te niti razlabavile do fantazmagoričnog haosa – naročito u deliričnoj sceni svadbe – publika počinje u svom umu da prati svako takvo oslobođeno klupko i momentalno sa britkom jasnoćom tumači njihove pogibeljne životne scenarije.Zlosrećni rasplet na kraju čini se onda kao neophodna prineta žrtva, a čitava predstava istog trenutka metamorfozira u jednu višu spiritualnu ravan, očistivši i likove i publiku od nagomilanih grehova iz prošlosti. Taj ritual započet kao prepun naivnosti, nadanja, čvrstih odluka i žuđene stabilnosti, zapada najednom u pijanstvo strasti, bitku za žensku imovinu, koja se glasno protivi takvom gledanju na stvari i usuđuje se da iživi svoj ljubavni izazov, makar se sunovratila nakon toga u pakao.

Lorkine „Krvave svadbe“, u opčinjavajućoj režiji Igora Vuka Torbice, prava je pank simfonija za kamerni orkestar glasova. Ovde se ruše predrasude, društvo preokreće ka modernosti, preispituje navika i tradicija. Ali, dok su muški karakteri i dalje zaglavljeni u feudalnom polaganju prava na posed – bio on i živo biće – i stoga raspoloženi za dvoboj do istrebljenja, žene su u ovom remek-delu već odavno u budućnosti. Ta budućnost, istina, i dalje oplakuje svoje mrtve, ali se mnogo više divi životu i uzbudljivo u njega ponire. Po svaku cenu. Igor Vuk Torbica nije ni umeo manje. Slava mu.Bonus video: Ivan Mihailović Kada je predstava dobra, publika je publika, i ako igramo na ulici, nema podele

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmihailovikadajepredstavadobrapublikajepublikaiakoigramonaulicinemapodele-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3923815"]