Kad se desilo da je sedam trinaestogodišnih devojčica zatrudnelo na školskoj ekskurziji u Bosni, one su nazivane pogrdnim imenima, bile okrivljavane za svoje ponašanje, a razvile su se i apsurdne diskusije u javnosti, što me je podstaklo da snimim "Ekskurziju", kaže za Nova.rs Una Gunjak, rediteljka i scenaristkinja BiH kandidata za nagradu Oskar.
„Ekskurzija“ prati Iman, tinejdžerku iz Sarajeva koju igra Asja Zara Lagumdžija. Dok se svi đaci njenog razreda pripremaju za ekskurziju, Iman privlači pažnju starijeg dečka. Tokom igre „istine i izazova“, Iman tvrdi da je imala prve seksualne odnose. Ubrzo školom počinju da se šire glasine da je tinejdžerka trudna, što će preti da ugrozi i samu ekskurziju. Iman tako, nenadano, izaziva kontroverzne događaje koji izmiču kontroli. Baš ovu potresnu, ali i otrežnjujuću priču „ispreda“ rediteljka i scenaristkinja Una Gunjak u filmu „Ekskurzija“. Ostvarenje, koje je svetsku premijeru imalo na letošnjem Filmskom festivalu u Lokarnu, gde je osvojilo Specijalno priznanje, kandidat je Bosne i Hercegovine za Oskara, a sutra u 21 čas videće ga i beogradska publika u okviru Takmičarskog programa 29. Festivala autorskog filma u Mts dvorani.
Rediteljka i scenaristkinja Una Gunjak je već s prvim ostvarenjem, kratkim filmom „Kokoška“ postigla značajne uspehe. Osvojila je Srce Sarajeva za najbolji kratki film, pa Evropsku filmsku nagradu… A upitana za razgovoru za Nova.rs zašto je trebalo da prođe devet godina da bi došla do prvog dugometražnog filma „Ekskurzije“, Una Gunjak objašnjava:
– Tokom tih devet godina snimila sam još dva kratka filma, razvijala sam jedno dugometražno ostvarenje, koji je trebalo da bude moj prvenac, ali nisam uspela da ga isfinansiram do kraja. I onda smo nakon četiri godine, moj producent i ja odlučili da krenemo s drugim projektom – „Ekskurzijom“ kako ne bismo ostali u ambisu večnosti. A pošto sam ja i montažer, u međuvremenu sam i montirala nekoliko filmova. Tako da kreativni rad tokom svih tih godina nije stao…
Dakle, vaša priča nije uobičajena za naše prostore – da reditelji „osede“ dok ne snime film, s obzirom na to koliko je godina potrebno da se prikupe finansijska sredstva?
– Razvijali smo „Ekskurziju“ četiri godine, što, nažalost, znači da se uklapamo u taj prosek. Veoma je dugotrajan i težak taj proces, jer iziskuje užasno strpljenje čitave ekipe i svih koji rade na produkciji. Tako da, i bez obzira na uspehe u kratkom metru, teško je ovde doći do novog filma…
Film je rađen kao koprodukcija BiH, Hrvatske, Srbije, Francuske i Norveške. Čini se da je nemoguće na ovom tlu snimiti film ako se ne ujedine bivše jugoslovenske republike?
– Istina je, a naročito to važi za Bosnu i Hercegovinu gde je budžet za kinematografiju mnogo manji u odnosu na susedne zemlje. Koliko god to delovalo kao negativna činjenica, mislim da je zahvaljujući produkcijskim kuće iz bivše Jugoslavije saradnja između zemalja više nego kreativna i produktivna. A to, po meni, vodi širenju pogleda, sinergiji i u suštini je bogatstvo. Jer, sve ove naše zemlje su u suštini male, ne funkcionišu kao samostalna tržišta i mogu samo da napreduju kroz saradnju, i da od toga imaju beneficije. Tu produkcijsku saradnju gledam isključivo s pozitivne strane, zato što sam sa „Ekskurzijom“ imala ponovo rad pun zadovoljstva s partnerima u Srbiji i Hrvatskoj.
„Ekskurzija“ je, poput vašeg prvog kratkog filma, trijumfalno započela život. Koliko vam je bio bitan uspeh u Lokarnu?
– Izuzetno je zadovoljstvo kad odmah nakon premijere dobiješ potvrdu da je film pročitan, da je primljen na dobar način. Odmah nakon premijere bilo je mnogo razgovora, dobrih pitanja o temi filma. I kritike u Lokarnu bile su zaista u superlativima. Bilo je to veliko olakšanje, jer smo svi strepeli, iako smo znali da smo napravili dobar film. I na kraju je došao šlag na tortu u vidu specijalnog priznanja. Meni lično to je bilo olakšanje i uverenje da nisam izneverila autorsku ekipu, sve ljude koji su me podržavali i bili uz mene.
Posle brojnih festivala „Ekskurzija“ stiže i u Beograd. Strepite li od premijere na FAF-u?
– Ne, zaista se radujem. Imam osećaj, posle Lokarna, Sarajeva, Zagreba, kao da je još jedna premijera. Uzbuđena sam i radujem se i razgovoru s publikom, reakcijama, festivalu i svemu onom što ću, nadam se, videti, a prikazuje se na FAF-u.
U Ateljeu 212 već neko igra se predstava „Kao i sve slobodne djevojke“ Tanje Šljvar u režiji Selme Spahić. Centralna tema komada jeste slučaj kad je sedam trinaestogodišnjih devojčica, navodno, zatrudnelo na školskoj ekskurziji. Koliko je taj istinit slučaj, koji je odjeknuo regionom, s obzirom da se u nekoliko navrata pominje i u vašem filmu, bio inspiracija za scenario?
– Jeste, ali kod tog događaja mene je prevashodno interesovala reakcija javnosti. Ta reakcija podstakla me je da se bavim tom tematikom. I da uđem u te neke mehanizme društva koji su prouzrokovali sve što se kasnije dešava u filmu. Koincidencija je zaista što se to poklopilo s dramom Tanje Šljivar. Dopisivala sam s njom, dok Selmu jako dobro poznajem i nadam se da ću imati priliku da pogledam predstavu i da porazgovaramo o svemu.
A šta vas je najviše zaprepastilo u reakciji javnosti na ovaj slučaj koji se odigrao u Bosni?
– Te devojčice su nazivane pogrdnim imenima, bile su okrivljavane za svoje ponašanje, i čitavo vreme svi su upirali prostom u njih kao krivce u svemu tome. Razvile su se i apsurdne diskusije, koje nisu imale nikakvog obzira za psihu i mentalno zdravlje devojčica. Apsurdno je diskutovati da li je moguće da su sve ovulirale u isto vreme, i s kim su, za boga, spavale. Prsti su upirani u njih, u roditelje, školu. A suštinsko pitanje jeste kako mladi ljudi spoznaju svoju seksualnost u društvu u kojem žive, u Bosni i Hercegovini danas, koja je između agresivnog i konzervativnog. Niko se nije zapitao kako se mladi nose u tom okeanu emocija i s negativnim uticajima društva, a „tretirali su“ nešto što je fragilno, intimno i individualno.
Da li vam je, dok ste pisali scenario, prolazilo kroz glavu kolika je razlika u poimanju seksualnosti danas među mladima u odnosu na vreme kad ste vi stasavali?
– U suštini, male su razlike. To su emocije kroz koje svaka mlada osoba u jednom momentu svog života doživi i prođe na svoj način. Tako da se mnogi ljudi, različitih generacija, prepoznaju u tim momentima. Sve te emocije su kod svakog veoma intimne i naš duhovni aparat i način na koji se branimo veoma je sličan danas kao što je bio nekad. S druge strane, okolnosti su drugačije. Mikronasilje kojem su izložena deca danas je mnogo veće. Imaju ogroman priliv informacija, granice su pomerene, sve se želi sad i odmah, bez da su mladi pripremljeni i zreli da procesuiraju neke stvari.
Film je već neko vreme u bioskopskoj distribuciji u Bosni i Hercegovini. Kako obična raja doživljava film, s obzirom na temu?
– Obična raja odlično. Zanimljivo mi je da veliki broj rodbine i dece gleda film. Škole, celi razredi dolaze što mi je posebno drago. Film fantastično ide već skoro četiri nedelje. Vrlo su osetiljivi na sve nijanse filma i iskrenu nit koja na indirektan način priča i o problemima u društvu. Smatraju da je važan film, preporučuju ga, razgovaraju o „Ekskurziji“, imaju potrebu da se osvrnu na socijalni nemir i nemir jedne porodice. Veoma sam zadovoljna.
