"Kada vas ljudi etiketiraju kao vrača ili demona prirodno je da snimite film o tome": Reditelj i muzičar Balođi predstavlja "Predskazanje"

FAF promo; prevela Tamara ObradovićBalođi će predstaviti ostvarenje "Predskazanje" danas u mts Dvorani sa početkom u 16 sati, a potom i 30. novembra u Domu omladine Beograda sa početkom u 21.30 časova.Nakon povratka glavnog junaka u rodno mesto iz koga je bio prognan od strane svoje porodice, film „Predskazanje“ istražuje težinu verovanja u sudbinu kroz četiri međusobno isprepletena lika, optužena za veštičarenje i čarobnjaštvo, koji vode jedni druge kroz fantazmagoriju Afrike.https://www.youtube.com/watch?v=7Z3S_KgCLYgRođen 1978. u Lubumbašiju (Demokratska Republika Kongo) sa sedištem u Belgiji, Balođi je nagrađivan muzičar, filmski stvaralac, polimat umetnik, radi kao umetnički direktor, kostim dizajner za modu i druge vidove vizuelne umetnosti. Značenje imena Balođi odnosi se na okultne i zle sile. Na svahiliju je to u početku značilo „čovek nauke“, ali se u kolonijalna vremena pretvorilo u „čovek okultne nauke ” ili „vrač“. Uoči festivala, Balođi otkriva da je ovaj film za njega prilika da ga publika prepozna, ne samo kao muzičara, već i kao filmskog stvaraoca.“Predskazanje” pripoveda ispreplitanu priču o četvoro Kongoanaca koji su etiketirani kao vešci i veštice. Zašto ste odabrali ovu temu?- Na svahiliju, moje ime, Balođi, znači „vrač“, ili čak „vrač koji može da oduzme moći svim drugim vračevima“. Ime je užasno, zaista. To je kao da se zovete „Đavo“ ili „Demon“ u Belgiji. Tako da sam, zbog svog imena, i zato što su me ljudi etiketirali kao vešca, oduvek bio fasciniran veštičarenjem i ljudima koji su viđeni kao drugačiji. Zbog toga Kofi, glavni lik u filmu, ima fleku od portoa na licu: želeo sam da vizualizujem težinu te etikete.

Zašto ste odlučili da se fokusirate na nekoliko likova, a ne samo na jednog?- Želeo sam da prikažem različite etikete koje se dodeljuju, kako bih pristupio temi na širi način. Za ženu kao što je Čala, to što je etiketirana kao veštica je veći teret nego za muškarca. Za stariju ženu kao što je Muđila, još je gore. To je jedna od najvažnijih stvari koje sam želeo da prikažem: kako je društvo strukturisano za muškarce, i kako oni pokušavaju da kontrolišu ženska tela. Šta se desi kada devojčica ne želi da ima decu. Ili kako žena biva u potpunosti odbačena kada ostari. Mnogo sam proučavao feminizam. Mislim da je to moja dužnost, zato što sam muškarac, ja sam deo problema. I deo rešenja, takođe. Na isti način kao što je rasizam problem belih ljudi: on ne može da bude rešen osim ako belci ne počnu da pričaju o njemu.Pako, jedan od glavnih likova, je dečak kojeg takođe smatraju za vrača.- Kada roditelji imaju problema sa novcem, ponekad se veruje da je to krivica najmlađe dece, koja su navodno proklela porodicu. U tim slučajevima, roditelji često tu decu isteraju iz kuće, i ona završe na ulici. To je ono što se desilo sa Pakom. Ali on se sa svojom etiketom nosi na prilično drugačiji način nego Kofi, koji se srami i misli da je to najgora stvar koja mu se ikada desila. Pako je naučio da je upotrebljava u svoju korist: on izvodi magijske trikove i plaši ljude. Na izvestan način, on se ponosi svojom etiketom.

