Umetnik mora biti buntovnik. To je olimpijski plamen koji pozorišna umetnost drži. Kada si mlad nosiš martinke, piješ pivo, ideš na koncerte i šutiraš se, a kada dođeš u ozbiljne godine tražiš načine kako ćeš svoje buntovništvo usmeriti. To jeste gorivo, smatra glumica Katarina - Kaja Žutić.

Sa Žutić smo razgovarali u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ uoči premijere predstave „Kraj vikenda“ po tekstu Mome Kapora, koja je njena druga režija nakon prošlogodišnje postavke dela „Noževi u kokoškama” u Ateljeu 212, kao master rad na Katedri za pozorišnu režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

„Ovo je moj profesionalni rediteljski prvenac. Nisam se zaletela da imam ansambl predstavu sa100 glumaca. Ovo je duo drama (igraju Ljuljana Blagojević i Rade Marjanović, prim.aut.), ali tema kojom se bavi tiče se svih nas“, objasnila je Katarina Žutić za portal Nova.rs.

Kroz muško-ženski odnos, prema rečima rediteljke, prikazuju se kriza srednjih godina, strah od smrti i starenja.

„Kroz to se može danas provući i današnji teror mladosti, da moramo pošto poto da budemo mladi i lepi kako godine prolaze. Pretvarajući se da smo sve mađi i lepši, ubrizgavajući razne hijalurone, mi zapravo gubimo svoj identitet i taj problem sam pokušala da iznesem u prvi plan predstave“, rekla je Žutić.

Naglašava da nema borbe sa tim terorom mladosti.

„Ili uđete u to kolo ili ne, a često bude ono ‘dala baba dinar da uđe, dala dva da izađe’, jer kada promenite lični opis, vi ne možete da se vratite, ne znate kako biste starili. Suština je hoću li da uđem u to kolo ili ne, a Momo nam sa anđeoskih visina poručuje da shvatimo da nemamo beskonačno vremena na zemlji i da treba bližnjima da pokažemo koliko su nam bitni“, primetila je popularna glumica.

Predstava „Kraj vikenda“ postavljena je na dan kada je pre 10 godina preminuo slikar, pisac, novinar Momo Kapor.

„Kada sam studirala glumu učila sam da svaki pisac posle svoje smrti ima susret sa zaboravom i onda se taj pisac vrati na velika vrata. Ispostavilo se u slučaju Mome Kapora da je to tačno. Neko vreme se ništa od njega nije radilo, a sada posle naše predstave, radiće se još nekoliko naslova“, rekla je Žutić.

Nije ga poznavala lično, ali, kaže, da joj je uvek bilo blisko to što piše, taj „mangupsko-šmekerski način“ i njegov neposredan kontakt sa čitaocima.

Posle niza uloga u filmu i pozorištu, ćerka Miloša Žutića i Svetlane Bojković, upustila se u režiju sa, kako primećuje, „možda za nijansu većim entuzijazmom“ nego kada glumi.

„Najteži zadatak koji sam sebi zadala i mislim da sam donekle i uspela to da postignem jeste da izađem iz ugla glumačkog gledanja na likove. Prvi impuls glumca je da brani svoj lik, ali kao reditelj to ne bi trebalo da radim. Mnogo je zanimljivije kada reditelj napada likove, ali ne iz glumačkog ugla, već jednog nežnog, nenametljivog, rediteljski“, objašnjava Kaja Žutić.

Priznaje da joj je pre premijere predstave „Noževi u kokoškama“ bilo teško, jer je kao glumica navikla da je premijera trenutak kada daje svoj maksimum, a sada je to momenat kada više nema šta da uradi, osim da sedi u publici i gleda.

Žutić ima i bend „Kamikaze“, čija karijera trenutno miruje pošto je „gitarista trbuhom za kruhom otišao da plovi brodovima i zaradi novac, kupi stan, kako sve ide u ovim našim životima“.

Sama, priznaje, nikada nije razmišljala da ode iz Srbije.

„Čak i kada nisam imala kruha, razmišljala sam da se posvetim nečem drugom, da budem pekarka, ali nikada nisam razmišljala da napustim zemlju“, rekla je poznata glumica.

Osvrnuvši se na stvarnost u kojoj danas živimo, kaže „nada umire poslednja“.

„Cela umetnost je utopijska borba za bolji svet. Ako se umetnost ne bori da svet bude bolji, onda je besmislena, onda je sama sebi svrha. Ne govorim o zabavnim sadržajima koje normalno uvek treba imati, ali ako pričamo o ozbiljnoj umetnosti, mora imati borbu u sebi, pobunu protiv ove vrste sveta, ove vrste društvenog uređenja u kome živimo, da se bavi i temama poput terora mladosti i kako prevazići strah od smrti“, smatra Žutić.

Pozorišna umetnost za nju nema smisla ako ne kritikuje društvo i ne ukazuje na probleme i to vidi kao motiv glumaca da uđu u politiku.

„Sigurna sam da ne idu na tu stranu da budu mejnstrim koji pozorište treba da kritikuje, već da bi svet učinili boljim. Sigurna sam da umetnici u politiku ulaze zbog toga, da njihov motiv nije da budu bitni i zarade novac“, istakla je Žutić.