0
Moja priroda je takva da se uvek oslanjam na kreativnost i u trenucima kada oko mene nema neke svetle tačke. Nisam osoba koja je sklona očajavanju, a kreativnost je mi je štit od negativnog uticaja okoline, kaže za Nova.rs glumica, rediteljka i slikarka Katarina Žutić.
Komedija Borislava Pekića „Čarobni kofer gospođe X“ ili „X + Y = 0″ ponovo će biti oživljena na sceni, ovoga puta u Madlenianumu i u režiji Katarine Žutić. Pod skraćenim naslovom „X + Y = 0“ duhovita, ali i duboko promišljena piščeva priča premijerno će biti izvedena sutra, 28. februara na Maloj sceni Opere i teatra Madlenianum.
Kad ju je 1985. Pekić iznedrio iz sebe ova komedija je imala futuristički prizvuk, a danas odražava suštinske dileme savremenog čoveka. Komad koji publiku suočava s pitanjem kako nas savremeno potrošačko društvo udaljava od suštine na scenu postavlja Katarina Žutić. I ne samo to. U predstavi, koju scenski oblikuje Mladen Hrvanović, kostimografiju potpisuje Jelena Petrović, a muziku Aleksandra Kovač i Roman Goršek, Žutićeva igra Gospođu X, dok joj je partner na sceni – u roli Gospodina Y – Dejan Lutkić.
S obzirom da, i kao glumica, ali i rediteljka, vraća Borislava Pekića na beogradsku teatarsku scenu, Katarina Žutić u razgovoru za Nova.rs otkriva šta je to što predložak nastao pre ravno 40 godina čini aktuelnim i potrebnim danas:
– Tema komada je preljuba, kao okosnica, a kroz to se provlače mnogi motivi, izdaje, straha, nezavisnosti, itd. Takve teme su uvek aktuelne i svi se možemo prepoznati u tome. Ja sam pokušala da priču fokusiram na ljudskost – šta je to što nas čini ljudima, koje su to osobine, koje vrline za koje možemo reći da nas, bez obzira na cenu, čine posebnim, u čemu se ogleda naša plemenitost ili naša sebičnost i, na kraju, šta nas to ujedinjuje ili razdvaja, kako u individualnom, tako i u društvenom kontekstu.
Osim što igrate glavnu ulogu Gospođe X, potpisujete i režiju. Da li vam je bilo teško da sami, tokom čitavog procesa, držite sve konce u svojim rukama?
– Nije bilo lako. Na probama sam bila uglavnom glumica, pa kad snimim i pregledam probu kod kuće, onda popišem svoja zapažanja koja sutra na probi iznosim i na tome dalje radimo. Sve je to malo usporavalo proces, ali na kraju sam uspela da se uigram i uđem u korak. Dejan Lutkić je partner sa kojim sam puno puta sarađivala. I zaista mi je bio velika potpora i divno smo sarađivali, uzajamno se inspirisali i zajedno došli do ove premijere. Bilo je naporno, ali se isplatilo i sada sam ponosna na našu predstavu.
Redovna i posvećena pozorišna publika setiće se, možda, da ovo nije prva inscenacija ovog komada na našim scenama i predstave BDP-a u režiji Milice Kralj u kojoj su igrali Svetlana Bojković i Petar Kralj. S obzirom da je taj komad dugo i s uspehom igran, a na kraju snimljen i za televiziju, koliko je to vama i Dejanu Lutkiću, negde, bilo opterećenje u stvaralačkom procesu?
– Ovaj tekst je pisan kao TV drama, i prvo ga je, još krajem osamdesetih, režirao Zdravko Šotra. U stanu smo imali VHS kasetu i ja sam je, kao tinejdžerka, nebrojeno puta gledala. Dopadala mi se atmosfera, način igre i sve nijanse igre koje sam uspevala da prepoznam kao dete. Bila je to jedna od mojih omiljenih kaseta. Kasnije je ćerka Pere Kralja, Milica to režirala u BDP-u, i nekako mi se čini da smo sada zatvorili krug činjenicom da ja režiram ovu predstavu i igram u njoj. Kao dete, naravno, nisam bila u stanju da sagledam sve nijanse koje komad nudi, ali sam i dalje bila fascinirana njegovom snagom. U pitanju je komedija, ispričana kroz niz stereotipa muško-ženskih odnosa i bračnih parova, pa se svako u njoj može prepoznati. Sa druge strane, komad preispituje duboka osećanja svakoga od nas, prolaznost vremena, ispunjenost i ostvarenost u našim životima.
Kao mlada glumica smatrali ste da će, ako ste talentovani i kvalitetni, za vas uvek biti prostora. Kvalitet, međutim, nekad nije presudan, uverili ste se. Koliko vas je to saznanje, s jedne strane porazilo, a s druge nateralo da, posle glume, upišete i režiju. I da li samo ovde vlada ta vrsta negativne selekcije?
– Moja priroda je takva da se uvek oslanjam na svoju kreativnost i u trenucima kada oko mene nema neke svetle tačke. To me je puno puta u životu spasavalo i dovodilo u ravnotežu. Nisam osoba koja je sklona očajavanju, a kreativnost je samo moja, pa je tako i svojevrsan štit od negativnog uticaja okoline.
Ne bih se složila da je negativna selekcija u našoj branši odnela pobedu, ima puno dobrih glumaca koji su u, da tako kažem, orbiti. Takođe smatram da sam, bez obzira na poteškoće, uspela da opstanem kako na pozorišnoj sceni, tako i na filmu i televiziji. Hoću da kažem da mislim da sam izgradila svoje ime i opstala i u teškim vremenima, pa za sebe smatram da sam uspešna u poslu kojim se bavim. Naravno, uvek može više i bolje, ali ja sam zadovoljna.
Pre nekoliko godina otisnuli ste se u još jednu „granu“ umetnosti – likovnu. Iako ste, kako ste jednom priznali, slikali oduvek tek odnedavno počeli ste da izlažete. Šta vam prazno platno i kičica pružaju u odnosu na scenu ili set i posle prošlogodišnje izložbe „Persefonin vrt“ u Dorćol Platzu kada će publika ponovo biti u prilici da vidi vaša dela?
– Do sada sam imala četiri samostalne izložbe, kao i dve grupne. Na jednoj od tih grupnih izložbi, dobila sam pohvalu, koja mi je omogućila da u toj galeriji napravim samostalnu izložbu bez participacije. Tako da je sledeća izložba planirana za početak juna u galeriji „Green door“. Radujem se tom poslu u koji ću uplivati čim završim rad na ovoj predstavi. Već me misli vode polako u tom smeru i drago mi je da ću se tome uskoro posvetiti.
Slikanje je za mene potpuno lično traganje i putovanje unutar sebe, jedna duboka avantura, koja nema granice, pa je opasna da se ne zaluta. Ali, opet, tu je pozorište da me vrati u tokove spoljašnjeg sveta. Rado balansiram između te dve grane svoje ličnosti.
Isticali ste često kako umetnik mora biti buntovnik. Otkad su počele studentske blokade i protesti glumci su bili među prvima koji su stali uz studente, kako na ulicama, ili na sceni, tako i najpre jednodnevnim, pa sedmodnevnim štrajkom ukazujući i na loše stanje u kulturi. Šta se, od kad se digla Srbija, promenilo i kako vidite rasplet višemesečnih protesta?
– Mislim da će ova borba trajati. Naravno, to jeste iscrpljujuće, ali, opet, ispunjava nadom i radošću. Mi smo svedoci uzbudljivog vremena, jednog svojevrsnog humanizma, koji se rađa i osvaja naše društvo, a do renesanse moramo da izdržimo i istrajemo. Sistem u kom živimo nećemo moći da promenimo preko noći, ali verujem da ćemo upornošću i doslednošću stići do promena. Ovo saosećanje i zajedništvo koje se oseća među ljudima topi svaki strah, nema cenu i sve je snažnija vera da se bliži taj društveni preporod i novo pravednije doba.
Meni se čini da ima potencijala da ovaj pokret pređe granice naše zemlje i inspiriše, možda i na svetskom nivou, promene paradigme neoliberalnog kapitalizma. To se neće desiti tako brzo, ali mi možemo biti inspiracija za tu promenu. Zato je na nama velika odgovornost i zato borba nije ni laka ni kratka.
Priznali ste jednom prilikom da toliko još stvari ima koje niste stigli da uradite. Posle glume, režije, slikarstva, pa jedno vreme i muzike – šta bi to sve to bilo?
– Jedna mudra žena mi je rekla da za sve što čovek želi da uradi u životu, ima vremena. Mislim da je bila u pravu.
Bonus video: Katarina Žutić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
