0
Jedan komad na predstojećem 20. Beogradskom festivalu igre, ima zadatak da nas povede kroz celokupnu istoriju igre. “Neke koreografije”, koje će biti izvedene 21. marta u Ateljeu 212, su delo mladog Jakopa Jene, italijanskog umetnika koji proizvodi scenska dela za nove generacije publike. Njegovi hibridni komadi vešto uključuju video radove, dizajn, umetničke instalacije i povezuju društvene mreže sa magijom pozornice.
Jakopo Jena je završio roterdamsku Akademiju igre, a zatim diplomirao sociologiju. Verovatno zbog toga vešto eksperimentiše sa novim načinima sagledavanja performansa. Njegove „Neke koreografije“ rekonstruišu idealnu, ne hronološku, već apsolutno ličnu, istoriju moderne i savremene igre.
U ovom komadu, vi povezujete živu igru i arhivske snimke, na veoma zanimljiv način. Kažite nam kako su nastajale „Neke koreografije“.
– Komad koji ćete videti u Beogradu, nastao je nakon nekoliko godina istraživanja, i to kroz jedan obrazovni projekat za decu koji se bavio transformacijom pokreta iz video zapisa. Nastojao sam da napravim koreografiju koja bi povezala taj bogati video materijal, odnosno da napravim kontinuitet u pokretu, most između različitih žanrova igre, lokacija i vremena. Delo govori o igri kroz igru. Zapravo, to je meta-koreografija koja se osvrće na onu neopipiljivu materiju od koje je sačinjena sama igra, na njenu jezičku neposrednost. Kreirao sam koreografski komad, sačinjen od 150 video fragmenata, direktno iz svog kompjuterskog programa za scensku montažu, materijala koji se daju igračima da ga ožive. Igračica kinetički potvrđuje izvodljivost koreografske sekvence, transformišući dvodimenzionalnu sliku u trodimenzionalno prostorno iskustvo. Ekran pruža mnogo informacija, video počinje od istorije igre i performansa, prolazeći kroz film i internet; to je ogledalo koje reprodukuje i otelotvoruje formu. Video je takođe podsetnik stručnom oku i istovremeno izvor informacija običnom gledaocu. On služi da bi se napravila uzajamna reakcija između igre na sceni u sadašnjosti i našeg kolektivnog sećanja.
Za takvu ideju, kao i za svaki solo komad, bila vam je potrebna harizmatična ličnost na sceni.
– Da. Ramona Sea je jedna od najznačajnijih savremenih igračica u Italiji, koja je nakon baletskog obrazovanja na rimskoj Baletskoj akademiji i u Rudra školi čuvenog Morisa Bežara u Lozani, imala različita profesionalna iskustva u najpoznatijim italijanskim pozorištima, pre svega kao klasična balerina. Zatim je otpočela saradnje sa koreografima kao što su Karol Armitaž i Virđilijo Sijeni. Nas dvoje gajimo dugu saradnju kroz različite koreografske projekte. U ovom slučaju, Ramonin rad je besprekoran ali prilično složen, jer u predstavi ona postaje mesto spajanja različitih tradicija igre, kultura i vizuelnih pejzaža. Ona ih ponovo izvodi prevazilaženjem prostorno-vremenskih ograničenja i rodnih binarnosti, fokusirajući se na kinetičke informacije ovih slika.
Ovaj komad je osvojio brojne nagrade publike. Koje su najbolje kritike koje ste do sada dobili?
– Neverovatan je osećaj kad se publika poveže sa nekim delom, a svaki put kada izvodimo ovaj komad iznenade nas ljudi koji nakon predstave prilaze kako bi nam rekli koliko im je ovo delo i čitava ideja jasna, i kako jedan naizgled jednostavan mehanizam krije različite nivoe kompleksnosti. Publika tvrdi da su im „Neke koreografije“ dozvolile da lutaju kroz vremenske periode, prostore i fizičke aspekte, jer su kroz delo one ponovo postale otvorene.
Jednom ste rekli da biste voleli da snimite film o igri i pokretu. Kada možemo očekivati ovaj projekat?
– U ovom trenutku počinjem novi projekat koji nosi naslov „Danse Macabre“. U pitanju je predstava za četiri igrača, ali i novo istraživanje kroz vizionarsku integraciju tela koja igraju, film, elektronsku muziku i svetlo. Projekat će biti napravljen kroz različite faze u 2023. godini, posebna faza je posvećena filmskoj produkciji i materijalu snimljenom u studiju. Video će moći da se koristi na sceni, ali i nezavisno. Sam film ima cilj da bude alat za eksperiment, analizirajući odnos između koreografije i kamere, generišući hiperkinetičku viziju tela i slike.
U poslednje vreme smo svedoci nekoliko sjajnih dokumentarnih naslova koji se bave igrom. Da li mislite da oni mogu da doprinesu popularizaciji igre među mlađom publikom?
– Da, mislim da je važno da delimo svet igre kroz film i dokumentarce, kako bi pronašli novi način da govorimo o igri i istražujemo mogućnosti ove umetničke forme. Mlada generacija razume moć neposrednosti jezika igre i videa. Tik-tok bi mogao da bude primer ovog koncepta, ali verujem da treba proširiti njihove perspektive razmišljanjem o svetu igre kroz slike, istovremeno svesni da igra živi u sadašnjem trenutku i da je neopodno da se prati uživo.
Da li prvi put predstavljate svoj rad u Beogradu? Da li znate za Beogradski festival igre?
– Prvi put predstavljam svoj rad u Beogradu. Ponosni smo i počastvovani što smo deo velikog festivala kao što je Beogradski festival igre, zajedno sa nekim od najvažnijih umetnika našeg vremena. Nakon skoro 200 izvođenja ovog komada u Italiji, poziv iz Beograda je bio još jedna potvrda da smo napravili dobar posao. Nakon nastupa na vašem Festivalu, idemo dalje. „Neke koreografije“ putuju u Britaniju, Francusku i Holandiju.
Bonus video: Aja Jung – najava festivala igre 2022.