Najstrašnija stvar u vezi sa ovim nazovi-hororom, po romanu Stephena Kinga, jeste koliko je sam po sebi neinventivan, trom, apsurdno glup, dosadan, besmislen, i te zločine protiv filmske čovečnosti uspeo je da počini na ruševinama prve filmske adaptacije (iz 1984, sa malom Drew Barrymore u glavnoj ulozi) koja je iz bioskopa ispraćena sa skoro istom recenzijom.
Apsolutno je neverovatno da je neko uspeo da 2022. napravi ovako i ovooooliko loš film, koji izgleda kao da je delo autora koji ne samo da nikada nisu prišli filmskom zanatu, već nemaju ni elementarno gledalačko iskustvo dobrih i loših filmova koje bi im pomoglo da spoznaju do koje mere su sami u mediokritetskom blatu. Sad treba raspisati još tri pasusa koja nepotrebno elaboriraju rečeno.
Stephen King, sam po sebi, predstavlja vrlo nepouzdan predložak za filmsku nadgradnju. Siguran sam da je svako od vas gledao barem pet njegovih očajnih adaptacija. Ali, i barem jednu genijalnu koja neprekidno pravi prostora za novu nadu. Adaptacije se prihvatio Scott Teems, autor neočekivano podnošljivog Halloween Kills, koji će, na našu žalost, uskoro da nam priredi i nastavak The Exorcist. Kao reditelj stiže Keith Thomas, čiji je „elevated horror“ (tzv „pametni horor“, sa većim ambicijama) „The Vigil“, o mladiću koji bdi jedne noći nad telom ortodoksnog Jevreja u njegovom domu, doneo relativno zanimljivu, ako ne i malčice intelektualniju, razradu neobične premise.
Nije jasno kako je onda u takvoj klimi, evidentnih horor fanova i očiglednih aspiracija, u Teemsu i Thomasu, da se osveže stare matrice, nastao film kao „Potpaljivačica“ (Firestarter) koji izgleda kao starovremenska, jeftina televizijska varijacija na Carrie koja potom isto toliko neuspelo traži žar (pun intended) u pokušaju da se rekreira nekakav „X-Men“ seting. U foršpici gledamo kako roditelji imaju noćne more da im je dete nekakav telekinetički piroman, samo da bi potom kroz ponižavajuće glupu špicu shvatili da to možda i jeste slučaj s obzirom da su nad njenim roditeljima vršeni „eksperimenti“. Potom otkrivamo da se porodica trenutno krije, a da za njom tragaju vladini eksperimentatori. Kada majka strada, otac je prinuđen da beži s ćerkom, a ona sama da nauči da vodi računa o sebi.
„Potpaljivačica“ ne kreira nikakav saspens. Karakteri su toliko tanki i anemični da ne bude navijanje s naše strane. Devojčica je (za razliku od Drew Barrymore) potpuno antipatična i skoro komična tokom akcionih/“strašnih“ scena. Autori ne pretenduju da iz (poznate) priče izvuku bilo kakav novi ugao, niti u tom procesu, pa makar on bio i stravično pogrešan, demonstriraju ikakvu strast. Kao da su svi zajedno čekali da ovo malo radnje sagori samo od sebe.
OCENA: 1/10
Bonus video: Majstor horora Hičkok – svoje strahove pretvarao je u filmove
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare