„Ja ću to da odigram odlično, ali šta ćemo sa reprizom?“

Kultura 05. avg. 202015:39 > 17:32
Podeli:
Dragan Nikolić, Pavle Vuisić, Voja Brajović, film, serija, Povratak Otpisanih, Foto: Printscreen/YouTube/danijel ivkovic

Bliska su mi sećanja na Pavla Vuisića. Prvi put sam snimao sa njim, mislim 1971. ili 1972. godine, "Šešir profesora Koste Vujića". Zamislite skoro pre pola veka! Ali to su zaista upečatljiva sećanja. Svakome ko je imao priliku da bude sa njim na setu, to je pečat u sećanju, kaže glumac Vojislav Voja Brajović, ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo "Pavle Vuisić".

Iz mnogobrojnih sećanja, Brajović za Nova.rs izdvaja jednu priču, za koju kaže da govori o velikom daru Pavla Vuisića  kojim je zračio u svakom trenutku.

– Bio sam vršilac dužnosti direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bila je velika predstava, moj dragi kolega Unkovski režirao je „Hrvatski Faust“ Slobodana Šnajdera i ja sam gledao kako da napravimo još neku tako uspešnu predstavu i možda prikažemo i naše nove glumce. Smislili smo da to bude Šekspir i da igramo „Henrija IV“, Unkovski da režira i da igra Miki Manojlović. Setim se da bi značajanu ulogu u tom komadu Džona Falstafa, koga je nekada igrao Orson Vels, mogao da igra Paja Vuisić. Pošto smo bili prisni, ja ga zovnem na razgovor. Sedeli smo dugo i razgovarali, obećao sam mu pristojan honorar, rekao sam mu koja je drama, ko je reditelj, već je poznavao Mikija. Pokušavam da ga nagovorim i odvedem ga i u pozorište. Igrao se „Dundo Maroje“. Ne mogu vam opisati kako su kolege reagovale kada je on ušao u salu – kao da ih je sunce ogrejalo. Njega je to dirnulo i okrene se ka meni: „Da ti kažem, ja znam taj komad i to je odličan komad. Verujem da je reditelj dobar, Mikija sam već video kako glumi. Ja ću to da odigram odlično, ali šta ćemo sa reprizom? To ne mogu“. To je taj odnos prema pozorištu. Odigrao bi on to, ali da to ponavlja, to nije dolazilo u obzir. Naravno nije došlo do te saradnje, ali mi je ostalo kao jedna od najupečatljivijih priča o ljudima koji se predaju filmu i nažalost zatvore vrata pozorišta za sobom za sva vremena. Tako je uradio Marlon Brando, tako je uradio Pavle Vuisić. Komad ga je zaintrigirao, ali najiskrenije je rekao da to može da uradi jedan put i never again. To je značajna priča za analizu naše glumačke sudbine – prisetio se Brajović.

Pavle Vuisić i Voja Brajović, Foto: Printscreen/YouTube

Pavle Vuisić je bio, ističe, izuzetan kao glumac, umetnik, i ličnost.

– Čovek bi pomislio da nas negde povezuje to crnogorsko poreklo. Ne mislim na nacionalnost, već na ono čojstveno, kreativno, časno i hrabro pa se tako upuštamo i u umetnost – napominje Brajović.

Vuisić je, prema rečima Voje Brajovića, bio veliki autoritet.

– Nije bio namćor, ni naporan, kao što mnogi misle. Možda malo na glupost i nedarovitost, ali bio je takav autoritet da nije bilo potrebe da se eksponira. Voleo je da cela ekipa oseti radost dok radi. Recimo, njemu je najvažnije bilo da na setu ima nekog ko će mu obrisati znoj, da ima peškir, kako se ne bi videlo da je doživeo neko uzbuđenje izvan onoga što je zadato u sceni. Tu je bio jako nervozan i ljut ili ako bi se neko bekeljio pored njega. To ga je nerviralo i nije dolazilo u obzir. Svi koji smo radili sa njim, a bilo nas je mnogo, imamo upečatljiva sećanja na njega kao neprevaziđenog autoriteta. Mi glumci uvek učestvujemo u umetnosti jednog čoveka – reditelja, ali on je bio takav autoritet da je prosto bio inspirativan u svemu i za sve – ističe Brajović.

Skreće pažnju na veliki opus koji je Vuisić ostavio za sobom.

– Ja se sećam možda jedne od njegovih najmanjih uloga – u filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića. Pored njega su bili veliki glumci, on se pojavi tu kao pijanac, poluklošar. Ali tako odigra alkoholičara, da to nije lako objasniti. Njegovo delovanje sa platna može se porediti sa Žanom Gabenom, Mišelom Simonom, Marlonom Brandom. Ta njegova ćutanja u nekim filmovima, kao što je „Derviš i smrt“, su delovala na sve nas. To su bile veličanstvene uloge koje su podigle umetničku vrednost filma – ističe Brajović.

Pavle Vuisić je nezamenljiv, smatra Brajović.

– Ne treba tražiti zamenu ni za Zorana Radmilovića, ni Ljubu Tadića, Batu Stojkovića, Batu Živojinovića, Gagu Nikolića, ni za Pavla Vuisića. Oni su nezamenljivi. Baš zato će sigurno biti od ovih mladih onih koji će takođe u budućnosti postati nezamenljivi – dodaje Brajović.

Brajoviću je priznanje Pavle Vuisić, koje dodeljuje Udruženje filmskih glumaca Srbije, pripalo za „izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima“.

– Ovu nagradu više doživljavam kao priznanje koje nosi ime Pavla Vuisića nego kao nagradu za životno delo i primam je sa odgovornošću i zebnjom da li sam dostojan njegovog imena. Ne znam da li bi mi je on dao. U Francuskoj, recimo, postoji nagrada „Lorens Olivije“ i kada dobiješ takvo priznanje, pitaš se da li si dosegao bar približno veličinu tog imena. Da li ja učestvujem u devalviranju te nagrade, da li sam je dovoljno dostojan? To mi prvo pada na pamet, pre osećanja zadovoljstva i sreće. Glumcu je nagrada jedina prava plata. Nije novac nego priznanja koja pokazuju da nije uzaludno to što radimo – ističe Barjović u razgovoru za Nova.rs.

Dobitnik je, uz Anu Sofrenović, i nagrade „Zlatni platan“ 8. Festivala mediteranskog i evropskog filma u Trebinju, koji će biti održan od 8. do 12. avgusta.

– Treba da idem u Trebinje, pa ako ne mogu u Crnu Goru gde mi je sve što imam od grobova do kuće, otići ću na par dana na Korčul. Ako ne, biću ovde kao i svi. Snimam svašta: jako zanimljivu priču Miloša Radovića „Drim tim“ (u režiji Dejana Zečevića, prim. aut), imam epizodu u seriji „Kralj“ (Zdravka Šotre), radim i „Zabran“ Milana Kardažića. Pokušali smo Pera Božovič i ja mini seriju, snimili pilot epizodu, pa ćemo videti šta će biti. Treba da nastvaimo „Crno-bijeli svet“ u Zagrebu, čeka me i snimanje serije „Vreme zla“ – najavljuje Brajović.

Na naše zapažanje da je vrlo zauzet, kaže: – Nema nas mnogo. Moja generacija je desetkovana. Malo je živih ostalo iz moje generacije i neko mora da igra te ljude.

Ističe da mu prijaju uloge koje imaju smisla.

– Važno mi je da uloga, makar trajala i pet sekundi, ima smisla da postoji, da mogu da doprinesem filmu ili seriji. Radio sam i „Tajkuna“, „Senke nad Balkanom“, „Urgentni centar“, sve tokom poslednjih godinu dana – govori Brajović.

Voja Brajović i Marija Bergam u seriji „Senke nad Balkanom“, Foto: Promo

Ipak nedostaje mu pozorište.

– Hvala bogu da se snima da bi ljudi imali od čega da žive, ali moje misli su uvek usmerene ka pozorištu. To što su pozorišta zatvorena za mene je neprebolno. Glumci, reditelji i publika zbog koje mi postojimo uskraćeni su da se duhovno uzdigne, glumci da imaju kontinuiteta svog dara, da održavaju kondiciju. Svi smo uskraćeni predstava koje istražuju, poručuju, opominju. Samo mi je to na pameti i koliko je ta scenska delatnost ugrožena. Ne samo glumci, nego i oeprski pevači, muzičari, baletski igrači… ali pozorište je pozorište. Nisu Grci bez veze pravili toliko velika gledališta, ni Perikle plaćao siromašnima da gledaju predstave kada je od njih pravio građane, a kazne za građanske prestupe bilo je uskraćivanje odlaska u pozorište. Sada smo mi kažnjeni time što pozorišta nema – zaključuje Vojislav Brajović.

Komentari

Vaš komentar