17
Mijaču se verovalo jer mu je misao bila duboka i tačna. Doviđenja Deso, kad sačiniš podelu od onih gore biće to gromoglasno, rekao je glumac Branko Cvejić u svom govoru na komemoraciji Dejanu Mijaču koja je upriličena danas u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
U teatar u kojem je tokom karijere Mijač često radio, postavivši čuvene komade „Vasa Železnova“, „Pučina“, „Rodoljupci“, „Putujuće pozorište Šopalović“, došao je veliki broj kolega i ličnosti iz sveta kulture da upute poslednji pozdrav reditelju, profesoru i akademiku koji je preminuo 5. aprila u 87. godini.
Među kulturnim radnicima koji su prisustvovali komemoraciji bili su Božo Koprivica, Ljubivoje Tadić, Milica Mihajlović, Gorica Mojović, Radoslav Zelenović, Gordan Kičić, Jelena Stupljanin, Milan Caci Mihailović, Svetlana Bojković, Božidar Đurović, Bojana Andrić, kao i Brenimir Brstina, Tihomir Stanić…
U čast najvećeg pozorišnog reditelja govorili su direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović, Vida Ognjenović, predsednik SANU Vladimir Kostić, Egon Savin, Branko Cvejić, Srđan Timarov, Voja Brajović i Branka Petrić, dok se putem video snimka obratio i Svetozar Cvetković.
Tamara Vučković je otvorila komemoraciju rekavši da se danas opraštamo od velikog Dejana Mijača, koji je mnogo radio u JDP.
– Poslednju režiju imao je ovde, „Višnjika“, ali nikada se nije stvarno oprostio od JDP-a – kazala je, između ostalog, direktorka.
Nakon minuta ćutanja prikazan je insert iz predstave „Pokondirena tikva“, da bi potom Vida Ognjenović na početku svog govora upitala: „Da li cenimo ono što je uradio? Cenimo li ga kao prijatelja?“
– Bio je reditelj mislilac. Za njega nije bilo tajni u pozorištu, zato što je on bio tajna. Uvek je uspevao da predstavama da pun sjaj iznutra. Namučio se u našoj sredini prepunoj falšera, ali ni njima nije bilo s njim lako. Majstore, majstore zato mu kažem. Zbogom Dejane, dragi prijatelju, zaduzili ste našu kulturu – rekla je Ognjenovićeva.
Nakon inserta iz predstave „Vasa Železnova“ koju je Mijač postavio u JDP, predsednik SANU Vladimir Kostić je istakao da suočavanje sa rediteljevom smrću donosi brojne emocije.
– Osećam se poniženim i ljutim. Pitao bih Mijača: „Zašto sad?“ Mnogi među vama su isticali da je ulazak Mijača u SANU važan. Pamtim kada je nekoliko dana posle izbora došao u SANU na kafu da bi pitao šta sad treba da radi. Dodao je i proročki kako nema još mnogo vremena… Mijač je pokušao da na svetlo dana donese jednu drugu istinu. Zahvaljujući njemu, postajali smo mudriji. Znate svi o njegovoj mudrosti, mašti, a ja bih dodao i otmenost. Putuj, Dejane Mijaču, neka ti je večna slava – rekao je Kostić.
Egon Savin je istakao kako je tužan povod da se prvi put javno zahvali svom profesoru.
– Govorio nam je o postavljanju gledaoca na privilegovano mesto. Pozorište istinom mora da pobedi svet. Gogolja je smatrao univerzalnim genijem, a režirajući Steriju pronašao je svoj rediteljski rukopis. Govorio je da glumac najbolje glumi ono što najbolje razume i da je Čehov naš najbolji prijatelj – kazao je Savin.
Branko Cvejić se prisetio kada se poslednji put čuo s Mijačem i pitao ga kako se oseća, a on mu rekao: „Osećam se, na stend baju sam, čekam“.
– Pitao sam ga da li hoda, a rekao mi je – po sećanju. Dejan je bio slavljen, ali i oklevetan žestoko zbog „Golubnjače“. Savet je glasao da se skine predstava s repertoara i plakali smo zbog toga. Mijač nije bio šovinista. Kazao je kako predstavu moramo da pokažemo ljudima. I igrana je na kraju u SKC-u. „Rodoljupcima“ je govorio o svom narodu i njegovim greškama. Publiku nije potcenjivao, ali nije joj ni podilazio. Bio je veliki jugoslovenski reditelj. Učio sam o pozorištu od Dejana i pola veka družio sam se s njim. Iz teatra je otišao zato što nije imao snage da se uklapa u nova pozorišna pravila. Verovalo mu se jer mu je misao bila duboka i tačna. Doviđenja Deso, kad sačiniš podelu od onih gore biće to gromoglasna podela – rekao je Cvejić.
Srđan Timarov pročitao je reči Ljube Simovića:
– Na izmaku zime dogovorili smo se Dejan i ja da izađemo na Dunav. Nije nam se dalo. Imao je sreću da ceo život provede u pozorištu. Režirao je sve, od Šekspira do Bernharta. Ali, radeći Steriju i domaće pisce, izdvojio se. Njegovi „Rodoljupci“ izazvali su Jovana Hristića da napiše kako je to naš najbolji komad. Sve što je od pozorišta dobio, vratio mu je. Otputovao je, otplovio kada je dokazao da je pozorisna iluzija moguća.
Voja Brajović je rekao kako je Mijač bio filozof, hrabri reditelj, nenadmašni cinik. Istakao je da ga je okupiralo razmišljanje o Čehovu i ovom prilikom pročitao delić rediteljevih razmišljanja iz 2010. godine.
– Dejan je naš Čehov, lečio je ljude pozorištem. Umro je Dejan Mijač, ostalo je ćutanje, što kaže Šekspir – zaključio je Brajović.
Govor Svetozara Cvetkovića pušten je na video bimu:
– Ništa više nije kao što je bilo. Postoje stvari, slike, sećanja koje smrt ne može da dotakne. Sećam se dolaska na FDU i legendarnog profesora koji je svima udahnuo dah života. Sanjao sam da ću jednoga dana raditi s njim. Mladalačka slika pretvorila se u realnost kad sam bio upravnik Ateljea. I pita me, zamislite, „Upravniče, je l mogu da uđem?“ Radio je Krležinu „Ledu“. Bili smo časni podanici našeg kralja. I danas sanjam tu predstavu, 20 godina kasnije. Bio je veseo, naš Mijač, za svakoga je imao osmeh, bio je zauvek mlad, najmlađi u idejama. Ostavio nam je svoj svet, jer ovaj bez njega više nije ono što je bio – poručio je Cvetković.
Branka Petrić je priznala kako ima tremu dok govori ovom tužnom prilikom.
– A, ti Dejane sada ne možeš da izrežiraš ovaj moj nastup. Bio si kralj ove scene. Zajedno smo ležali zbog korone na Infektivnoj, čuli se, radovali se susretu, da na Kalemegdanu zajedno gledamo Savu i Dunav. Da idemo na ručak u najbolji restoran. Ništa od toga nije bilo. Nažalost. Ostajemo u žalosti što si nas napustio. Toliko ćes nam faliti tako drag, mudar. Veoma ćeš mi nedostajati, a naročito tvoje: „Pa, kako si Brano?“ Dejane, hvala ti na svemu – rekla je glumica.
Na kraju komemoracije pušten je deo intervjua Dejana Mijača, a svi prisutni ustali su u čast najvećeg i uputili mu poslednji aplauz.
Dejan Mijač, jedan od najznačajnijih teatarskih reditelja u nas, preminuo je 5. aprila u 87. godini posle duge i teške bolesti. Reditelj, profesor i akademik rođen je 17. aprila 1934. godine u Bijeljini, u svešteničkoj porodici. Režiju je studirao na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, a po završetku studija dobija angažman u Narodnom pozorištu u Tuzli, gde je postavio na desetine predstava, nakon čega prelazi u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, u kome je kao stalni reditelj režirao niz komada klasičnog i savremenog repertoara.
Među predstavama se izdvaja „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića koja je predstavljala zaokret u odnosu na tradicionalna tumačenja srpskog klasika. Sterijom se često bavio u karijeri, postavivši na scene srpskih teatara i njegove komade: „Džandrljiv muž“, „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Laža i paralaža“, „Nahod Simeon“, „Rodoljupci“…
Često je tokom karijere radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a među komadima koje je postavio na sceni pozorišta na Cvetnom trgu su: „Vasa Železnova“ Maksima Gorkog, Nušićevi „Pučina“ i „Narodni poslanik“, Simovićevo „Putujuće pozorište Šopalović“, Gogoljev „Revizor“, Šekspirov „Troil i Kresida“, Harvudov „Garderober“… Poslednji komad kojim se oprostio od režije bio je Čehovljev „Višnjik“, koji je 2011. režirao baš u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Režirao je i u drugim pozorištima: Atelje 212, Grad teatar Budva, Zvezdara teatar, Teatar Kult, Pozorište „Boško Buha“, Narodno pozorište Niš, NP Sombor, NP u Beogradu, NP Sarajevo, Beogradsko dramsko pozorište, Kazalište Jazavac u Zagrebu, HNK Split, HNK Rijeka, Pozorište „Joakim Vujić“.
Čuvenom predstavom „Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića, 1984. godine otvoren je Zvezdara teatar, a „Golubnjača“ Jovana Radulovića, postavljena na scenu SNP-a, bila je zabranjena jedno vreme.
Bio je profesor na Katedri za pozorišnu režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a prošlog novembra postao je prvi teatarski reditelj izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Bonus video: Dejan Mijač