Da li to odražava vaše stavove? Kao dete, nazivali su vas vračem. Sada pravite filmove – koje takođe nazivate magijskim trikovima.- Da, konačno sam prihvatio da je moje ime takođe i ono što ja jesam. U Kongu sam naučio da moje ime izvorno znači „čovek od nauke“, tako da dolazi od nečeg pozitivnog. Tek kada je kolonijalizam stupio na scenu, reč „balođi“ se pretvorila u nešto negativno. Tako da sada mogu da se nosim s tim. I kada sam počeo da pravim filmove, odlučio sam da ubacim malo magijskog realizma u njih. To je deo mene, pa samim tim mora da bude i deo mog filmskog jezika.Uradili ste tako mnogo stvari u životu: radili ste kao berač voća, bili ste deo uspešne belgijske hip-hop grupe Starflam, glumili ste... Kada ste počeli da sanjate o tome da postanete filmski reditelj?- Od 1998. do 2006. sam živeo iznad muzičke i video-prodavnice u Briselu. Svakoga dana bih pokupio poštu u prizemlju i počinjao da pričam o filmovima sa likovima koji su se muvali po prodavnici. Preko njih sam otkrio filmove kao što je „Džeri“ Gasa Van Santa, koji su imali prilično drugačiji ritam. To je bila moja škola filma. Godinama bih gledao po jedan film svakoga dana. I pošto sam se već interesovao za muziku, modu i umetničku režiju, imao sam osećaj da je film savršen spoj za mene, jer kombinuje sve moje strasti u jednu umetničku formu.

Kako ste kreirali muziku za „Predskazanje“?- Vrlo rano u toku procesa sam shvatio da se muzika koju pravim kao muzički izvođač ne bi uklopila u film. Moja muzika uvek ima vokale, ali u ovom filmu bi oni bili preterani. Već je mnogo informacija u slici. Zbog toga sam se odlučio za suptilniju muziku. Ali, sam onda i snimio četiri albuma sa pesmama koje se ne pojavljuju u filmu. (smeh)

Šta je bila namera ovih albuma?- Svaki album je napisan iz ugla različitog lika. Bila je to sjajna prilika da se stvori pozadinska priča za likove, koja bi mogla da pomogne glumcima. Ali, većinom je to za mene bila vežba empatije. Učinila je da zavolim i razumem svakog od mojih likova. Na primer, Čalin album je u potpunosti o ženskoj seksualnosti. Kao muškarcu, bilo mi je potrebno mnogo čitanja i učenja da bih zaista mogao da razumem dinamiku koja se tu odigrava.Da li biste mogli da nam ispričate nešto o upotrebi boje u “Predskazanju”?- Imam sinesteziju. Za mene je sve povezano sa bojom. Zvuci, raspoloženja… Sve to ima boje u mojoj glavi. Tako i svaki lik u filmu ima svoju boju: za Kofija je to tamnocrvena – kao njegova fleka od portoa. Pako je povezan sa roze, itd. Možete to da vidite u fontu koji sam koristio da prikažem njihova imena na ekranu, ali i u kolor-filterima koje smo koristili. I u muzici, takođe: za svaki album sam koristio samo akorde za koje sam osećao da su povezani sa određenim bojama. Ponekad imam osećaj da je sinestezija bolest, ali pokušavam da se zabavim njome.

Zajedno sa Elke Hoste, takođe ste dizajnirali kostime za film. Oni mešaju elemente različitih kultura.- Želeo sam da stvorim kulturni trougao. Očigledno je da u njima ima dosta elemenata iz Centralne Afrike, ali prisutan je i uticaj iz američkog nasleđa: kostime na paradi je inspirisao Mardi Gra – zapravo smo išli u Nju Orleans da napravimo maske. Ali smo takođe bili inspirisani “Žilom“, jednim od poznatih folklornih likova koji se pojavljuju na karnevalskoj paradi u Benšu u Belgiji. Koristio sam i belgijske nadrealističke slikare kao što je Magrit kao inspiraciju, na primer u uvodnim i završnim scenama.Šta za vas znači mogućnost da dođete u Kan sa prvim igranim filmom?- Mislim da je to važno, u smislu da će me ljudi sada konačno videti kao filmskog stvaraoca. Zbog toga što sam muzičar, ljudi me dugo nisu shvatali ozbiljno kao reditelja. Nisam bio deo "filmske porodice". Tako da je mnogo ljudi iz industrije bilo vrlo iznenađeno kada je moj film odabran za Kan. Nadam se da će se to sada promeniti.Bonus video: Vladimir Perišić o filmu "Lost Country" na Festivalu autorskog filma