"Rat sam odavno predvideo i ne razumem Ruse koji pristaju da budu ovce. Zar im je lepo u zatvoru": Slavni reditelj Sergej Loznica priča za Nova.rs

Čuveni scenarista i reditelj najpre je na svečanom otvaranju festivala ovenčan nagradom "Aleksandar Lifka" za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, a obeležio je i kraj palićke smotre s obzirom da je novi fim sineaste "Dva tužoca" osvojio priznanje Zlatni toranj za najbolje ostvarenje.

Nisu, naravno, značajne nagrade ništa "strano" velikom umetniku, rođenom 1964. godine, koji je odrastao u Kijevu. I zanimljiv je bio životni put ove, malo je reći, svestrane ličnosti. Naime, diplomirao je primenjenu matematiku 1987. godine na Kijevskom politehničkom institutu i radio do 1991. kao naučnik u Kijevskom institutu za kibernetiku, specijalizujući se za istraživanje veštačke inteligencije. No, u drugoj polovini devedesetih okreće se nečem što je, naizgled, sušta suprotnost matematici - filmu. I 1997. završio je studije na Državnom institutu za kinematografiju u Moskvi, a od tada je potpisao 28 dokumentaraca i pet igranih filmova.

Već prvi Loznicin igrani film "Moja radost" premijerno je prikazan na Kanskom festivalu. Ovenčan je FIPRESCI nagradom u Kanu za film "U magli", pa priznanjem za najboljeg reditelja u kanskom programu Izvestan pogled za režiju "Donbasa", te Specijalnom nagradom žirija L’Oeil d’Or u Kanu za "Babin Jar. Kontekst", i IDFA nagradom za najbolji film "Gospodin Landsbergis"…

https://www.youtube.com/watch?v=5CYLuFz7CtE

Sergej Loznica, koji od 2001. godine živi u Evropi, osvrćući se na još dva priznanja koja je dobio u Srbiji, podseća u razgovoru za Nova.rs, vođenom u idiličnom ambijentu kraj Palićkog jezera, da su i njegova ranija ostvarenja prikazivana na ovom festivalu, "ali bez njega":

- I konačno sam došao. Sve se nekako poklopilo ovde, na Paliću...

Baš ste izabrali "dobro vreme" za dolazak... Srbiju mesecima unazad potresaju društveno-politička previranja, a Palić je jedan od retkih festivala koji nije otkazan zbog uzavrele situacije?

- Da, ali politička situacija je nezgodna u čitavom svetu, nije to samo slučaj u Srbiji.

Primetili ste, primajući nagradu "Aleksandar Lifka", da se mnogi danas plaše da javno iskažu stav. Zašto?

- Znate, danas svako ima mogućnost da širi informacije bez ikakve kontrole. Društvene mreže su dalo pravo svima da, bez ikakve obaveze, objavljuju informacije i tekstove koje žele. I mnogi ljudi to koriste te dele brutalne, vulgarne i nefer tekstove, a za to ne bivaju kažnjeni. To znači da ne gajimo kulturu u sebi, da ne poštujemo sagovornike, protivnike. Taj "virus", pravila koja postoje još samo u plemenima, primenjuju se u svetu društvenih mreža i veoma je lako kriviti ili goniti nekog, distribuirati laži, organizovano mišljenje. S tim sredstvima vlast i neke grupe ljudi propagiraju nacionalističke, totalitarne ideje, mržnju spram drugih i sklanjaju u stranu nekog ko ima drugačije mišljenje. Primetio sam, kad je Rusija napala Ukrajinu, kako se ljudi sklanjaju i boje se da podele svoje mišljenje o različitim aspektima ovog rata. Neki od njih su žrtve te situacije. To je ozbiljan problem i moramo naći način kako da se snađemo u ovoj situaciji, a mislim da nam od najveće pomoći mogu biti obrazovanje i kultura.

https://www.youtube.com/watch?v=_pxdHtYACLo

Ukrajinac ste, koji je umetnički stasao u Moskvi. A rat o kom govorite traje više od tri godine…

- Ma, traje od 2014. samo što niko nije obratio pažnju. Čitavih osam godina sve je tinjalo dok agresija nije postala tako ozbiljna i brutalna. Znate šta, odavno sam predvideo taj rat. Meni je bilo jasno šta će se desiti još 2007/2008. godine kada je ruski predsednik izjavio da Ukrajina nije zemlja. Bila je to njegova zvanična izjava izrečena u Minhenu na Konferenciji o bezbednosti. A niko na to nije reagovao. Amerikanci su u to vreme pokušavali da poprave odnose s Rusijom i nije ih se ticalo šta Putin priča. Od tada se sve razvijalo po najgorem mogućem scenariju. Po meni, to je samo nastavak građanskog rata koji je počeo 1917. Pre više od stotinu godina različite grupe ljudi borile su se za slobodu, za mogućnost da žive, i da ne budu pod totalitarnim režimom. A taj totalitarni režim oživljen je u Rusiji i danas je na snazi. Zapravo, ponovo je uspostavljen staljinizam, samo u novoj verziji. Ovo što ja sada vama pričam ne bi nikada moglo da se izađe u ruskim medijima. Ako se neko drze da progovori biva kažnjen zatvorom ili kućnim pritvorom, jer se "distribuiraju laži o ruskoj vojsci". Strašne se stvari dešavaju. A niko u Ukrajini ne želi da pripada takvoj državi. Ne mogu da razumem Ruse zašto ostaju tamo, kad već znaju u kakvoj zemli žive. Kako neko može da bude ovca u jednom autoritarnom režimu koji će na kraju biti žrtvovan. Jer, vrata ka Gruziji, Turskoj ili Jermeniji su još uvek otvorena. Ali, ne - ljudima se više sviđa da ostaju u takvoj zemlji. Kao da vole sopstveni zatvor.

Pomenuli ste staljinizam, doba u koje i smeštate "Dva tužioca". Mogu li se porediti Staljin i Putin?

- Ne baš, jer živimo u drugačijem vremenu. Podseća na staljinizam u nekim aspektima. Onda je jedna osoba - Staljin napravio državu i odlučivao ko će umreti. A ovi danas ne umeju sami da stvore bilo šta pa pokušavaju da rekreiraju takav tip režima, da ožive taj stari sistem. Moralne žrtve ovog sistema broje se u milionima, a fizičkih, poput onih koji su završili u zatvoru u Rusiji, na desetine je hiljada. Ako pogledate najkrvavije zločince u istoriji koji su ubili najveći broj ljudi, tu je bez premca Mao Cedung, drugi je Džingis Kan, a Staljin je treći.

No, neki umetnici su bili prinuđeni da izbegnu iz Rusije proteklih godina da bi spasili živu glavu. Podseća to na Staljinove čistke kad su progonjeni ili stradali Osip Mandeljštam, Ana Ahmatova…

- Da, Mandeljštam, najveći rusko-jevrejski pesnik jeste bio ubijen 1938. u gulagu, ali Ana Ahmatova ili Boris Pasternak su preživeli. Pasternak je do smrti živeo u Sovjetskom savezu, Ana je umrla 1966. u Moskvi. Pa Šostakovič, ili Prokofjev, koji se vratio u Rusiju iz izgnanstva. Setite se Dzige Vertova, koji je posle "Uspavanke", kojom je pokazao suštinu Staljinovog režima, izgubio mogućnost da snima filmove, i radio kao urednik filmskog magazina. Kao pošteni komunista s velikim talentom pokazao je da se država, koju je Staljin stvorio, vrti oko njega. Kad je film prikazan u Moskvi, Staljin ga je već narednog dana zabranio i stavio u bunker. Dziga nije razumeo zašto, ali Staljin jeste. A svi ti bitni ljudi - pisci, filmski stvaraoci, dramski pisci, muzičari, slikari - izvršili su ogroman uticaj na kulturu. Ali danas u svetu filma Andrej Zvjagincev, Viktor Kosakovski ili Kiril Serebrenikov su napustili Rusiju, i ne znam nikog talentovanog ko će se vratiti, kao što je to bilo za vreme Staljina. I Sorokin, Ulicka, Boris Akunjin, Svetlana Aleksijevič napustili su Rusiju. Ne možemo zato napraviti jasno poređenje. Sovjetski savez je bio moderan projekat, iako nisam bio "fan". Znate, krajem 19. veka u Ruskoj imperiji bilo je tek 10 ili 12 procenata obrazovanih ljudi, onih koji znaju da čitaju i pišu. Ostatak se "obrazovao" u crkvi i na osnovu tračeva. I zamislite šta je moguće uraditi s takvim ljudima? I 1956. bilo je tek nekoliko osoba koje nisu znale da čitaju. Dakle, u Sovjetskom savezu vlast je pokušala da edukuje ljude, doduše na specifičan način. Ali, bar su im dali mogućnost da uče, otvarali škole… No, davno je Majakovski lepo primetio da je iluzija zasnivati budućnost jednog represivnog društva.

Iako je svetska premijera "Dva tužioca" bila nedavno, na Kanskom festivalu već spremate novi projekat?

- Da, ja ne pravim filmove da bih osvajao nagrade, već zbog vatre koja postoji u meni. Jedan od mojih učitelja matematike na univerzitetu rekao mi je da su ljudi podeljeni na dve vrste - prvi je čovek koji sam sebe otpušta, a drugi je onaj kog je neophodno “zalivati”. Ja sam onaj prvi. Mislim da ću tek najbolje filmove snimiti. Uvek razmišljam o sudbini reditelja kog obožavam - Luisa Bunjuela. Napravio je "Viridijanu" 1961. godine. Imao je tad 61 godinu, a to je takav film! Kada je snimio "Lepoticu dana" imao je 67 godina, a pretposlednji film iz 1974. "Fantom slobode" je tako predivan, svedoči o teroru bez povoda. Svaki Bunjuelov film bio je sa stavom. Pa poslednji je snimio sa 82 godine. Tako da ja imam vremena (smeh).

I vaš novi film "Dva tužioca" je opet društveni komentar? Film sa stavom, poput tih Bunjuelovih koje pominjete?

- I ne samo to, jer govori o principu koji nas okružuje. Tu temu je dobro obradio Kafka, kad je opisivao birokratsko društvo i nemogućnost izlaska iz istog. Ako koristite isti jezik i pratite ista pravila postajete rob i ne možete naći izlaz. Uhvaćeni ste u zatvoru. Možete gledati film kao događaj iz 1937. godine, ali i kao metaforu takvog sistema koji postoji i danas.

Bićete predsednik žirija na predstojećem 31. Sarajevo film festivalu. Prošle godine odali su vam počast, a koliko žiriranje shvatate kao odgovornost?

- Znate, imam dva srca - jedno je ovo moje, a drugo je Srce Sarajeva (smeh). Naravno da je preda mnom velika odgovornost. Kao reditelj uvek preuzimate odgovornost kada snimate filmove. Ja sam odgovoran za ono što radim, a svaka odluka može uticati na sudbine nekih ljudi. Bio sam u žirijima na festivalima u Karlovim Varima ili Sao Paolu, i uvek sam se borio za svoju tačku gledišta i svoju viziju filma. Tako će biti i u Sarajevu.

https://www.youtube.com/watch?v=dz9kCGM758E