Oskar za „Još jednu turu“, pročitajte našu kritiku

Kultura 26. apr. 202102:54 > 03:06
Podeli:
Mads Mikelsen
Foto: LANDMARK MEDIA / Alamy / Alamy / Profimedia

Film “Još jedna tura“ (Another Round) danskog reditelja Tomasa Vinterberga dobio je noćas Oskara u kategoriji za najbolji strani film. Pročitajte kritiku filma "Još jedna tura" iz pera našeg kritičara Milana Vlajčića.

Ruska votka ili škotski viski – verzija hamletovske dileme, koja u živote četvorice profesora ulazi otkrićem sumnjive teorije jednog norveškog naučnika. Na toj podlozi gradi danski reditelj Tomas Vinterberg svoj najnoviji film “Još jedna tura“ (Another Round, 117 min.). Osvojio je krajem protekle godine nagrade Evropske filmske akademije, ponajviše zahvaljujući omamljujućem ostvarenju Madsa Mikelsena u nosećoj ulozi.

U isto vreme, na kablovskom programu HBO se prikazuje Vinterbergov prethodni film “Daleko od razuzdane gomile“ (2014), nova verzija klasičnog romana Tomasa Hardija u punom bibisijevskom sjaju glamuroznih predela “stare dobre Engleske“ i sa zaljubljenim junacima koji vas podsete na velike domete Dejvida Lina i Tonija Ričardsona.

Ovo se dobro podudarilo, da bi se videlo koliko je Vinterberg, jedan od glavnih potpisnika “Dogme 95“, postao prilagodljiv novim produkcionim uslovima i zahtevima gledališta.

“Dogma 95“ je zazvučala kao radikalni filmski manifest koji će prodrmati žanrovske okvire, ali njeni osnovni zahtevi: odricanje od autorskog potpisa, snimanje samo u autentičnim ambijentima i sa prirodnim svetlima, upotreba glumaca izmešanih sa naturščicima (radilo se tako odvajkada) iznevereni su čim su predvodnik Lars fon Trir i sledbenici krenuli da nadalje pokazuju šta znaju.I dobro je što se to dogodilo, nešto slično smo imali sa radikalnim začetnicima francuskog Novog talasa (Godar, Trifo, Šabrol, Romer).

Izdvojen iz ovog skandinavskog jata, Danac Vinterberg je dosad potpisao desetak filmova nejednakih dometa, a njegov najbolji film “Lov” iz 2012. je dramatična priča o profesoru u varošici, oko kojeg se zaplete trač da je seksualno uznemirio učenicu, i potom se dignu osvetničke strasti, kao najava fašističkih čistki u ime odbrane drevnih moralnih postulata. Ne slučajno, u ovom filmu je zablistao Mads Mikelsen, sa kojim je reditelj sada ostvario nešto slično.

Početak pripada nadmetanju studenata uz upotrebu piva, a onda nas uvodi u priču o četvorici starih drugara, profesora koji predaju u istoj ustanovi na obodu Kopenhagena. Martin (Mads Mikelsen) zadužen za istoriju, Toni (Tomas Bo Larsen) za fiskulturu, Nikolaj (Magnus Milang) predaje muziku, dok Peter (Lars Rente) pokriva psihološke i filosofske oblasti. I upravo on će na jednom tradicionalnom večernjem okupljanju, u elitnom restoranu sa kavijarom i drugim biranim đakonijama, drugarima izložiti nalaz jednog norveškog istraživača, nedokazanu teoriju o korisnosti dizanja nivoa alkohola u čovekovom organizmu. Tu se polazi od pretpostavke da bi dozvoljivi nivo alkohola u krvi od pola postotka blagotvorno delovao na psihu i radne sposobnosti, a bez uzgrednih štetnih posledica. Kakav privlačan podstrek!

