Simović: Što su okolnosti gore, to je umetnost bolja

Kultura 05. mar. 202021:33 > 11:18
Podeli:
Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

"Verujem da i pozorište i književnost i slikarstvo mogu da savladaju sve okolnosti. Nekada se dešava nešto vrlo paradoksalno - da što su okolnosti gore i teže, to je umetnost sve bolja i sve jača", rekao je za Nova.rs akademik Ljubomir Simović.

Njegov komad “Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Jagoša Markovića biće premijerno izveden 8. marta (20 časova) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

“Impresionira me jedna banalna činjenica da je od praizvedbe do danas prošlo 35 godina, ceo jedan život. Njegoš je živeo samo dve- tri godine duže. Ovaj komad se sada igra u potpuno drugačijim okolnostima i očekujem da će zvučati drugačije, ali ne manje dobro nego te 1985. godine“, rekao je Simović na konferenciji za novinare u JDP-u.

Komentarišući čuvenu repliku Vasilija Šopalovića da „svojom umetnošću u ovom takozvanom svetu želi da pomogne ljudima da razumeju život“, Simović objašnjava da drama ne odgovara samo na jedno pitanje i da na svako pitanje postoji jako mnogo tačnih odgovora.

„Ono što mene u ovom trenutku zanima i intrigira su nove okolnosti u kojima se ovaj tekst igra. Kad kažem nove okolnosti, imam pre svega u vidu činjenicu da više od 30, možda čak 40 godina mi nemamo književni život, što se odražava i na pozorište. Zato ova drama, koja se bavi nekim suštinskim pitanjima umetnosti, a ne samo pozorišta, stoji pred sve većim brojem pitanja na koja je sve teže dati odgovor“, rekao je Simović.

Ljubomir Simović, Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

On je podsetio da su nekada u Beogradu jednom mesečno izlazila tri književna časopisa – „Delo“, „Savremenik“ i „Književnost“.

„Književne novine“ su izlazile jednom u 15 dana, a danas, primećuje, imamo samo „Srpski književni list“ koji izlazi jednom u četiri meseca.

„U dnevnim listovima imali smo redovnu književnu i pozorišnu kritiku, danas su to usamljena ostrva i niko ih ne čita“, rekao je Simović i podsetio na značaj koji je kritika imala kada je on bio učenik u Užicu.

„Tada je književnu kritiku u NIN-u pisao Borislav Mihajlović Mihiz i mi smo subotom ujutru išli na železničku stanicu da sačekamo beogradski voz. Pošto je NIN stizao u malom broju primeraka, mi smo hteli da obezbedimo primerak za sebe da bismo pročitali šta je Mihiz napisao o novom romanu Mihaila Lalića, ili o knjizi pesama Vaska Pope, Steve Raičkovića ili Miodraga Pavlovića. Čekali smo da se otvori taj vagon i da Vaso, prodavac novina, izbaci novine na peron, da ih raspakuje, da razgrabimo NIN i da stojeći čitamo šta je Mihiz o nekoj knjizi napisao“, prisetio se Simović.

Autorski tim
Predstavu „Putujuće pozorište Šopalović“ režira Jagoš Marković, koji je osmislio i scenografiju i odabrao muziku. Kostimograf je Lana Cvijanović, za scenski govor je zadužena Ljiljana Mrkić Popović. U ansamblu su: Milan Lane Gutović, Olga Odanović, Marko Janketić, Nenad Jezdić, Anita Mančić, Ljubomir Bandović, Irfan Mensur, Miloš Samolov, Sanja Marković i Jovana Belović, Ana Lečić, Milica Sužnjević, Miona Marković, Teodora Tomašev, Tara Milutinović, Vanja Radivojević i Nađa Ristić.

Književna kritika danas, dodao je, nema takav ugled i uticaj, ni mogućnost da to dostigne.

Prisetio se i praizvedbe svoje drame „Hasanaginica“ u Narodnom pozorištu 1974. godine u režiji Želimira Oreškovića koji je glavne uloge dodelio Milošu Žutiću i Nedi Spasojević.

„Kada se setim te podele i kada vidim koliko je glumaca otputovalo u neke druge svetove, to čoveka suočava sa prolaznošću svega i može da ga obeshrabri, ali se onda pojave nove generacije glumaca da dokažu da je pozorište neuništivo, da je umetnost neuništiva i da čak u okolnostima kakve su danas, a ja ne pamtim da su bile lošije za umetnost i kulturu, dolaze nove generacije koje nastavljaju da čuvaju suštinu pozorišta, njegovo dostojanstvo i njegovu nezamenljivost“, rekao je Simović.

On je podsetio na reči slikara i scenografa Milenka Šerbana: U pozorištu su najvažniji glumci.

Anita Mančić i Ljubomir Bandović, Foto: Nebojša Babić

„Sve što se napiše i zamisli na kraju je u rukama glumaca i oni svojom igrom odlučuju i o sudbini teksta, predstave, pozorišta i čitave kulture i ja sa velikim nadama čekam da vidim režiju Jagoša Markovića i ove glumce različitih generacija, od onih koji su na sceni decenijama do onih koji prvi put stupaju na nju“, rekao je Simović.

Na pitanje da li bi mogao da zamisli svoj roman „Užice sa vranama“ na pozorišnoj sceni, Simović je rekao da je to obimna knjiga sa komplikovanim podnaslovom – „Hronika koja je povremeno roman ili roman koji je povremeno hronika“, pa je to delo nemoguće prevesti u pozorišni jezik.

„Ja sam veliki protivnik pravljenja pozorišne predstave od romana ili još gore kada se od romana pravi film. To doživljavam kao neuspelu operaciju promene pola. Nije slučajno što je ‘Na Drini ćuprija’ roman, nije slučajno što je ‘Zlo proleće’ napisano kao roman. Svaku intervenciju da se roman pretvori u dramu ili film, ja doživljavam kao nasilje i kao izneveravanje i pisca i knjige već na samom početku“, naglasio je Simović.