Igramo se Holivuda: Kritika filma "Gospodar Oluje"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

U pitanju je koprodukcija domaćih, odnosno regionalnih autora i Holivuda: film režiraju Zoran Lisinac i Domagoj Mazuran, dok produkciju potpisuju Amerikanci. Sve to dodatno je upakovano u dopadljivu etiketu „kalamari naučne-fantastike“, zamišljene kao istočnoevropski odgovor na špageti-vestern, samo kroz SF prizmu.

Na papiru, teško je ne zainteresovati se za takvu postavku. Međutim, problem nastaje onog trenutka kada film treba da opravda sopstvenu ambiciju. Jer koliko god koncept zvučao primamljivo, a samopouzdanje autora bilo veliko, ni jedno ni drugo ne mogu da zamene stvarnu kreativnost, čvrstu razradu i sigurnost u štivo. „Storm Rider: Legend of Hammerhead“ se (nažalost) kao riba na suvom žanrovskom tlu koprca u nemogućnosti da bude komptetentan film na tržištu sličnih ostvarenja.

Tri veka nakon Velikog potopa, na svetu su ostala samo ostrva. U opakoj igri smrotnosnih trka jahači brodova sa ostrva se nadmeću u na vodi kako bi svom narodu obezbedili sklonište iza zidina Argosa, jedinog preostalog grada. Buntovni jahači oluje, Neb i Ana, pokušavaju da otkriju skrivene istine tako što će se probiti kroz oluju koja misteriozno okružuje svet u kojem žive.

„Storm Rider“ je još jedan film o „izabraniku“, odnosno o jednoj osobi predodređenoj da svojim buntom prema nepravdi promeni svet. Povrh toga, ako pomešate „Waterworld“ i „Mad Max“ sa primesama serijala „The Hunger Games“, dobićete ovaj čudni amalgam svega i svačega: film koji na prvi pogled, tek perifernim vidom, deluje kao smisleno i dobro skockano ostvarenje, a u suštini ostaje tek bledi obris onoga što je neko zamislio kao naučnofantastičnu priču o junaku nesvesnom sopstvene moći i karikaturalno zlim negativcima u potrazi za nečim što samo on poseduje. Savet: ako vas nešto tokom ovog filma podseti na neki drugi, sličan, upliv u dotične teme, šanse su velike da ćete se bolje provesti gledajući taj film nego ovaj.

Film podseća na klinačke igre u kojima smo nekada svi uživali: kao da neko dete kroji priču u hodu, pa usput promašuje čak i najosnovnije žanrovske trope, i to u filmu koji upravo na njima mora da počiva. Deluje kao da su autori unapred znali koje narativne tačke treba čekirati, ali nisu uspeli da osmisle iole prirodan put do njih. Zato film tokom čitavog trajanja odaje utisak besciljnog lutanja, kao da uporno pokušava da postane sledeći veliki kultni hit, nekakav omaž klasicima koji su ga očigledno inspirisali.

Ali upravo tu i leži problem: takvi filmovi nisu postali kultni zato što su se trudili da budu takvi, već zato što su imali autentičnost, drskost i istinsku originalnost. Da su autori makar imali hrabrosti da do kraja zagrizu sopstvene uzore, možda bi iz ovoga ispao barem zabavan meta sci-fi battle royale o „izabraniku“. Ovako je „Storm Rider“ samo jedan od onih filmova koji postoje i (na veliku žalost) ništa više od toga.

Uz kratka pojavljivanja domaćih faca poput Sergeja Trifunovića i jedva razumljivog Gorana Bogdana, film je mahom oslonjen na strane glumce, među kojima je najzvučnije ime bez sumnje Džejms Kosmo. On igra standardnu mudru, očinsku figuru u životu glavnog „izabranika“ Neba, kog tumači Marko Ilso iz serije „Vikings“. Gluma je, međutim, jedna od najslabijih stavki čitavog projekta: traljava, neuverljiva i uglavnom svedena na puko odrađivanje funkcija. Nema ovde izvedbe koja bi zasluživala ozbiljniju pohvalu; svi su manje-više svedeni na hodajuće trope koje ovakav film podrazumeva. Ako je išta ostalo upečatljivo, onda je to Goran Bogdan kako se, više ili manje uspešno, bori sa engleskim jezikom.

Ako mi je nešto drago, to je da su stranci najzad shvatili koliko hrvatsko primorje može da izgleda filmski. Split, Hvar i Pag su zapravo najveće zvezde filma i savršeno se uklapaju u taj mediteranski sci-fi fazon koji su autori, uprkos svemu, uspeli pristojno da iznesu. Uz to, ni efekti nisu loši: jasno je da ovo nije budžetski rang filmova sa kojima želi da se poredi, ali „Storm Rider“ makar izgleda dovoljno uverljivo da ne deluje ni jeftino ni jadno. Koliko god svet koji gradi bio neoriginalan, vidi se da su autori u njegov vizuelni identitet uložili ozbiljan trud, a to je više nego očigledno na ekranu.

Ipak, svet koji film gradi nije bez šarma: dovoljno je dopadljiv i pristupačan da mu se lako prepustiš. Iako je priča koja ga nosi prilično slaba, sam dizajn univerzuma i lokacije koje film prikazuje su mi budili želju da u tom prostoru ostanem još malo. Iskreno, radije bih gledao seriju smeštenu u ovom ostrvskom svetu nego ceo film koji smo dobili. A moguće je i da samo očajnički želim da odem do Hrvatske na brčkanje.

„Storm Rider: Legend of the Hammerhead“ je zanimljiviji kao ideja nego kao film. Ambicija da se napravi regionalno-holivudski žanrovski spektakl sa prepoznatljivim identitetom je više nego očigledna, i to je vredno makar nekog poštovanja. Međutim, bez dovoljno autorske sigurnosti, narativne čvrstine i one vrste originalnosti koja bi opravdala sve njegove pozajmljenice, film ostaje daleko ispod sopstvenih aspiracija. Mogao je da bude novi sci-fi kuriozitet; a ispao je tek skica nečega većeg, luđeg i kultnijeg; još jedan film koji želi više nego što realno može da ponese. Samo pogledajte ponovo „Volju Sinovljevu“ ako vas zanima kako se ovakve priče rade (koliko-toliko) kako treba. Film je koji čak i sa svim svojim narativnim smetnjama radi mnogo bolje kao narativni bućkuriš svega i svačega.