Kako je Tito usred pustinje osmislio projekat nove Jugoslavije: Hrvatski reditelj Ivan Ramljak za Nova.rs

“El Shatt – nacrt za utopiju”, novi dokumentarac Ivana Ramljaka prikazan je na Festivalu autorskog filma, koji je završen sinoć u „MTS dvorani“.Ostvarenje progovara o važnom delu jugoslovenske prošlosti, koji je obeležio živote velikog broja Dalmatinaca – evakuacija i život 28.000 ljudi u pustinju Egipta tokom Drugog svetskog rata. Kroz autentične snimke i ispovesti stanovnika logora „El Šat“, svedočimo činu Josipa Broza Tita, koji je, uz pomoć saveznika, želeo da predstavi svojevrsni komunistički model naselja kojim je trebalo pokazati Zapadu kako će funkcionisati nova Jugoslavija kad se završi Drugi svetski rat.

“To je čudo od naroda, prognan – a peva”

Gledajući sve te mučne slike života ljudi daleko od svog doma, pod šatorima u pustinji, usred ničega, ono što, ipak, ostavlja najveći utisak je – život koji se uprkos svemu odvija, stvaraju se škole, kursevi slikarstva, pevanja, baleta, nastaje pozorište, novine, mladi se zaljubljuju, deca se rađaju. Sve ovo najbolje oslikava rečnica jedne od sagovornica: „To je čudo od naroda, prognan – a peva”...https://www.youtube.com/watch?v=l0udds5cTZI&ab_channel=KinoMediteran- Moj deda je bio u „El Šatu“ kao jedan od tri dalmatinska doktora. Umro je 1975, kada sam se ja tek rodio. Međutim, pre sedam godina, u stanu njegovog brata koji je tad umro, pronađen je dedin dnevnik. Vrlo kratak - od možda 30 ili 40 rečenica. Dnevnik počinje u danu kada je saznao da mora da ide u „El Šat“. Svaki dan upisao je po jednu rečenicu, sve vrlo životne stvari: „Vozim se na brodu za Egipat, video sam lepu Jevrejku, moram da saznam kako se zove“, sledeći dan: „Upoznao sam jednog italijanskog zatvorenika (deda je bio poreklom Italijan) pa smo pričali o svemu“, potom: „Epidemija tifusa je izbila na brodu, moram da pazim da ga ne dobijem“. Kada je došao u pustinju, počeo je da piše skraćenice „ZUP“ i tako svaki dan. Nije mi bilo ništa jasno. Kasnije vidim: „Zajebancija u pustinji“. I tada shvatiš - i u tako strašnoj situaciji i najgoroj nevolji i dalje nekako život ostaje život – objašnjava Ramljak.

Zato mu je i bila velika želja da o tome ne govori kroz pogled istoričara, nije želeo da politički i društveno secira činjenice, već kroz sećanja i anegdote ljudi koji su preživeli „El Šat“. Kada je reč o istorijskim činjenicama odlučio se za igranu formu.

- Saznao sam da su u „El Šatu“ postojale „žive novine“, tradicija koja postoji još iz doba ruske revolucije. To je u stvari vrsta indokrinacije nepismenih ljudi. Vesti iz novina se izvode na sceni kao pozorišni performans. „Žive novine“ su izvodili ljudi koji su u „El Šatu“ organizavali Gradsko kazalište mladih Split, koje se tada zvalo „Titovi mornari“. Odlučio sam da angažujem glumce iz tog pozorišta danas, da glume svoje osnivače.

“Nacrt za utopiju”

Film nosi podnaslov “Nacrt za utopiju”, a na pitanje kakva je reakcija na “jugonostalgiju” bila u Hrvatskoj, kaže da mu je drago što su ljudi različitih političkih stavova izlazili sa utiskom da nije reč o propagandnoj priči, već o ljudskoj sudbini i zajedništvu.

- Apsurdno mi je što su me na početku napadali neki desničarski portali. Ne znam kako iko razuman može ovaj film na toj osnovi napasti. Šta je loše u tome što su se ljudi tamo organizovali i izgradili život. Kada ih danas pitaš, oni kažu da im je to bio najlepši period u životu. Period kada su se osećali slobodno, kada su bili u zajednici jednakih. “Danas imamo sve, ali nemamo ništa”, kaže jedna žena u filmu. Moj stav jeste malo naivan i utopistički. Ako smo mogli, u tim uslovima, takvoj situaciji da stvorimo zajedništvo, kulturu, školu, slikarstvo, balet, pozorište, pa i da dovedeš sveštenika i da molitva nikome ne smeta, kako je moguće da sad ne možemo?

Ivan Ramljak ističe da je danas Hrvatska izuzetno podeljena, kao i Srbija i druge zemlje regiona, i da bi zbog toga voleo da se ljudi zamisle kada pogledaju njegov film. Na pitanje kome najviše danas smeta njegov film, ali i ideja o zajednici u regionu, ističe da je sve u vladajućem sistemu:

- S druge strane, čini mi se da sve više ljudi na ovim prostorima shvata da je jedan od uzroka kapitalizam. Dao bih zanimljiv primer. U Hrvatskoj se nedavno digla ogromna bura zbog toga što je Aleksandra Prijović rasprodala pet „Arena“ u Zagrebu, jer možda dva hrvatska muzičara mogu jednu da napune. Kao i kada je pre nekoliko godina izbio haos što među prvih 20 najslušanijih pesama u Hrvatskoj su vaše trep cajke. Svi su se strašno uzbudili zbog toga. A meni je bilo izuzetno drago. Ta muzika, koliko god ja nju ne smatrao kvalitetnom, ujedinila je ovaj prostor, i uspela prešišati sve te političke podele, sva prepucavanja pred izbore, sva ta s*anja koja nam serviraju iz medija i politike, i to na jedan vrlo jednostavan način. Ti klinci ne mare – ocenjuje reditelj.Nada se da je to jedna stepenica ka tome da se mladi oslobode okova trauma nasleđa koje im decenijama prenose starije generacije.- Voleo bih da je tako. Nažalost, bojim se da je Srbija poslednjih godina išla u sasvim drugom smeru. Po anketama koje sam čitao, ispada da je 60 posto ljudi orijentisano proputinovski. Zato nisam siguran, ali se nadam da će nove generacije uspeti da isplivaju iz sveg tog nasleđa ratova i sukoba.Osvrćući se na podnaslov film “Nacrt za utopiju” pitamo i kakav nacrt je nama sada potreban?

- Definitivno možemo i moramo bolje. I mi u Hrvatskoj i vi u Srbiji. Definitivno je dosta s*anja u kojem živimo. Moramo bolje. Ovo je sve skupa takav užas. Iskreno se nadam da ćete nešto uraditi na ovim izborima. Kod nas je situacija relativno jednostavna - 30 posto ljudi glasa za HDZ, i to su ljudi koji direktno imaju koristi, to je mreža korupcije, ali problem je što mi nemamo opoziciju koja bi ovih 70 okupila i srušila HDZ. Na svim anketama ti ljudi se izjašnjavaju kao nezadovoljni. Međutim, meni je ovde zastrašujuće što toliko vaših ljudi glasa za Vučića. Nadam se samo da će se ostali probuditi i nešto učiniti, barem u Beogradu.

Zagreb se više brine gde će Dinamo igrati, nego gde će se filmovi gledatiKao neko ko je doskora bio urednik u kinu „Tuškanac” ističe da nijednu vlast nikada nije interesovala kultura, te je u obe zemlje “sramotno loše stanje”, s tim što je Zagreb “sada u najgoroj situaciji sa bioskopima od kada postoji filmska umetnost”. Objašnjavajući zašto je otišao iz “Tuškanca” kaže da je od početka imao problem sa urednikom koji je došao na polovini njegovog desetogodišnjeg rada.- Činio je sve što je u njegovoj moći da odatle odem. U jednom trenutku, postavio je ultimatum upravi Hrvatskog filmskog saveza koji vodi „Tuškanac“: “Ili će on otići, ili ja.” Niko me nije podržao iz Saveza i odlučio sam da odem. Tri meseca kasnije šef bioskopa je otišao, da bi se nakon nekog vremena zatvorio zbog renoviranja. I tako nema mene, nema tog lika, nema „Tuškanca“, nema ničega. Osim multipleksa koji su svet u kojem nema mesta za artfilm, imamo Kinoteku, koja je u očajnom stanju. Grad se više brine za to kako Dinamu da osigura gde će igrati utakmice, nego gde će filmofili gledati filmove. Sve ima svoje uspone i padove. Što bi moja prijateljica rekla: “Nema sada kulture, moraju se ratovi finansirati” – zaključuje Ivan Ramljak koji je nakon „Tuškanca“ dobio mesto selektora prestižnog filmskog festivala u Roterdamu.Bonus video: Vladimir Perišić