Ovo društvance četrdesetogodišnjaka već ima male nevolje sa životnim motivacijama, užom porodicom, žive u sredini koja deluje monotono, vekovima po standardnim obrascima, i stoga ova postavka deluje privlačno. Pošto se na njihovim tradicionalnim okupljanjima troše naizmenično vodka, viski, vina, birani šampanjci, ubrzo se sklapa dogovor: hajde da to primenimo. U tom trenutku, Martin, koji će neprekidno biti u fokusu naracije, pije samo neku bezalkoholnu tekućinu. I on reši da se oproba, mera po nalazu norveškog Mefista je oko dve čaše vina dnevno. Neko se seti kako je to primenjivao Hemingvej – piće samo posle osam uveče, ništa vikendom, da porodice nešto ne bi posumnjale. Zaboravili su kako je američki pisac završio.

U prvo vreme sve se odvija obećavajuće. Martin koji inače deluje pospano, sa decom i ženom ima samo šifrovane dijaloge, žena Anika (Mari Bonevi) radi uglavnom noćne smene kao medicinska sestra, verovatno je sama odabrala ovaj otklon. I ubrzo posle ohrabrujuće primene nove formule, Martin, koji je dosađivao studentima svojim poluodsutnim stavom i banalnim tumačenjima istorije, postaje duhovit, pokreće zanimljive debate. U jednom trenu zadaje na času pitanje o trojici neimenovanih junaka: dvojica vole da popiju, da se bace u gastronomska preterivanja, puše po ceo dan, dok je treći uvek doteran, ne pije, ne puši, vegetarijanac. Koga bi oni odabrali? Brzo se slože, ovaj treći. I onda im on otkrije radosno: zaobišli ste Čerčila i Ruzvelta, dobili ste Hitlera!

I, kao što to obično biva, izgubi se mera, svi oni po kućama i na radnom mestu su posakrivali boce, ponekad u ambalaži za mineralnu vodu, iza knjiga u biblioteci, u radnim fijokama, po nekim budžacima. Počinju da gube koncentraciju, ponašaju se povremeno izgubljeno, otkrivaju se njihova tajna skladišta, u jednom trenutku Martin promaši vrata i glavom udari u zid. Njihova neodgovorna igra sa psihom dovodi do rušenja odnosa sa kolegama, porodicom. Martinova žena mu saoopštava da odlazi, to više ne može da izdrži. Jedan iz grupe iznenada umre – i počinje mučno otrežnjenje, vraćanje u pređašnje stanje.

Ova igra sa hedonizmom i akolohnim isparenjima, u početku zabavna i bezazlena, podseća na veliki film italijanskog reditelja Marka Fererija “Veliko ždranje“ (1973), o grupi prijatelja koja isplanira da se povuče u ilegalu i prepusti se neprekidnim prežderavanjima sa najbiranijim poslasticama i kulinarskim čudima. I sa planiranom samoubilačkom završnicom.

Radeći po izvrsnom scenariju sa stalnim saradnikom Tobijasom Lindholmom, Vinterberg ipak svoju tragikomediju drži u granicama predvidljivog narativnog toka, izbegavši moralističku klizavicu. U isto vreme to je pohvala prijateljstvu, jer sem jednog (opravdano odsutan) ostaju sa zalečenim psihičkim ranama. Na kraju, kad svi zajedno, đaci, rodbina, razmetni sinovi, proslavljaju povratak u zajednicu, opet će se pojaviti žestoko piće (kako neko reče: “U Danskoj se uvek pilo“), a kao gest prkosa Martin će dobro potegnuti i izvesti visoku piruetu, veličanstven dokaz kako bi bez Mikelsena ovaj film bio mnogo osrednjiji.

Kad smo već dotakli Vinterbergovu stvaralačku putanju, valja se podsetiti da je već prvi film posle potpisivanja “Dogme 95”, bio “Svetkovina“ (1998), mračna, depresivna, ibzenovska destrukcija jedne naoko srećne i uspešne porodice, jer tokom raskošne porodične večere isplivaju skrivene porodične tajne, nezalečene mentalne opekotine. U poređenju sa ovim filmom, “Još jedna tura“ istura drugačije vrline: lakoću pripovedanja, ukazivanje na svetlo u daljini. A to govori o punoj zrelosti ovog autora.

Komentari

Vaš komentar