Bio bi glup i dosadan život da su svi ljudi isti i da isto misle, onda bih pomislila da se nalazim u konzervi. Ovako je genijalno i treba voleti ljude sa svim mogućim karakterima i ne menjati ih, jer se tako rađa najveća misao kada se spoje svi ti ljudi, sva lepota lica, sve te misli. Rađa se čovek iz kosmosa, kaže za Nova.rs Sonja Vukićević, živa legenda baletske umetnosti.
Tek joj je 71 godina života, a u penziji je već 28 leta. Ona je balerina i koreografkinja, i rediteljka i glumica, čija karijera traje u kontinuitetu 51 godinu. I danas je aktivna, što smatra divnim, kako kaže, ako se uzmu u obzir sve povrede i operacije koje je pregrmela – kičma, kolena, rame, kukovi…
– Ja sam kostur koji hoda, i to dobro. Sve sam te muke zaboravljala i vežbala, vežbala, i danas vežbam. Ne klasiku, ni moderan balet, nego jačam mišiće u teretani svaki dan jer kosti moraju da imaju stablo a to su mišići.
U godini kada se obeležava sto godina od osnivanja Baleta u Beogradu, njeno ime je nezaobilazno. Završila je baletsku školu „Lujo Davičo“ i postala član ansambla Baleta Narodnog pozorišta. Odigrala je ceo klasičan repertoar, ostvarila brojne solo uloge i imala status prvakinje. Kao slobodni umetnik darovala je baletskoj umetnosti koreodrame, autorske komade i učestvovala u dramskim predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Bitef teatru i Paviljonu „Veljković“, kao i svim teatrima bivše Jugoslavije. Dobitnica je mnogih priznanja, kao prva ponela je Nagradu „Dimitrije Parlić“, a izdvajaju se i Sterijina, kao i nagrada grada Beograda i Udruženja baletskih umetnika Srbije za životno delo.
Inovativna, avangardna, neumorna, i uvek nasmejana, Sonja je i danas u akciji, ako nema posla, ona vaja. Sa baletskom predstavom „Hazari – Lovci na snove“, po motivima romana Milorada Pavića, u režiji Livije Pandur i koreografiji Ronalda Savkovića, krajem prošle godine gostovala je u Moskvi na čuvenom Čehov festivalu.
– S ovim komadom smo se naputovali, i to u ovo nevreme, i ponosna sam na to. Bili smo, između ostalog, na festivalima u u Kolumbiji i Ekvadoru gde nas je gledala ruska ambasadorka i preporučila direktoru Čehov festivala. Bilo je fantastično, a upriličen je i razgovor sa publikom i bila sam potpuno oduševljena jer su svi znali ko je Pavić, kao i njegov opus. To je mnogo važno da predstavljamo zemlju po delu svog pisca, kao što je nekada bio balet „Ohridska legenda“ Stevana Hrsitića.
Rano je da podvlačite crtu u karijeri, ali kada se osvrnete, kako biste opisali svoje stvaralaštvo?
– Ne umem to da objasnim, budući analitičari, kada budu prošli kroz to vreme, daće svoj sud. Koraci su iz mojih ideja i mašte izlazili, i naslovi raznih pisaca, tako sam ih ja obrađivala. Telo mi je služilo kao kičica kod slikara, instrument kod muzičara, tako da sam pravila svet sna, mašte, intelekta. Na svoj način sam prolazila kroz Šekspira, Kafku… Klasika je davala pečat da bih mogla te korake da oblikujem na potpuno drugi način. Bez tog stabilnog klasičnog obrazovanja ne bih mogla ovo da stvaram, to je bila baza. I gradila sam slobodu. Ka njoj su mi put prvo utrli roditelji od najranijeg detinjstva, pa su je razvijali razni veliki umetnici dok sam polako išla korak po korak, stepenik po stepenik, i svi su ugrađeni u meni, kao i sloboda, i niko ne može da mi to pokvari.
Kojom biste se temom danas bavili u autorskom projektu?
– Od predstave „Cirkus istorija“ nijedna kuća me nije pozvala da postavim nešto novo. A ja odavno, već pet godina maštam o „Alisi u zemlji čuda“ u Kafkinom „Zamku“. To bi, po običaju, bila moja kombinacija, da dramaturški izvučem ono najvažnije iz nekog dela, ili putem reči, pokreta, muzike ili scenski, prođem ceo tekst. Nikada ne gledam samo našu zemlju, nego ceo svet a on sada ne znamo kuda ide. Užasno je, planeta je u teškom haosu. Nijedna država se nije baš obogatila nekim razumnim intelektualnim ljudima koji je vode. Nemam prava da komentarišem našu zemlju koja je sa svih strana izmlaćena. Mladi ljudi nemaju mir koji sam ja imala do 90-ih godina prošlog veka. Imala sam snoviđenje i nestvarnu slobodu kao umetnik, u mislima, u pokretu. A tih godina kreće bukvalno kafkijanstvo i u svetu, i to me zastrašuje, nemaš gde da pobegneš. Zato bolje da ostanem na teritoriji gde sam.