Zašto je vaša glavna junakinja Iman bila prinuđena da izmisli seksualno iskustvo sa starijim dečkom da bi bila prihvaćena u školi i važna u društvu, da bi kraju doživela ostrakizam? Je li to priča koja se može desiti bilo gde, daleko od Sarajeva?
– Da, apsolutno se može desiti svuda u svetu. Cilj mi je da pokažem da se devojčici, koja je izmislila nešto, može prići s puno empatije i razumevanja za njene postupke, bez opravdavanja, ali i bez osude. Ako nema razumevanja za ono što se njoj dešava, onda kao produkt svega toga dolazi do čina da ona izmisli tako nešto i isprovocira čitavu školu.
Zanimljivo je da se ne poverava svojim bližnjima, tačnije majci. Kod nas obično majke ne saznaju poslednje za „seksualne avanture“ ćerke?
– Mislim da je na čitavom Balkanu, pa i u Istočnoj Evropi to slučaj. Mi jesmo narod koji generalno razgovara, za razliku od recimo Amerikanaca koji ne otvaraju probleme na taj način. To je odlika našeg mentaliteta. Ali, ne pričamo i o intimnim stvarima, sramimo se. Mislim da, kad ste u dobu od 15 godina, vi zapravo testirate kome, kako i na koji način možete da poverite neke stvari. A naročito ukoliko odrastate u okruženju gde je razgovarati o tim temama sram, gde je seks kao pojam nešto čega se treba stideti. I onda je logično da se mladi ne osećaju ugodno da razgovaraju s roditeljima na otvoren način.
Zašto je seks i dalje tabu tema?
– Zato što se radi o intimnoj sferi, koja je neminovno povezana s društvom. Ti fragilni elementi naše ličnosti čine nas osetljivijim na osude i kritike, a kulturološki kontekst podneblja čini veliki faktor u svemu tome. Konzervativni, dogmatični stavovi ovde utiču i na diskusiju o seksu. Mislim da je posebno važno razlučiti razliku između seksa i seksualnosti. Seksualnost jeste nešto što se manifestuje u različitim periodima odrastanja i sazrevanja, odnosa i ponašanja mladih ljudi prema svetu, sebi, bliskim osobama, a može se manifestovati na različite načine koji ne podrazumevaju seksualni odnos.
Glavne junakinje i junaci u filmu su naturščici. Koliko je bilo teško ili pak lako raditi sa njima?
– Naporno, pošto ih je bilo puno. Bilo je mnogo zahtevnih scena, malo vremena, a pride je njihova pažnja prilično limitirana. S 15 godina njima je, što je apsolutno normalno, sve interesantno prvih pola sata, i onda im to ponavljanje scena postaje malo dosadno. Bio mi je izazov da ih nekako očistim od njihovih ustaljenih algoritama ponašanja, koje su pokupili s društvenih mreža i iz raznoraznih američkih serija. Oni su sebi ugradili neku ideju, gledajući američke serije, kako treba da se glumi. Zanimljivo mi je da delaju u grupi, i čim neko od njih krene jednim putem, svi idu za njim. A trebalo je to nekako izbiti iz njih…
Ako ste filmom želeli da postavite pitanje kako je moguće izaći iz perioda adolescencije, a pride zadržati sebe, mislite li da je Iman u tome uspela, iako neće otići na tako dugo sanjanu ekskurziju?
– Apsolutno! Ma, biće drugih ekskurzija.
Film je bosanski kandidat za Oskara. Nadate li se potajno…
– Samo to što je moj film kandidat je za mene fantastično, a posebno mi je drago što sam odabrana od strane kolega koji su bili u žiriju. Zadovoljstvo je kad neko ceni vas i vaš rad. To je i neki vid ponosa. A, ne bih se upuštala ni u kakve prognoze. Šta bude biće. Najvažnije mi je da film putuje i da generiše neku diskusiju, da se priča o njemu. A Oskar…
Bonus video: Bono Voks na otvaranju SFF-a
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar