Radule Bošković: Likovnost je moja osnovna vodilja

Izložba „Novosadski kulturni plakat 70-ih i 80-ih“, koja je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena krajem marta i trajaće do 26. aprila, okuplja više od stotinu plakata iz muzejske zbirke i pruža uvid u izuzetno živu i relevantnu plakatsku scenu tog perioda. Postavka se nadovezuje na monografiju kustosa izložbe Vladimira Mitrovića „Novosadski kulturni plakat / Pojave, autori, dela“, kao rezultat njegovog dugotrajnog istraživanja i sistematizacije ovog značajnog fenomena u kulturnom prostoru bivše Jugoslavije.

Na izložbi su predstavljeni radovi koje potpisuju Mirko Stojnić (1928–2016), Laslo Kapitanj (1936–2015), Miodrag Miša Nedeljković (1927–2004), Jovan Joca Lukić (1942–1991), Boško Ševo (1948–2019), Mile Grozdanić (1942–2022), Slobodan Kuzmanov Kuza (1947–2016), Milan Milić Jagodinski, Ferenc Barat, Branislav Dobanovački, Branislav Bane Radošević, Vaso Krčmar, Dragan Višekruna, Radule Bošković, i Nada Đurović Nedeljković.

Od početka osamdesetih godina Muzej savremene umetnosti Vojvodine započeo je prikupljanje plakata novosadskih umetnika, a zbirka je značajno obogaćena posle izložbe "Štamparija Stojkov - 30 godina rada" 1993. godine. Kolekcija plakata je popunjavana donacijama samih umetnika - Dobanovačkog, Ševe, Višekrune, Boškovića, Barata, Krčmara i Nade Đurović Nedeljković. Zbirka danas broji više od hiljadu plakatskih ostvarenja i predstavlja jednu od najznačajnijih kolekcija autorskih plakata u zemlji.

Jedan od važnih autora ove ere bio je i slikar, grafičar i scenograf Radule Bošković, s kojim razgovaramo o njegovom radu predstavljenom u monografiji i na samoj izložbi.

Vladimir Mitrović u knjizi „Novosadski kulturni plakat“ posebno ističe kako ste imali „ogroman opus“ radeći za matičnu kuću - Srpsko narodno pozorište. Kako se sećate početka rada u novosadskom pozorištu?

- Nekoliko godina po završetku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, a s otvaranjem nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, počinje moj profesionalni angažman. Bila je to velika kuća, bez vizuelnog identiteta i oblikovanih promotivnih materijala. Veliki izazov...

U početku samostalno, od ideje do realizacije (mislim na ručnu pripremu), a vremenom ambiciozno formiram studio za dizajn, sa asistentom, fotografom, daktilografom i urednicima, a početkom devedesetih i operaterima na kompjuteru.

Pojavu novosadskog kulturnog plakata vezujemo već za sedamdesete godine prošlog veka, dok knjiga tematizuje vaš rad od osamdesetih nadalje. Da li ste imali neke specifične uzore sa novosadske scene ako govorimo o plakatu kao formatu?

- Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme mog srednjoškolskog obrazovanja, pratio sam donekle novosadsku scenu primenjene umetnosti. A povratkom sa studija krajem sedamdesetih zatičem vrlo kreativan ambijent u Novom Sadu. Pre svega bili su tu plakati i vizuelni identitet Sterijinog pozorja sa, u to vreme, avangardnim izgledom i formatom u kreaciji Matjaža Vipotnika. Paralelno sa tim, bilo je tu i Novosadsko pozorište sa već etabliranim plakatima Ferenca Barata.

Vremenom, kroz profesionalni angažman, stiču se i novi prijatelji iz struke, što u jednom momentu devedesetih godina dovodi do formiranja Art direktor kluba Srbije, gde se razmenjuju ideje, akcije, izložbe i festivali, što dovodi do šire afirmacije vizuelnih umetnosti.

U knjizi se navodi da ste plakatu pristupali kao slici. S obzirom na to da ste slikar, bilo je prirodno da se vaše slikarstvo transponuje i na plakat. Kako ste vi razmišljali o tom odnosu slikarstva i plakata kao forme koja je ipak u domenu primenjene umetnosti, odnosno izvorne promotivne namene?

- Uz obrazovno iskustvo u široj oblasti grafičkog oblikovanja, likovnost je moja osnovna vodilja u pristupu i rešavanju zadatih motiva; bilo na platnu, grafici, plakatu, knjizi... Likovni motiv kao osnova (ponekad fotografija, kolaž, motiv sa neke od mojih slika), a uz to dobar izbor tipografije i komponovanje istih. U početku, u nedostatku izbora fontova, pristupao sam kreaciji fonta kao logotipa, tretirajući ga kao ravnopravan likovni element.

Kako ste dočekali upliv digitalne tehnologije u plakatsku umetnost - da li ste je prihvatili od starta i na koji način je ona uticala na vaš rad?

- Plakat je u osnovi umetnički artefakt. Sito-štampa mu je davala formu grafičkog multiplikata - grafike. Pojava digitalnih pomagala dovela je do jeftinije pripreme, štampe i većih tiraža putem ofset-štampe. Neminovnost modernizacije i primena novih tehnologija svakako je umanjila vrednost umetničkog otiska, ali je donela veliku pomoć u pripremi i proširenje dostupnosti ovog medija.

Mitrović ističe plakate za „Don Kihota“ (1984) i „Klementov pad“ (1988), pa „Audijenciju“ (1990), „Violinistu na krovu“ (1992), „Grka Zorbu“ (1994) i druge. Da li su vama neki vaši plakati posebno dragi i zbog čega?

- Osim Mitrovićevog izbora, neizostavni plakati su za predstave „Banović Strahinja“, „Heda Gabler“, „Don Žuan“, „Murlin Murlo“, „Moć sudbine“... Ako nastavim, teško ću se zaustaviti u nabrajanju, s obzirom na to da je svaki predložak prošao moje iskreno promišljanje.