Šta vas to konkretno zastrašuje?
– Nestvarno mi je da se danas svi plašimo korone, smišljena je brzo i vakcina a, po mom mišljenju, treba smisliti vakcinu protiv mržnje. Eto to je ono što me zastrašuje. Mržnja u pokretu, i ako znaš čoveka i ako ga ne znaš, i ako čuješ i ako ne čuješ tekst. Stalno je pristuna, i sve veća i veća, svuda u svetu. Zapatio se mnogo pre korone virus mržnje. Uskraćeno je čoveku da ima svoju sopstvenu misao, i da ako suprotno misli, a ima pravo na to, to treba da se saslušamo i procenimo ko je u pravu. Sada je ukinuto razmišljanje. Nekad smo to imali i zato smo napredovali intelektualno. Danas kao konji imamo amove, ne gledamo ništa sa strane da nam uđe u mozak, da čujemo i razmislimo o nečemu što nije isto. Ne znam kako ćemo da se razvijamo u budućnosti.
Za sebe kažete da ste iz prošlog veka.
– Ne pratim ove nove tehnologije, nemam internet, na mobilni telefon se javim i zovem. Ali, gledam sve televizijske kanale, od jednog do drugog, preletim. Ovo je vreme alapačarenja. Meni je to užas da svako može da priča šta hoće bez posledica. Svi su doktori, političari, posebno u ovom dobu korone, svi sve znaju. Doduše, jedino nisu igrači, u to se ne mešaju jer ih kultura ne interesuje. U sve druge profesije su ušli.
Koliko ljude koji su u svetu kulture zanimaju umetnici kao što ste vi?
– Nisam osetila na svojoj koži interesovanje. Kad čovek zida sebe i ostvaruje vidljive rezultate pet decenija, a za svako svoje autorsko delo imam uspehe, ne mogu da verujem da se sve završilo sa „Cirkusom istorije“ i da me više niko ne pozove. Stvarno ne znam ko misli o ljudima i o tome da im da šansu da naprave još nešto. Ja ne umem da radim gomile poslova koji forsiraju, nisam ni menadžer, producent, nemam taj mozak. Ne mogu da ugovaram sebe kao Ciganin konja, mene je sramota da pričam da sam velika, otkud i znam da li sam to. Znam samo da dobro radim svoj posao, i da se do sada nisam obrukala, čak ni sada u igri, u ovim godinama u „Hazarima“. Mi nemamo na višem nivou praćenje ljudi koji su postigli nešto i da vidimo da li žele da nastave da rade, pa da im se pomogne.
I danas su mnogi stvaraoci oslonjeni na vaš talenat. Gde ste sve angažovani?
– Dosta sam radila u Crnoj Gori, kao na primer „Hamleta“ s Anom Vukotić. To je božanstvena predstava u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Zatim je krenuo ovaj haos sa pandemijom. Pet „Hamleta“ sam uradila do sada sa različitim rediteljima. Ivana Vujić me je pozvala da radim koreografiju za komad „Vasa Železnova“ u nacionalnom teatru, sa njom imam dugu i lepu saradnju, pogledom se razumemo, jer smo obe maštovite i sumanute u scenskom viđenju. Srećna sam što ćemo opet biti zajedno u realizaciji predstave koju ona režira „Iranska konferencija“, evropski poznatog ruskog savremenog pisca Viripajeva.
Umetnički zenit ostvarili ste u nekadašnjoj Jugoslaviji. Šta je bio najveći gubitak raspadom zemlje na tom polju?
– Svi smo postali umetnici iz malih zemalja. Dok smo bili jedno, to je bila lepeza likova, davali smo jedni drugima ono što nemamo, i tako je rasla kultura, umetnost. To je bila razmena darovitih ljudi, njihovih misli, ideja, različitih viđenja jedne stvari. Kada ljudi spoje svoje drugačije poglede o nečemu, onda može da nastane neki novi pravac u umetnosti. Tako su se i rađali razni stilovi u svim sferama. Da ne pričam o publici. Srećom, danas sarađujemo ponovo, sve više se povezujemo. Jednostavno, u kulturi mora da funkcioniše ceo svet, nema ograda, bodljikavih žica, to je nebo nad svima nama. Nikakav rat nije dobar, prvo zbog žrtava, a onda zbog mnogo čega drugog. Znate, posle Drugog svetskog rata, moj tata dugo godina nije mogao da se povrati, pred očima su mu bile borbe prsa u rpsa, gomila mrtvih, raspad kompletne zemlje. Ne može čovek normalan da bude, potrebno je vreme da se središ. A tek državi treba čitav vek da se stabilizuje, a mi imamo rat svakih 30 godina, zakači svaku generaciju, i stalno je urnisana, i stalno seobe, to je užas. Amerikanci, recimo, posle Drugog svetkog rata nisu stali, samo upadaju i prave ratove, predivne zemlje u kojima je cvetao život Irak, Siriju, Libiju, pretvorili su u čipku, nema više građevina. Jadni Avganistanci imaju samo prah i pepeo.
