Bio sam iskreno zaintrigiran hajpom koji je propratio "Sve u isto vreme" (Everything Everywhere All At Once) “neuobičajeni” naučno-fantastični film, ali nakon gledanja nisam toliko razočaran, koliko iznenađen da je nešto “ovako” uopšte realizovano u Holivudu.
Jer, u određenim segmentima, „Sve u isto vreme“ (Everything Everywhere All At Once) bukvalno jedva može da se prati. Od tri segmenta u koja je film (nepotrebno) podeljen, onaj prvi (“Everything”), koji traje malo više od sat vremena, je praktično jedna akciona sekvenca bez kraja koja se sastoji od variranog lupa u kome se (po) dvoje ljudi bori. Drugi deo, “Everywhere” je, maltene, isto to samo sa nešto malo više dramskih i komičnih pauza. I kada se taj eksplozivni, intenzivni, jedvapratljivi duo završi na kraju nas sačekuje sentimentalno finale (“All At Once”) koje u svom ishodu nije mnogo drugačije od onoga u američko-kineskom partnerstvu „The Farewell“ u kome se generacijski jaz tretira kao prilika za pomirenje kultura i tradicija.
Film počinje kao socijalna komedija, o majci azijskog porekla koja ima problema da sačuva svoj biznis za pranje veša, ali i odnos sa ćerkom lezbejkom, koja tokom segmenta u poreskoj upravi, pravo niotkuda (i nikada ovu frazu nisam koristio bukvalnije!) postaje akciona komedija o multiverzumima (!!!) u kojima pomenuta majka mora da se suprostavi “zlu” i spase multiple paralelne svetove od propasti. Ovu bitku možete sebi interpretirati kao alegoriju za majčin podjednako komplikovan i intenzivan odnos sa ćerkom odnosno pomenuti generacijski/kulturološki sukob.
Ako ste gledali „Swiss Army Man“, scenarističko-rediteljskog dvojca Dan Kwan i Daniel Scheinert koji stoji iza ovog filma (kao “Daniels”), onda ni ova vrsta apsurdno-parodičnog zapleta ne bi trebalo da vas iznenadi. Ali u tom, po mnogo čemu nesavršenom filmu, Kwanova i Scheinertova vizuelna maštovitost i dinamika bili su prigušeniji radnjom i razvojem karaktera, čega ovde, sve do klišeiziranog finala, uopšte nema. Sve u isto vreme deluje kao da „The Adventures of Baron Munchausen“, Terry-ja Gilliama ubrzano premotavate.
Još bolnije je što je neku vrstu predloška za (bukvalno) ovakav miks komedije, akcije i sentimentalnosti definisao i usavršio (honkoški wunderkind) Stephen Chow svojim “fear & loathing” remek delima „Shaolin Soccer“, „Kung Fu Hustle“, „Journey to the West“ i „The Mermaid“, u odnosu na koja ostvarenje Daniela deluje idejno inferiorno, duhom neautentično, a u egzekuciji kao radikalna, eksperimentalna varijanta Chowove postavke “sve što je zabavno može!” koja testira fizičke mogućnosti percepcije gledaoca. Rezultat je film koji izgleda i doima se kao vatromet koji traje dva sata duže nego što je trebalo, koji time iscrpljuje gledaoca, da ovaj na kraju u poslednjim minutama guta stereotipnu i patetičnu suštinu kao preko potrebno parčence razumljive radnje.
OCENA: 3/10
Bonus video – Jonathan English: Cela Amerika će videti film sniman u Srbiji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare