"Bio sam na crnoj listi 10 godina, i znam šta preživljavaju kolege iz Srbije. Posle pada Orbana, Mađarska je ponovo srećna zemlja": Veliki Kornel Mundruco govori za Nova.rs

- Bio sam ovde, na Festivalu evropskog filma Palić pre devet godina. Većina mojih filmova bila je prikazana na ovom festivalu. I eto me posle dugo vremena opet, taman da posvedočim šta se u međuvremenu promenilo. I jeste se promenilo, ali suština je ista.

Tom konstatacijom započinje razgovor za Nova.rs jedan od najvećih evropskih sineasta Kornel Mundruco.

A došao je na Palić kako bi primio nagradu "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskoj kinematografiji. Iako relativno mlad za priznanje ove vrste, kako su neki komentarisali, Kornel Mundruco, rođen 1975, iza sebe ima impresivan opus. I jedan je od najznačajnijih savremenih mađarskih filmskih i pozorišnih reditelja. Studirao je glumu i filmsku režiju na Akademiji za dramu i film u Budimpešti, a već s prvim ostvarenjem - kratkim filmom "Afta" osvojio je priznanje na čuvenom Festivalu Oberhauzen. I za dugometražni prvenac -"Divni dani" ovenčan je Srebrnim leopardom na Filmskom festivalu u Lokarnu.

Ređali su se naslovi "Johana", "Beli bog", "Evolucija", "Pieces of a Woman" … I svi ti filmovi, koje je potpisao Kornel Mundruco, prikazivani su na najvećim svetskim festivalima, poput Kana, Venecije ili Berlina, i osvajali su priznanja. Poslednje ostvarenje, drugo mađarskog sineaste na engleskom - "At the Sea", s Ejmi Adams u glavnoj ulozi, premijerno je prikazan na Berlinalu pre nekoliko meseci.

Slovi za jednog od najintrigantnijih autora evropskog filma, ali jednako je cenjen i u teatarskom svetu. Osnivač je nezavisne trupe Proton Theatre, čije su predstave izvođene širom sveta, na najznačajnijim pozorišnim festivalima, a režirao je i operske produkcije za vodeće evropske scene.

I posle silnih priznanja, stiglo je još jedno. A dok sedimo na Velikoj terasi, s pogledom na Palićko jezero, na nekih trideset plus stepeni, Kornel Mundruco priznaje kako je bio veoma iznenađen, počastvovan i srećan kada su mu organizatori Festivala evropskog filma Palić saopštili da je ovogodišnji laureat "Lifke":

- Zbog ove nagrade još snažnije verujem u moć autorskog, evropskog filma. Potvrdila je moje uverenje da radimo nešto što je bitno i da dajemo mnogo svakom gledaocu. I, na koncu, da kinematografija kao sedma umetnost nosi veliku vrednost.

A da li vas je ovo priznanje ponukalo na neku vrstu refleksije?

- Jeste. Razmišljao sam mnogo i shvatio da uvek volim da rizikujem. Nikada ne radim istovetne filmove. Imate dve vrste reditelja, jedne koji iznova i iznova snimaju jedan te isti film, i druge, poput mene, koji se trude da se menjaju između ostvarenja, što se neminovno reflektuje i na filmove, na njihov jezik, teme, osvrt na naše, savremeno doba. Nagradu za doprinos zato shvatam kao podsticaj da nastavljam da otkrivam nove teritorije unutar filmskog jezika, nešto nepoznato. Doživljavam je kao dodatnu snagu na pronalaženju novih puteva, koliko god oni riskantni bili.

S obzirom da ste na festivalu koji je okrenut isključivo evropskom filmu, kakav je vaš sud o današnjoj evropskoj kinematografiji?

- Najpre, mislim da je kultura, kako na istoku, tako i na zapadu, u krizi. Dva su razloga. Na Istoku, uključujuči i moju zemlju, kulturu sapliće politika, ona pravi barijere, ili nalaže sponu umetnika sa onima koji imaju moć. I zato je neophodno da pronađeš način kako da govoriš slobodno, da radiš ono što zaista želiš, ali i kako da nađeš finansije za svoje delo. Na Zapadu je kultura neka vrsta luksuzne robe, agende za kapitalističku moć. Ono što nije vidljivo, ono što ne donosi odmah novac - otpada. U toj krizi mislim da evropska kinematografija jedina ima odgovor. A to su snažan identitet i evropske priče. Ako se osvrnemo na poslednjih deset godina, mislim da je evropska kinematografija bila veoma jaka. Bilo je svake godine moćnih filmova, čak evropski filmovi u poslednje vreme dominiraju na dodelama Oskara. I svi gledaju evropske filmove. U evropskoj kinematografiji vidim budućnost, i to je nešto na šta sam ponosan, jer sam njen deo. A ako se jedan festival fokusira na evropsku kinematografiju, to je veoma važno, naročito u jednoj istočnoj zemlji. Moramo sebi da jasno kažemo - mi smo deo Evrope ili želimo da budemo njen deo, jer je to naš jezik. Uvek sam bio fasciniran selekcijama Palićkog festivala, odlične su, često eksperimentalne, a ima i mejnstrima. Ta velika, razuđena selekcija me je uvek privlačila.

Kad već pominjete kulturu i politiku, dolazite iz zemlje koja je doživela politički zemljotres proteklih meseci, jer je posle 16 godina s vlasti svrgnut na izborima Viktor Orban. Jeste li se nadali takvom scenariju i šta se promenilo u Mađarskoj nakon poraza Orbana?

- Promenilo se mnogo toga. Mađarska je s odlaskom Orbana sada konačno opet postala srećna zemlja. To je zaista velika promena. Ako sada odete u Budimpeštu, niko neće pričati mračne priče, svi će biti pozitivni. I posle 16 godina svima je cilj da se uspostavi novi sistem, nova zemlja. U stvari, ako dodam i veoma lošu socijalističku vladu pre Orbana - ispada da su nam svi oni uzeli 24 godine života. Sada su svi stava da je ovo nulta tačka - moramo da zasučemo rukave i stvorimo drugačiju zemlju. I to je neverovatna šansa koja nam se ukazala. A da li sam mislio da će doći do promene? Pa počeo sam da uviđam to tek pre nekih godinu dana. Pre toga mi se činilo da do promene nikada neće doći. Ali, maltene odjednom kao da su ljudi u Mađarskoj shvatili da ne mogu više da žive u lažima, i da dozvole populističkim političarima da kontrolišu društvo i manipulišu njima. Narod je spoznao da je dosta. I promenili smo na izborima naše živote. Nije promena došla samo iz glavnog grada, iz Budimpešte, već zahvaljujući narodu u celoj zemlji. I sada je pred nama izbor kako želimo ubuduće da živimo - da li da se međusobno mrzimo, ili da gradimo zajedništvo i volimo se. Prevladava ovo potonje.

Ni vama, lično, nije bilo lako tokom Orbanove vladavine?

- Ne, preživeo sam, malo je reći, loše stvari. Čitavih deset godina bio sam na crnoj listi u svojoj zemlji. Nisu hteli da finansiraju niti jedan moj film. I to je delimično razlog zašto sam počeo da snimam filmove na engleskom jeziku. Nije to bila moja odluka, niti želja. Bio je to jedini način da preživim. Mislim da ovo što govorim mogu da razumeju mnoge moje kolege u Srbiji. Nadam se da ću uskoro, s obzirom na promene u mojoj zemlji, moći da snimim film na mađarskom jeziku, što očajnički želim.

Mnogo je paralela između dojučerašnje Mađarske i Srbije kada je posredi i odnos vlasti prema umetnicima?

- Svakako. Znam da su mnoge srpske kolege na crnim listama. Ali, znate, kultura uvek preživi. Zanimljivo je da je tokom poslednje četiri godine kulturna scena u Mađarskoj bila veoma živa. Uprkos tome što nije bilo novca, niti donacija, rodila se politička umetnost. Ljudi su išli u bioskope da gledaju nezavisne filmove koji su snimljeni praktično bez budžeta, a kritikovali su društveno-politički sistem. I bili su super uspešni. Svi su osetili potrebu da budu odgovorni građani, da odu u bioskop i kupe jednu kartu da bi odgledali film koji govori o njihovom životu. Bioskop je tako stvorio zajedništvo - ljudi su pričali, debatovali o filmovima i bilo je to zaista plodonosno.

Iako očajnički želite da snimite film na mađarskom, opet radite ostvarenje na engleskom - "A Place to Be". I glavnu rolu igra velika holivudska glumica Elen Berstin, nova laureatkinja Zlatnog lava za životno delo Venecijanskog festivala?

- Da, ona je zvezda mog novog filma, a nadam se da će premijerno biti prikazan na jesen. Raditi sa Elen je ostvarenje sna. Elen je neverovatna glumica. Deo je filmske istorije. Ne bih nikada rekao da je stara, ne - ona je kraljica, nosi u sebi gotovo čitav vek kinematografije. Blagosloven sam što sam dobio priliku da sarađujem s njom. I ne smem da kažem da će ovo biti njen poslednji veliki film… Ali, ona je u gotovo svakom kadru. A posredi je veoma radostan film, o jednoj staroj dami koju porodica, želeći da je zaštiti, pokušava da smesti u dom za stare. A u noći pre selidbe u dom za stare jedan golub sleće u njen apartman i ona kreće na neobično putovanje da pronađe vlasnika tog goluba. Iako ona želi da spasi goluba, ispostavlja se da će golub spasiti nju. Mislim da je to priča koja će "podići" publiku. Želeo sam da im pružim nešto drugačije, naročito u ova mračna vremena. Ne bi trebalo stalno da im „zadajemo udarce“ već im treba omogućiti da vide priče koje podižu raspoloženje i pokazuju da ponekad život može biti i lep. Čak i da nikada nismo bili voljeni u životu - to se može promeniti kada napunite 93 godine, kao što je to slučaj s junakinjom mog novog filma!

Uz film, i teatar je obeležio vašu karijeru. I dok trenutno u Berlinu postavljate operu "Otelo", kada uporedite rad u teatru s onim na filmu, koja je to dragocenost zbog koje pozorište, ipak, odnosi prevagu?

- Teatar je čista magija. Nije pozorište, u svojoj srži, povezano s realnošću, već je san, pravi san. U mojim očima pozorište je danas još važnije, sada kada imamo posla s veštačkom inteligencijom, kada se naša veza s realnošću drastično promenila, kada je mlada generacija u mogućnosti da stvori sebi koliko god identiteta želi… A kada odete u pozorište, tu je glumica ili glumac sa svojim fizikusom i s vama se igra, priča vam priče, mašta zajedno sa vama u toj mini zajednici. I to je neprocenjivo iskustvo. Teatar je danas neverovatno vredan. I zato jedva čekam da za sledeći Bečki festival postavim novu pozorišnu produkciju o kojoj će se tek pričati…