2
Srećna sam samo dok slikam, reči su likovne umetnice Jelene Jelače čija je izložba "The Truth is Shaped in the Darkness" uoči novogodišnjih praznika otvorena u beogradskoj galeriji X Vitamin.
Postavku krasi monumentalno platno, koje predstavlja sublimaciju dosadašnje slikarkine prakse, ali otvara i novo polje u radu umetnice. Na slici je gotovo 200 ličnosti, od autorkinih prijatelja, kolega i ljudi iz kulturnog i javnog života, do svetskog džetseta, ali i poznatih umetničkih dela, pa čak i životinja.
Jelena Jelača je, uz Uroša Đurića, Mihaela Milunovića, Zdravka Joksimovića, Anju Tončić i još nekolicinu kolega, umetnica koje X Vitamin i zastupa, a upravo otvaranje ove izložbe uveličalo je šesti rođendan popularne beogradske galerije.
– Mislim da je izuzetno bitno to što postoje galerije koje zastupaju umetnike. Jako sam dugo čekala da mi se to dogodi u životu. Kad sam upoznala Kseniju Marinković i Miću Stajčića, koji su osnivači galerije, shvatila sam koliko je važno što postoji tako nešto. Umetnici nisu uvek sposobni da vode računa sami o sebi, da upravljaju kupovinom i prodajom svojih dela, i stvarno je dobro kad postoji neko ko se time bavi za njih. Naravno, nije ovo jedina privatna galerija. Likovna scena je trenutno prilično živa, i mislim da je divno sve što se ovde dešava – kaže Jelena Jelača za Nova.rs.
Naslov izložbe „The Truth is Shaped in the Darkness“, odnosno da se istina oblikuje u tami je vrlo simboličan, ali reflektuje i duhovno stanje autorke iz koje je impresivno platno „izniklo“:
– Jako tužan i težak period je svemu prethodio. Shvatila sam da je, nakon korone, dešavanja u svetu, ratova na sve strane, teško naći smisao i motivaciju za bilo šta. I bilo mi je užasno teško da nađem temu kojom ću se baviti. U konstruktivnom razgovoru moja kustoskinja Ksenija Marinković mi je predložila da se vratim prethodnom stilu s izvrnutom perspektivom, i mnoštvom ljudi, rekavši mi: „Kad je već tako, zašto ne bi napravila žurku za kraj sveta?“ I otuda je naziv izložbe poput neke paralelne priče u odnosu na samu sliku.
I dok kraj sveta obično vizuelizujemo tamnim, mračnim bojama, a na Jeleninom platnu sve vrca od boja, gotovo šljašti…
– Smak sveta sam prikazala kao jednu malu lajsnu. Ono što se vidi napolju, van žurke, to je smak sveta, a unutra, na zabavi su oni koji su spašeni, kao u nekoj Nojevoj barci – objašnjava.
Pominjući reakcije publike na ovo monumentalno platno, slikarka s ponosom ističe da su svi oduševljeni:
– Vraćaju se po nekoliko puta da vide sliku. Komentarišu je, prepoznaju ličnosti na platnu, slikaju se ispred dela. Jedna prijateljica, koja je videla delo dok sam još bila u fazi rada, rekla mi je da je iznenađena celom slikom, i da će dolaziti u galeriju više puta da je vidi.
Delo, koje je pred publikom u X Vitaminu, impresivnih je razmera. Oduvek je, kako priznaje, želela da radi velike formate:
– Ali moj atelje je jako mali. I onda to nije izvodljivo. Ovaj format je moj prvi tog tipa. Iz tri dela je pravljen, jer je to bio jedini način da uspem da izmanevrišem po ateljeu i da naslikam sve. Mislim da je ovo na neki način prekretnica i sad imam potrebu samo da slikam velike formate. Sviđa mi se taj osećaj grandioznosti.
Na toj svojoj žurci je spojila raznorodne ličnosti, od onih svetski poznatih i priznatih, poput Nika Kejva, Dejvida Bouvija, Marine Abramović, Breda Pita i Džima Džarmuša, preko Madsa Mikelsena, Betmena, Ume Turman i Džona Travolte u sceni iz „Petparačkih priča“, ili Hjua Hefnera, do onih odavde, kao što su Uroš Đurić, Marko Nastić, Goran Jevtić ili Marina Marković. Upitana kako su joj baš ti ljudi dolazili u svest dok je stvarala, odgovara:
– Dolazili su postepeno. Najpre sam morala da osmislim ceo prostor da bi bilo mesta da što više njih stane na sliku. Negde sam na početku napravila scenografiju i ispunjavala je likovima. Zaista sam intuitivno pristupila tome. A što se tiče ljudi, uglavnom sam birala one ljude s kojima sam u poslednje vreme u bliskom kontaktu, dok su sve one poznate ličnosti iz sveta na slici – one koje bih volela da znam. Eto, volela bih da Kejva ili Džarmuša pozovem na svoju žurku…
Na slici je, kako dolikuje zabavi, i gozba, ali i životinje kojima možda, na prvi pogled, tu nije mesto…
– Time sam htela da kažem da, kada smo svi suočeni s užasom koji se oko nas dešava, jedino što imamo jesmo mi jedni drugima. I te životinje, takođe, bih želela da spasem, što je i razlog zašto su tu.
No, na slici su i čuvena umetnička dela, od Mikelanđelovog „Davida“ do radova Fride Kalo ili Munkovog „Vriska“ koja su uticala na Jelaču.
– To su umetnici ili dela koje baš jako volim, omaž svoj umetnosti i lepoti na svetu. Frida Kalo je i ranije bila prisutna u mojoj seriji radova „Meksiko“. I taj serijal je krenuo iz nekog mraka. Tokom studiranja sam istraživala psihološki portret i u jednom trenu sam se osvestila i videla da me sa zidova gledaju jako mračna lica. Te slike su nastajale devedesetih i morala sam da napravim rez, i promenim ugao posmatranja. Želela sam neke srećne slike na svojim zidovima. Sve je počelo s nekim apstraktnim crtežima koji su bili inspirisani meksičkom hranom, jer sam u to vreme učila da kuvam (smeh) i bila sam nadahnuta bojama i šarenilom. Nisam mnogo znala o Meksiku, već sam krenula od nekih stereotipa o toj zemlji, ali su me strašno usrećivale te slike. I bila je to neka vrsta samoterapije. Shvatila sam da je to način na koji treba da radim. Tako je nastao „Meksiko“, i Frida je tu morala da ima svoje mesto. I na ovom platnu ima je na dva mesta.
Nije ovo prvi put da se na slikama Jelene Jelače vide poznate ličnosti ili ljudi koji su nam poznati odnegde, iz grada, medija… Nekada je slikarka „hodila“ beogradskim noćnim klubovima, i zauvek, na platnu, ovekovečila beogradski noćni život.
– To nisu bile samo slike iz klabinga, već praktično moj dnevnik, koji sam punih 12 godina slikala. I to u dve serije slika, koje su se zvale „Dnevnik kretanja“ i „Kretati se mora“. Dokumentovala sam ta kretanja, izlaske u stvarnom vremenu, dok su se dešavala. Bilo je neminovno zato da se na slikama nađu i neki ljudi koji su, između ostalog, poznati.
S obzirom da je klabingu pristupila na drugačiji način, želeći da ga ovaploti u likovnoj umetnosti, što je retkost, ta Jelačina dela podsećaju na lepša, srećnija vremena. Ali, da li je bilo teško izlaske pretvoriti u „posao“, pitamo je?
– Iscrpljujuće je bilo izlaziti toliko (smeh). U jednom trenutku došao je momenat da podvučem crtu i kažem: „Hajde, sad je dosta, naizlazila si se“. Bilo je i čudnih situacija, kada su neki ljudi, koje uopšte nisam poznavala, pitali: „Gde sam ja na slici?“ Na to bih uzvraćala: „A ko si ti? Kako da te naslikam, ako te ne poznajem?“ Ali, finansijski se nije isplatilo. Iako je izložba „Kretati se mora“ bila izuzetno posećena, na kraju se ispostavilo da sam čekala dve godine da bi se neka slika prodala. Tad još nisam sarađivala s X Vitaminom i sama sam morala da se borim za sve – seća se naša sagovornica.
Jedna od prethodnih izložbi Jelene Jelače „Poljubac“ u galeriji u Šumatovačkoj desila se, praktično, usred korone, a na delima je umetnica prikazala na interesantan način dodir, bez jasnih likova, tačnije samo usne koje se u tom intimnom činu spajaju… Nedostajao nam je taj dodir onda, ali fali nam, očigledno, i sad.
– Nežnost nam strašno nedostaje. Ovaj svet je postao grub i surov. Nežnosti, lepa osećanja, činjenje drugima – baš su retki. Na sreću, imam tu vrstu bliskosti s ljudima koji me okružuju, ali na globalnom nivou je to dosta zapostavljeno.
S obzirom na taj strašan period korone, koji se prividno završio, pitamo Jelaču koliko je i ovo postkovid stanje, koje je donelo toliko užasa, još jedno mračno doba?
– Da, imam utisak kao da se zakotrljao užas i da neće stati. To me je navelo da svodim račune, da napravim neki presek, i dam značaj onome što je, zapravo, vredno. Dakle, kakvom to smaku svedočimo, ali i šta je ono što život čini važnim i vrednim.
Nije naša sagovornica odmah uspela da ostvari naum da upiše Akademiju. To je je pošlo za rukom, ne u rodnom gradu, već u Prištini.
– Ja sam dva ili tri puta pokušala da upišem Likovnu akademiju. Upisala sam je iz trećeg puta i to u Prištini. Tamo sam završila prvu godinu, i morala sam da je očistim da bih konkurisala u Beogradu. To je bio dosta težak period, bilo je to 1993. godine. Međutim, tog leta, kada sam očistila godinu, uspela sam da napravim radove koji su mi omogućili da se prebacim u Beograd i ovde odmah krenem u drugu godinu studija.
U to vreme se mnogo toga dešavalo dole, na Kosovu. Kao Beograđanki u Prištini u to doba Jelači je, malo je reći, bilo izazovno.
– Bila sam uglavnom gladna i smrznuta. Grejanje u Studentskom domu nije funkcionisalo. Pokušavali smo da se grejemo na grejalice, a čak nije bilo ni utičnica, već samo jedna, pa su oni, koji se razumeju u struju, prespajali žice. Komplikovano je bilo. Imam utisak kao da sam bila u vojsci – priseća se umetnica, zbog čega bi neodustajanje da izgura svoje mogla biti ključna reč u Jeleninom životu:
– Imala sam upornost, nije bilo moguće da vidim bilo koju drugu opciju, sem da mi slikarstvo bude životni poziv. Jer, crtam bukvalno od kad znam za sebe, a i svima oko mene se podrazumevalo da ću se time baviti u životu. Imala sam i izuzetnu podršku roditelja, koji su bili arhitekte. U tim godinama je bilo zaista teško preživeti, a roditelj su imali razumevanje i ulagali u mene. Imali smo dogovor da dok god se profesionalno usavršavam, oni će sve finansirati. To je bilo presudno da mogu da učim, razvijam se, napredujem…
„Da li jesmo bez drugih?“; „Možemo li sami opstati na ovom svetu?“, neke su od rečenica koje stoje u katalogu izložbe ali i preko puta monumentalnog platna u X Vitaminu. Nisu tu nimalo slučajno…
– Taj „smak sveta“ u mom slučaju krenuo je tako što sam imala u bliskom okruženju smrtne slučajeve od korone. Zaista mi se svet srušio. Dolazila sam u situaciju da ne mogu da se setim zašto treba da ustanem ujutru. Dok nisam počela ovu sliku da radim bilo mi je teško da se nateram da ustanem. Ali, stvarajući ovu sliku spasla sam se. Umetnost zaista ima magičnu moć – zaključuje Jelena Jelača, koja će u petak u 18 sati zajedno s Ksenijom Marinković voditi posetioce kroz izložbu koja traje do 9. februara u X Vitaminu.
Bonus video: Kreativni izvori Spajka Lija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
