Podeli:
Ivan Čolović Foto: Marija Janković

"Problem slobode u Srbiji nije samo u tome što je nema, što je uskraćena. Veći problem je što je ona ovde ocrnjena, kompromitovana", ocenjuje u razgovoru za Nova.rs Ivan Čolović, antropolog, izdavač, esejista i izučavalac političkih mitova.

Ivan Čolović, osnivač i urednik “Biblioteke XX vek” objavio je za pola veka na desetine knjiga iz oblasti antropologije, etnografije, književnosti, jezika i društvenih nauka, kao i dvocifreni broj svojih dela. Među njima su i “Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paralitetature”, studija “Erotizam i književnost” u čijem je središtu Markiz de Sad, “Bordel ratnika. Folkor, politika i rat” (u četiri izdanja), “Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih”, knjige ogleda o političkoj antropologiji i “Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita” (2017)… Nosilac je francuskog ordena Legije časti i počasni je doktor Varšavskog univerziteta i inostrani član Poljske akademije umetnosti.

Pitanja i odgovore razmenjujemo neposredno pre nego što će početi aktuelni protesti u Beogradu i drugim gradovima Srbije, a predsednik Aleksandar Vučić otputovati u Pariz na još jedan samit vezan za rešavanje “kosovskog čvora”. Sa Čolovićem i razgovaramo o onome o čemu govore i demonstranti na ulici: o koronavirusu, vlasti, opoziciji, kosovskom mitu… Koronavirus Čolovića zanima i kao antropologa, a za kosovski mit, čije je aspekte u svojoj studiji sagledao iz različitih uglova, kaže da je to “danas u Srbiji najčešće korišćeni mit”.

Bavili ste se reakcijom različitih umetnika i izvođača na koronavirus, od uvaženih književnika, preko kantautora do repera i folkera. Šta vam je tu privuklo najveću pažnju? Šta se iz tog korpusa može zaključiti, imaju li te pesme osim (sumnjivog) estetskog domašaja i neku drugu funkciju?

To je za mene teren, to je za mene materijal koji omogućuje da se na konkretnim primerima istraži odnos između kulture i politike. Jer taj se odnos ovde, na terenu popularne kulture, uspostavlja prema istom modelu koji je u osnovi odnosa takozvane visoke kulture prema politici. Ovde je on samo ispoljen na mnogo direktniji način, pa ga je lakše videti i opisati. U to sam se uverio i kad sam analizirao primere folklora u službi politike i rata u knjizi „Bordel ratnika“. I tada su mi primeri političkog folklora omogućili da bolje shvatim političke ideje tadašnje srpske kulturne elite. Dovoljno je bilo da čujem šta peva Baja Mali Knindža, pa da znam šta pevaju tenori u SANU. Razume se, to sam morao da proverim, pa sam strpljivo odslušao i uvažene tenore.

Šta nam o koroni pevaju današnji folkeri i reperi? I šta dopevaju uvaženi pesnici, članovi udruženja? Manji broj njih zavapio je zbog muke i frustracije koje su donele bolest, izolacija, policijski čas i druge nevolje. Bilo je i takvih koji su otvoreno ustali protiv politike i takozvane struke. Međutim, daleko najveći broj autora stihova o koroni ponudili su te stihove kao doprinos borbi protiv zaraze. Neki u želji da pomognu državi i narodu, drugi celom čovečanstvu. Tako smo dobili bogatu antivirusnu pesničku produkciju, zasnovanu na uverenju da je došlo vreme kad treba zaboraviti razlike, žanrovske, etničke i političke i ujediniti se u borbi protiv zajedničkog “nevidljivog neprijatelja”. A to je borba protiv neodgovornih, nedisciplinovanih osoba, koje nikoga ne slušaju, a posebno protiv onih koji – kako se često kaže – sve politizuju. Zamislite, čak i bolest! Tako se pokazalo da je vreme zaraze – kao i vreme neke drugih stvarnih ili izmišljenih javnih opasnosti – idealno za učvršćivanje autoritarne vlasti i za uspon kulture koja niče u njenom okrilju.

Korona se opisuje kao veliki udarac, neki idu i dotle da smatraju je ona i “glasnik” nečeg opasnijeg što se priprema čovečanstvu. Sa druge strane, svedoci smo da ona menja i svakodnevni život i govori se o “novoj normalnosti”. Kako vama, kao antropologu, sve to izgleda, donosi li ona neke trajnije promene?

Šta će se trajno promeniti, ostaje da vidimo. Pada mi na pamet naslov jedne knjige o partizanima – „Izveštaj piše ko preživi“. Pre toga imamo prognoze. I imamo taj novi termin koji pominjete – „nova normalnost“. Nije baš lako razumeti na šta misle oni koji ga koriste. Mogu se ipak razlikovati dve ponuđene vizije buduće normalnosti. Jedna je krajnje pesimistička, slika svet u kome će se epidemija ustaliti, biti normalna, u kome ćemo stalno živeti u izolaciji, u kome će biti normalno da policijski čas bude na snazi sve vreme, dok će za retke prilike kad bude dozvoljeno pomoliti nos na ulicu biti uveden “nepolicijski čas”. Nasuprot tome, ponuđena nam je mnogo vedrija slika budućnosti. Pozvani smo da zamislimo da će s “novom normalnošću” doći svet u kome su ljudi našli lek za kovid i druge viruse i boljke i oslobodili se straha od zaraze, a još više straha od onih koji strah od zaraze koriste da učvrste svoju vlast i sačuvaju svoje privilegije. Ostaje da se nadamo da ova duga vizija buduće normalnosti nije čista utopija.

Korona je kod nas tokom izbora bila stavljena u drugi plan. Predsednik Vučić je prvu izbornu tribinu održao govoreći pred monitorima. Kako vam je izgledao taj prizor, kakva je poruka poslata tim načinom obraćanja?

Monitori su bili samo tehnička novost u komunikaciji Vučića sa svima sa kojima on javno komunicira. Ovaj prizor se inače nije razlikovao od prizora drugih njegovih pojava u javnosti. Jer Vučićeva komunikacija je po pravilu jednosmerna, pa je i uloga realnih ljudi pred njim, kao i onih na monitorima, u tome da slušaju i da aplaudiraju, sem kad bezobrazni “američki” novinari tu jednosmernu komunikaciju ponekad pokvare. Dobro, hajde da dodamo još jednu razliku, ovaj prizor sa monitorima je bio veseliji, kao da ga je Čaplin režirao.

Posle izbora se čuju ocene da ponovo živimo u jednopartijskom sistemu. Slažete li se sa tim? Kako vi vidite političku scenu u Srbiji danas i čini li vam se da će se ona menjati?

U stvari, sistem je formalno višepartijski, ali je stvarna politika jednopartijska. Jedan od Miloševićevih ideologa, profesor Mihailo Marković, tvrdio je da je Srbiji dovoljna jedna partija da bude demokratska zemlja, da se u njoj čuju svi koji imaju šta da kažu. To je bio čuveni koncept “jednopartijskog pluralizma”. Međutim, Milošević je bio prinuđen da dozvoli da postoje i druge partije, ali ih je njegova propaganda predstavljala kao nepotrebno rasipanje nacionalne snage u vreme krize i rata, kao čist luksuz. To je bio bio smisao Miloševićeve izjave „Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija“. Neki njegovi ljudi su se sa pojavom novih stranaka sprdali. Jedan je, na primer, rekao da je u Srbiji „sve je podbacilo, samo su stranke rodile“. Ovo pominjem zato što je i Vučićev odnos prema višestranačju i opoziciji manje-više isti kakav je bio u vreme Miloševića. Sve su to tajkuni i strani plaćenici na grbači srpskog naroda, ponavlja on neumorno.

I Vučić i njegovi naprednjaci, kao nekad Milošević i njegovi socijalisti, napravili su sistem vlasti u kome ima mesta i za opoziciju, moglo bi se čak reći da je u oba slučaja opozicija postala važna, razume se, u ulozi alibija da je režim demokratski. Kao što smo videli posle ovih izbora, Vučić nije bio srećan što u parlament nije ušao niko iz opozicije. Koga će sad da pobeđuju njegovi poslanici u demokratskom nadmetanju, kad se volja naroda koja se oglašava i potvrđuje u parlamentu svela na volju jedne stranke, a volja te stranke na volju jednog čoveka. Naravno, takvu tobože narodnu volju imali smo i pre ovih izbora, ali sad je ona ostala bez demokratske fasade, bez demokratskog smokvinog lista

Ivan Čolović Foto: Marija Janković

Ponovo su u fokusu, bar u delu javnosti, priče o “rasplitanju kosovskog čvora”. Predsednik Vučić svojevremeno je, pozivajući na dijalog o rešenju Kosova, rekao da je vreme da se “oslobodimo mitova”. U svojoj knjizi “Smrt na Kosovu polju” bavite se upravo kosovskim mitom i zavetima. Koji od tih mitova je danas dominantan u javnom diskursu u Srbiji i da li se i koliko razlikuje od onih iz doba Miloševića naovamo?

Kosovski mit je i danas u Srbiji najčešće korišćen politički mit. Međutim, njegova cena na političkom tržištu varira. Pala je kad su proslave Vidovdana na Gazimestanu postale politički kontraproduktivne, jer su se odvijale kad ih odobre kosovske vlasti i uz prisustvo kosovske policije. Glavna proslava Vidovdana poslednjih godina je deložirana, jedno vreme je bila u Kusturičinom Višegradu, zatim u Kruševcu, ali je jasno da je izgubila značaj koji je imala. To se danas kompenzuje stvaranjem novog junačkog mita, mita o junacima sa Košara, napravljenog mitskom obradom stradanja regruta JNA poslatih 1999. godine na jugoslovensko-albansku granicu da se tamo bore protiv pobunjenih Albanaca. Oni su bili zaboravljeni, a zatim su ih se režimski mediji setili i brzo pretvorili u nove kosovske junake. Bitka na Košarama je konačno postala nova kosovska bitka kad je nju sam Vučić tako nazvao.

Obnova kosovskog mita se javlja i u vidu među srpskim nacionalistima učestalih pozdrava „Dogodine u Prizrenu“. Istina, Prizren nije mesto koje ima važno mesto u pričama o kosovskim junacima, ali je on bio prestonica Dušanovog carstva, koje je, prema kosovskom mitu, konačno srušeno na Kosovu. Kad se u mitu govori o obnovi srpske države ne misli se na teritoriju kojom je vladao knez Lazar, nego na veliku Dušanovu državu.

Nije kosovskom mitu naškodio Vučić kad je rekao da želi da dijalog o Kosovu bude bez mitova. Kad se pročita malo pažljivije njegova izjava o tome, vidi se da je on – kao i mnogi drugi pre njega – ustao protiv kosovskog mita kao priče o nebeskom carstvu, ali ne i kao priče o junačkoj pogibiji za narod i državu. U stvari, osnovna poruka crkvene verzije kosovskog mita, da je nebesko carstvo vrednije od zemaljskog, odavno je potisnuta u drugi plan. Kao politički mit o smrti i vaskrsenju nacije, kosovski mit je od samog početka podrazumevao reviziju Lazarevog opredeljenja za nebo. Nebo je u kosovskom mitu dobilo ulogu rezervnog položaja na kome se nacija oporavlja od poraza na Kosovu i priprema kontraofanzivu i osvetu.

Kažete i da mitovi danas služe za “legitimisanje antidemokratske, autoritarne vlasti”, odnosno da su protiv slobode “nepoverljivog, mislećeg čoveka”. Gde danas u Srbiji prepoznajete slobodu?

Mislim da problem slobode u Srbiji nije samo u tome što je nema, što je uskraćena. Veći problem je što je ona ovde ocrnjena, kompromitovana. Kad je već morala da dozvoli da slobode ima, vlast se potudila da nam je ogadi, da svakog ko pokuša da zaista bude slobodan i da misli svojom glavom predstavi kao stranog plaćenika. Kad šabački gradonačelnik Zelenović traži da se izbori u njegovom gradu ponove, Vučić mu odgovara da o tome ko će biti na vlasti u Šapcu neće odlučivati ambasade nego narod. Pritom treba znati da u političkom jeziku vlasti reći da opozicija radi po nalogu ambasada znači da radi po nalogu zapadnih ambasada, a nikako ruske ili kineske ambasade.

U regionu ponovo vidimo, kako to kažete, “nove balkanske identitetske obračune”. Da li su oni zaista novi ili samo modifikovani, vođeni starim animozitetima? Pisac Miljenko Jergović, govoreći o raspravama oko Tesle, Andrića ili dubrovačkih pesnika, primećuje da su “današnje elite” na ovim prostorima jako daleko od prihvatanja onoga što je u “svijetu općeprihvaćeno i moderno”, odnosno “dvojne, trojne, višestruke kulturne i identitetske pripadnosti”. Mislite li da će se to nekada promeniti?

Stari su to animoziteti, sada formatirani, dozirani i distribuirani na nove načine, u interesu novih elita. Dobro kaže Jergović, naši političari su nespremni da se odvoje od tradicionalnog nacionalističkog poistovećivanja nacije i kulture, da prihvate stav koji zastupaju mnoge današnje nacije, koji zastupa i Unesko, da ista kultura, da isto kulturno nasleđe, da jedan jezik, da jedna književnost i umetnost mogu biti zajedničko dobro dve ili više nacija. Međutim, naše elite se drže starog romantičarskog nacionalizma, prema kome nacija mora da ima svoju apsolutno autonomnu kulturu, jezik koji je samo njen, da je nacija politički izraz duha, bića, identiteta – ranije se govorilo: rase – nekog apriornog principa koji je iznedrila jedinstvena i neponovljiva njena kultura. Kako danas stvari stoje, a stoje tako da ideju da to treba promeniti nećete naći u političkim i kulturnim elitama u našim zemljama, balkanski identitetski ratovi, lamenti nad “svojatanjima” naše kulture neće skoro prestati.

Vaša “Biblioteka XX vek” traje i danas. U međuvremenu ste se susretali i sa različitim izazovima. Sa pandemijskom krizom su se, pokazalo se, mnoga društva i pojedinci prvo odrekli izdataka za kulturu. Neki kažu i da stanje u ovoj oblasti “nikad nije bilo gore”. Kako vi vidite prilike u kulturi kod nas i u regionu?

Zavisi o kojoj kulturi govorimo. Matica srpska, na primer, hvali se da joj nikad nije bilo bolje. Država joj pomaže u svemu, kaže njen upravnik, daje joj sve pare koje zatraže. Mnogi drugi čija egzistencija zavisi od države – a među njima su se našli i oni koje je epidemija ostavila bez publike i naterala da se državi obrate za pomoć – žale se da im se ta pomoć zakida, uskraćuje. Ja sam „Biblioteku XX vek“ zadržao u skromnim okvirima, tako da od države ne zavisimo, sem onoliko koliko kupci naših knjiga zavise od nje, odnosno od toga kolika im je plata ili penzija.

Mnoge knjige iz “Biblioteke XX vek” primećujete na policama čitalaca. Ko su vaši čitaoci i šta im je zajedničko?

Jedan broj naših čitalaca lično poznajem. Ipak, mnogo više ima nepoznatih. Naš sajt “lajkuje” više od tri hiljade ljudi. Drago mi je što ih ima u svim zemljama našeg zajedničkog i – kako danas kažemo – policentričnog jezika sa nekoliko imena. Takođe se radujem kad vidim da su naše knjige u literaturi na fakultetima i univerzitetima u svim tim zemljama. Veliki problem je što ljudi izvan Srbije teško mogu da dođu do naših izdanja. Tržišta knjiga u našem regionu su zatvorena, a to je takođe jedna od posledica nacionalističkog shvatanja jezika i kulture.

Možemo li da očekujemo, s obzirom na stanje u izdavaštvu, nove naslove u vašoj ediciji i koje od njih biste nam preporučili?

Nedavno smo objavili tri knjige, a svaka je na svoj način vredna pažnje: “Sve te oči”, knjiga slovenačkog antropologa Dana Podjeda o tome zašto se sve češće posmatramo i izlažemo pogledima, “Crnogorski jezik i nacionalizam”, studija Rajke Glušice, profesorke lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, i knjiga antropologa Stefa Jansena “Čežnja u međuvremenu”. Kao što kaže podnaslov, tema je “normalan život” i država u jednom sarajevskom naselju. U pripremi su i knjige Florijana Bibera – “Uspon autoritarizma na Zapadnom Balkanu” i Mitje Velikonje “Politički grafiti”.

Održavanje Beogradskog sajma knjiga na jesen za sada je neizvesno. Vi već godinama pravite “paralelni sajam”. Kakva su vam iskustva sa tim poduhvatom? Hoće li ga biti ove godine?

Iskustva su odlična, ohrabrujuća. Pokazalo se da možemo da se uzdržimo od učešća na velikom Beogradskom sajmu, suviše velikom za nas male. Izgledamo mnogo veći, prijatelji kažu: i mnogo lepši, kad se produciramo na sopstvenom sajmu. Nadam se da će biti mogućno da krajem oktobra održimo još jedan sajam, razume se, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Onda, vidimo se tamo, ako ne pre.

Komentari

Vaš komentar