Pogled na raspalo pravosuđe iz ugla običnog advokata

Piše: Bratislav Marković

Kad sam početkom poslednje godine prošlog veka napokon postao advokat i dobio advokatsku legitimaciju, mojoj sreći nije bilo kraja. Advokatura, verovao sam tada, jeste profesija koja treba da pomogne ljudima u ostvarivanju svojih prava. Pravna nauka je jedna divna društvena nauka i greše svi oni koji veruju da se pravo može „nabubati“. Ne može, to znaju mnogi koji su pokušali i ostali zaglavljeni na tada izuzetno teškoj drugoj godini. Ako je neko i uspeo da pravni fakultet završi učeći napamet, nikad nije bio dobar pravnik, a postoji mogućnost i da se obesio pored onih depresivnih rolo ormana koje smo viđali u serijama Siniše Pavića. Pravo je sistem koji se mora razumeti, a kad ga razumeš onda ga zavoliš i shvatiš da se baviš jednom izuzetno ozbiljnom profesijom, ma kuda krenuo nakon fakulteta. Uz sve to advokatura je pravna profesija u kojoj je autonomija volje najmanje ograničena.

Mirisao sam dakle svoj novi advokatski rokovnik, ponosno i pažljivo stavio u novčanik advokatsku legitimaciju, brijao se svako jutro, redovno oblačio odela i sa delimičnim uspehom pokušavao da napravim savršen čvor na kravati, Sa uživanjem sam pripremao odbrane, pisao podneske i drhtao pred svoju prvu završnu reč u čuvenoj „Palati pravde“. Verovao sam, kao i mnoge moje kolege da radim važne poslove za svoje klijente, sasvim „obične“ ljude. Pravosuđe nikad nije funkcionisalo idealno, ali si recimo kod čuvenog Benovića u zemljišnoj knjizi koja je bila preteča katastra, mogao da završiš prekorednu uknjižbu nepokretnosti za recimo desetak hiljada dinara dodatne takse, koja se uredno uplaćivala u budžet države. I sve bude gotovo za dva dana. Danas najobičniju uknjižbu u katastru građani često čekaju više godina, a o stepenu korupcije da ne pričam.

Beograd danas ima tri osnovna suda. Samo što likovi koji su odlučivali o sedištu tih sudova nisu učili geografiju, te se zgrade sudova uglavnom nalaze na opštinama za koje nisu nadležni. U krivici smo svedoci apsolutno selektivne primene pravde, a sam predsednik države je pre nešto više od godinu dana saopštio da je apsolutno dozvoljeno voziti na haubi ljude koji blokiraju ulicu. Nakon ove izjave, abolirao je određen broj svojih lojalista (glupog li naziva majko mila), tako da su krivični postupci apsolutno besmisleni, jer jedan čovek svojom odlukom ukine presudu na kojoj je više meseci ili godina radio veliki broj ljudi koji najčešće odlično poznaju svoj posao.

U parnici je još gore. Ne postoji ni jedan osnovni sud u Beogradu u kome možeš „izvući“ više od dva ročišta godišnje, a skoro svako drugo se iz nekog razloga odlaže. U jednom od tri suda, suđenja se zakazuju na recimo osam ili deset meseci. Zato što nemaju zgradu. Jer glavna zgrada kod starog Merkatora prokišnjava, a iz toaleta se širi nesnosan smrad. Zbog toga se parnično odeljenje trećeg osnovnog suda preselilo u dobro skrivenu zgradu na Tošinom bunaru, koju običan čovek teško može da pronađe. Klauzule pravosnažnosti i izvršnosti čekaju se i po godinu dana, zato što se pošta sporo vraća, a i kad se vrati ko će tolike dostavnice da lepi u predmete...

Zapravo Beograd ima samo jednu zgradu koja u poptunosti ispunjava uslove za rad, to je spomenuta „Palata pravde“. Sve ostale zgrade dobijene su razmenom, te je tako „Aeroinženjering“ zgrada građena za druge namene, postao sud, kao i nekadašnja vojna zgrada u Katanićevoj.

Bez sudske grane vlasti država ne postoji. A kad se predsednik inati sa pravosuđem pa deli amnestije bože me prosti ko Porfirije odlikovanja, policija ne hapsi osumnjičene, onda to nije država nego anarhija. Ako običan građanin ne može ostvariti svoje pravo deset ili više godina, zato što se suđenja retko zakazuju, ali često odlažu, onda taj isti građanin pada u ozbiljno iskušenje da uzme stvar u svoje ruke... A to nikako nije dobro.

Naravno, uvek sam rad da posavetujem i nađem rešenje. Ako nemate živaca da se bakćete sa ovakvim pravosuđem, a verujte da nisam preterivao, možete se učlaniti u SNS. Imaju oni tamo svoje sudije, tužioce, koga oćeš...

I onda u toj selektivnoj primeni pravde, onaj ko ima „šemu“ izdejstvuje presudu koja njemu odgovara. I to vrlo brzo.

Srbija nije država, ali jeste zemlja čuda....