Nikada se nisam osećala tako prisutnom čitajući scenario. Prvo sam ga doživela kao ljubavnu priču, zatim priču o usamljenosti, a ima i zanimljivu perspektivu o sećanjima i kako naša memorija radi. Zaista razotkriva mnoge aspekte života, kaže danska glumica Anđela Bundalović o filmu "Kopenhagen ne postoji" koji je danas (21.30, DOB) na repertoaru Festivala autorskog filma.
Pišu: Bojana Šolaja i Tamara Liješević
Film Martina Skovbjerga prati priču mlade žene koja je nestala bez traga. Samo tri meseca kasnije njen momak pristaje na neobičan zahtev: da ostane zaključan u stanu sa devojčinim ocem koji će ga ispitivati. Film je zasnovan na romanu „Sander“, norveškog pisca Terjea Holteta.
U susret projekcije na FAF-u razgovarali smo sa glumicom Anđalom Bundalović koja je ujedno i gošća festivala. Bundalović (rođena 1995) je danska glumica. Najpoznatija je po ulozi Beatrice u Netfliksovoj seriji „The Rain“ (2018), kao i Nađi u „Limboland“ (2020), te po ulozi Miu u „Copenhagen Cowboy“ (2022).
Možete li nam nešto reći o saradnji s rediteljem Martinom Skovbjergom – kako vas je izabrao za ulogu Ide?
– Prvo sam bila pozvana na sastanak s Skovbjergom i sećam se da je govorio izuzetno strastveno o projektu. Nakon toga, imali smo nekoliko test snimanja da istražimo hemiju između Ide i Sandersa, i tu je već počeo da se razvija filmski jezik. Volim da ulazim u mnogo detalja s mojim likovima, a Martin je uvek primećivao i prihvatao te detalje.
Koji su bili vaši prvi utisci kada ste pročitali scenario za ovaj film?
– Još uvek se jasno sećam scenarija, ostaje s vama. Eskil Vogt je pisao s takvom detaljnom jasnoćom i kompleksnošću. Nikada se nisam osećala tako prisutnom čitajući scenario. Prvo sam ga doživela kao ljubavnu priču, zatim priču o usamljenosti, a ima i zanimljivu perspektivu o sećanjima i kako naša memorija radi. Zaista razotkriva mnoge aspekte života.
Film „Kopenhagen ne postoji“ već je prikazan na nekoliko festivala širom Evrope i Amerike, poput Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu, Sarajevo Film Festivala, Gothenburg filmskog festivala i Seattle međunarodnog filmskog festivala. Kakvi su utisci publike nakon gledanja filma?
– Film je imao fantastičan i bogat festivalski život. Dar je čuti šta ljudi izvlače iz vašeg rada. Ljudi prave ispovesti o svom životu. Nedavno na Festivalu del Cinema Europeo u Lećeu, dobila sam dva zanimljiva pitanja od jednog gospodina u publici: „Ko je stvarni protagonista filma? I ko zapravo priča priču“?
Vaša uloga u ovom filmu uglavnom se bazira na scenama sa Sandersom, odnosno glumcem Jonasom Holstom Schmidtom. Možete li nam reći nešto više o vašem odnosu van ekrana?
– Jonas je bio veoma posvećen svojoj ulozi. Kada neko ode toliko daleko sa svojom ulogom, to uzdiže scene.
Ida i Sander imaju atipičan odnos dvoje zaljubljenih ljudi. Šta mislite o tom odnosu, i slažete li se da su dvoje ljudi koji se vole dovoljni jedno drugom?
– Izolacija je veoma interesantno stanje i ne mislim da je ekstremna izolacija zdrava, jer smo čoporske životinje. Ipak, deo mene razume Idinu želju da se izoluje od našeg društva, od sveta koji je postao veoma mehanički. Ponekad je delovalo kao da je rođena u pogrešnoj epohi, zarobljena.
Ida čak nema tipičan odnos sa svojom porodicom – s ocem i bratom. Kako vidite njen odnos sa najbližom porodicom, i šta mislite o njihovom ponašanju prema Sandersu u filmu?
– Mislim da sukob koji ima s ocem i bratom, i osećaj da je preglasana od strane njih, predstavlja poznati porodični obrazac. Porodica uopšte jeste jaka i složena institucija. U filmu otac je ta klasična i dominantna figura glave porodice, ali tokom ispitivanja Sandersa, ta figura puca.
Ida i Sander svoj ljubavni život baziraju isključivo jedno na drugom. Šta mislite šta ih održava tako snažno zajedno?
– Mislim da imaju nešto slično. Takođe, jednostavno žele biti zajedno, toliko je jednostavno i toliko komplikovano.
Ida je otišla, više je nema, Sander je jedini koji stvarno zna gde je. Međutim, odlučuje se da to ne podeli ni sa kim. Zašto mislite da se odlučuje na to, iz ljubavi prema Idi ili iz nečeg drugog?
– Mislim da ne izgovarajući šta se dogodilo i gde je, on je ne predaje nikome. Ona je napokon slobodna, kako želi.
„Previše nečije ljubavi može nas ubiti.“ Mislite li da je to tačno?
– Da, ako mu dozvolite.
Možete li nam reći vaš opšti utisak o ovom filmu, i zašto publika na ovogodišnjem izdanju FAF-a treba da gleda film „Kopenhagen ne postoji“?
– Zato što vam ne pruža odgovore. Ne vodi vas za ruku i ne dostavlja vam sve. Morate sami da shvatite i razumete šta se desilo.
Bonus video: Vladimir Perišić o filmu „Lost Country“ na Festivalu autorskog filma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar