0
Nemam iluziju da pozorište ima moć, ali mislim da je veoma važno, reči su Janka Ljumovića, producenta i profesora i nekadašnjeg direktora Crnogorskog narodnog pozorišta i ministra kulture u toj zemlji.
U okviru Književnog programa ovogodišnjeg festivala „Grad teatar“ sinoć je na Trgu pjesnika u Budvi gostovao prof. mr Janko Ljumović, predstavivši knjigu eseja „Pozorište kao kapital“ (Matica crnogorska), saopštili su organizatori ove smotre.
Knjiga predstavlja zbirku 16 pozorišnih eseja koji su nastali u razdoblju od 2012. do 2020. godine, precizirao je moderator večeri Hazim Begagić, teatrolog i producent i direktor Narodnog pozorišta Zenica, dodavši da je u tom periodu Ljumović intenzivno pisao i objavio eseje u nekoliko crnogorskih časopisa i na drugim jezicima, a da govore o vrlo širokom dijapazonu tema koje se kreću u interdisciplinarnim oblastima studija teatra i dotiču savremene umetničke i pozorišne produkcije.
Objašnjavajući sam naslov knjige „Pozorište kao kapital“, Ljumović se pozvao na nagradu koju je pre neki dan dobila predstava „Krvave svadbe“ Igora Vuka Torbice na Bijenalu scenskog dizajna:
– Kada govorimo o pozorištu kao kapitalu, govorimo o njegovim vrednostima. Te vrednosti propituju publika, stručna javnost, teatrolozi. Jedna široka lepeza fidbeka na teatar koji traje toliko dugo i uprkos izazovima traje još intenzivnije i sve je potrebniji. Ta priča i festivala i pozorišta kao kapitala jeste njegova pozicija i mesto u društvu, razlozi i načini zbog kojih ono deluje tako moćno, a taj socijalni i kulturni kapital jeste i potencijalna priča kako valorizujemo određene pozorišne produkcije i reperotare, a to jesu nagrade i percepcija javnosti – kazao je Ljumović istakavši monografsko izdanje „Glas vrline – Igor Vuk Torbica“ (izdanje JU „Grad teatar“) jer je „velika retkost da jedna predstava dobije svoju knjigu“.
Ideja autora bila je da eseji u jednoj knjizi daju odgovor na koji način je situirano savremeno pozorište u Crnoj Gori i kako ono reflektuje određene teme kulturnog identiteta i veza koje kao medij pravi u zajednici:
– Pozorište nije samo medij koji je efemeran, on ima i veću moć i mogućnost da bude utkan u tkivo jednog grada i kulture. Okvir pozorišta kao kapitala je tema na kojoj se može dalje raditi i o kojoj se može razmišljati. Eseje sam pisao iz potrebe da materijalizujem misao vlastitog pozorišnog iskustva određenog broja naslova i repertoara. Teorijski okvir za ove teme na našim prostorima nije toliko zastupljen i to je bila dodatna motivacija da se dodatno propituju te teme i da se uvede studija slučaja crnogorskog pozorišta. Knjiga je ipak vrhunski kapital, govorimo o pozorištu kao prolaznoj umetnosti, ali je knjiga ta koja ostaje i kada prođe život predstave – kazao je autor.
Ljumović je istakao da je jedan od problema s kojima se suočava Crnoj Gora problem pozorišne kritike:
– Neko ko će za dvadeset ili trideset godina analizirati današnje pozorište, pitanje je iz kojih izvora će on moći da uradi analizu. Teatrologija ima taj hendikep da tretira umetničko delo koje ne može u celosti da posmatra za razliku od filma ili nekih drugih umetnosti. Teatrologija se onda snalazi, koristi indirektne izvore. To ipak nije celovit čin sagledavanja totaliteta umetničkog dela što je suština žive umetnosti poput pozorišta.
Kao paradoks je naveo podatak da Crna Gora ima dobro istraženo pozorište u periodu do 1941. godine, kada na tom tlu nije postojao profesionalni teatar:
– U periodu kada imamo razvijeno pozorište i repertoare nemamo izdavaštvo, istraživanje i dokumentovanje. Jedan posao koji mogu raditi specijalizovane institucije, ali to ne abolira naše postojeće institucije. Želim da pospešim izdavačku produkciju kao jako važnu. Imamo vredne pozorišne pojave, ali ih nemamo materijalizovane kroz pozorišni segment. Vrlo je važan i tekst o Slobodanu Milatoviću. Kada sam se suočio sa važnom biografijom nosioca nezavisnog avangardnog teatra u Crnoj Gori osamdesetih godina, onda dođete do problema izvora, tekstova, knjiga. On je i autor tekstova, producent, osobena ličnost i postavlja se pitanje drugih imena, jer u Crnoj Gori imamo i nedostatak monografija posvećenih dramskim umjetnicima. Druge umetnosti nemaju taj problem, ali kada govorimo o pozorištu tu imamo dosta posla.
Pozorište je, kako je ocenio Ljumović, retka umetnost koja je zadržala privilegiju subvencije, dok su sve ostale zavisne od tržišta:
– Zaštićenost daje veći stepen slobode, ali to može da bude i stečena privilegija koja se ne opravdava onim što bi mogao biti razvoj pozorišne umetnosti. Kada uspostavite analizu repertoarskih politika jednog modela teatra videćete kako određena pozorišta uspevaju da izađu iz te železne definicije i ponude nešto što može da bude potpuno drugačije. Dva primera koja uvek rado želim da podelim su Atelje 212 za vreme Kokana Mladenovića, kada je repertoar bio obeležen revolucijom i Slovensko narodno gledališče u Ljubljani, koje je jedne godine ponudilo repertoar na temu utopije. Traganje za naslovima i kopča između svih tih poetika i naslova savremenih tesktova i dramske klasike upravo bila odgovor na te dvije teme – kazao je gost Trga pjesnika, osvrnuvši se i na reditelje Borisa Liješevića i Boruta Šeparovića čije su predstave prikazane tokom ovogodišnjeg festivala „Grad teatar“:
– Izazov je bio da se i mejnstrim adrese bave dokumentarnim pozorištem. Nekada je bilo nezamislivo da Maju Pelević gledate u Narodnom pozorištu u Beogradu ili Boruta Šeparovića u HNK, ali to se desilo.
Na pitanja iz publike, tačnije akademika Siniše Jelušića o smislu današnjeg pozorišta, ocenio je da „korupcija ulazi u samo biće teatra“:
– Nemam iluziju da pozorište ima moć, ali mislim da je veoma važno ako je samo jednom čoveku u javnosti bitno kao transfer iskustva i vrednost koja mu daje nadu i mogućnost da veruje i doživi. Određene teme u određenim zajednicama su imale jako važan narativ za procese ili pokrete. Teško je odgovoriti na to pitanje, jer je mnoštvo narativa, primera i iskustava, ali verujem u potrebu da pozorište kao živa umetnost ima magiju – kazao je Janko Ljumović, podsetivši na kraju na brojne primere kada je pozorište angažovamo pristupilo važnim pitanjima.
Bonus video: Torbica, čovek sa stavom