Vaš otac je bio nosilac najvišeg državnog odlikovanja SFRJ za hrabrost – Ordena Narodnog heroja. Da li ste kao njegova ćerka zbog toga bili privilegovani?
– Nikada, ni u kući, kao najmlađe dete i jedinica. Nije bilo cile-mile. Roditelji su mojoj braći Slobodanu (Loli) i Vladi, i meni, ugradili sportsku disciplinu. Ustajali smo između pet i šest ujutru, spremao se doručak, a onda je svako dobijao svoje zaduženje. Ja sam išla u prodavnicu ili prala sudove, izbacivali smo pepeo iz kaljave peći, i onda smo odlazili u školu. Kada sam upisala baletsku školu, a sama sam otišla da se prijavim, roditelji su bili oduševljeni, ali su mi onda rekli da ima i da je završim kada sam tako htela. A to nije bilo lako paralelno ići u dve škole. Srećom, bila sam dobra u trčanju, najbolja juniorka na 800 metara u Jugoslaviji, pa sam očas trkom stizala od jedne do druge škole. Svi ukućani, kao i baka i deka su voleli umetnosti, gledali su i sve moje predstave bilo gde da igram i bodrili me. Vaspitani smo da je najvažnije da se bavimo svojim poslom osobeno i na najčistiji mogući način. I da ne očekujemo da nam neko pomaže, nego da sami pronađemo puteve te svoje profesije. To je bila privilegija, biti deo takve porodice.
Uspevate li da pratite kulturna događanja?
– Nažalost, nisam sada izlazila mnogo jer sam u godinama kada je ograničenje zbog koronavirusa, plus brinem o majci Olgi koja ima 98 godina i moram dodatno da se čuvam, kao i zbog unuke Luče. Moja Hristina je snimila kratak filmčić u kojem se vidimo nas četiri generacije, jedna drugoj govorimo „mama“, pravi ženski „Maratonci“.
Šta vam danas najviše nedostaje?
– Volim ljude, mnogo mi fale. Svaki čovek, ma kakvog karaktera bio, ima svoju lepotu i uvek se nahranim time, bilo da ga dugo poznajem ili ga slučajno upoznam. Nisam neko ko može sam da živi u samoći. Što je više ljudi oko mene ja rastem, oni me podmlađuju. Ne treba mi botoks, nego ljudi.
Slet kao remek-delo
Na čuvenom sletu koji se organizovao svakog 25. maja za rođendan Titu, Sonja Vukićević je učestvovala dva puta. Jednom je predvodila ceo balet iz Jugoslavije a drugi put, 1988. godine, imala je solo tačku i to je ujedno bio poslednji slet na stadionu JNA.
– Tada je učestvovalo 5.500 dece i to uvežbavanje je bilo ludilo, jer nisu vaspitavani da slušaju jedno drugog. Na kraju su bili divni, bila je to prava dresura a tačka pravo remek-delo koje su osmislili reditelj Paolo Mađeli, koreograf Damir Zlatar, kompozitorka Ksenija Zečević, scenografkinja Marina Čuturilo. Na sceni je važno da osećaš svog partnera, njegovu igru, energiju u dušu, to je jako teško izvežbati. Kada sam gledala otvaranje Olimpijade u Kini bila sam ushićena, to je bilo umetničko delo, pozorište za kojim živim i ginem. Kada bih imala uslove, to bih pravila, to je ludilo. Mada, oni imaju i genetski urođenu disciplinu, umeju da slušaju. Svima su smešne kineske, ruske vojske, ili Severne Koreje a kada bi neko vežbao sa tri čoveka da u isto vreme dignu nogu, video bi koliko je to teško, potrebno je savršenstvo u mozgovima, da se vidi složnost. Zato kod nas dva čoveka teško u isto vreme to mogu da urade, ovo parodično kažem – priseća se Vukićević.
Bonus video – Marko Marković: Ne postoji Somborac koji ne zna da pliva i ne ide u pozorište
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar