2
Ko god misli da imamo filmsku industriju, vara se. Sama reč industrija podrazumeva da iza sebe imate veliki mehanizam koji nešto proizvodi, onda taj proizvod prodaje i od tog proizvoda živi i finansira nove. Mi to nemamo, već smo finansirani ili nefinansirani od strane države, kaže za Nova.rs glumac Petar Strugar.
Jedan propali beogradski advokat Andrija Kusturić našao se pred velikim izazovom – da s detektivom raspetlja jedan slučaj ubistva koji je povezan s atentatom kad je 1882. godine Jelena Ilka Marković pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića u Sabornoj crkvi. Iako je osuđena na 20 godina zatvora, ubrzo biva pronađena mrtva u zatvorskoj ćeliji. Iako zvanična verzija glasi da se obesila peškirom o krevet, tragovi govore da samoubistvo nije bilo moguće. Nekoliko godina, istoga dana, bivaju pronađena dva tela, i ispostavlja se da su oba povezana s atentatom u Sabornoj crkvi. Slučaj ponovo biva otvoren, no istina, u slučaju Marković, ne donosi ništa dobro.
Bio bi to, u kratkim crtama, zaplet poslednjeg filma kog je za života potpisao reditelj Milorad Milinković – „Sedef magla“. Ovo ostvarenje, rađeno po istoimenoj knjizi Dragoljuba Stojkovića, uz Milinkovića i koscenariste. nedavno je premijerno prikazano na otvaranju 32. Festivala evropskog filma Palić i publika ga je ispratila velikim aplauzom, a naročito glavnog junaka – advokata Kusturića, kog igra glumac Petar Strugar. Poznat po naslovima, kakvi su „Montevideo, Bog te video“, „Mali Budo“, „Senke nad Balkanom“ ili „Zlatni dečko“, glumac, s bogatim opusom na televiziji i filmu, Petar Strugar u razgovoru za Nova.rs najpre priča o tome koliko je ekranizacija jednog književnog dela, iz njegovog iskustva, „klizav teren“:
– Nisam siguran koliko je to mač s dve oštrice. Dobra literatura je dobra literatura, bilo da je u pitanju dramsko delo ili poezija. Ako pred sobom imate dobru literaturu, samo je pitanje kako to upakovati u drugi medij. U ovom slučaju je to ekranizacija za film, ali i televiziju. Nisam imao nikakvih nedoumica, ali tu najveći zadatak imaju kreatori serije i filma. Dakle, pisci i reditelj to treba da upakuju kako treba, a ja da sve to oživim.
Petar Strugar je film prvi put, u celosti, odgledao tek na svetskoj premijeri, na otvaranju 32. Palićkog festivala. Pre toga je, kako priznaje u razgovoru za naš sajt, vođenom upravo na Paliću – u divnom ambijentu Velike terase – video „Rough cut“ verziju:
– Znate, ne volim da gledam sebe. Uz film smo paralelno radili i seriju. Zapravo, film je iznikao iz serije. Kada tako dugo radiš na jednom projektu, kao što smo mi radili na ovom, onda imaš ideju kako vodiš svoj lik kroz čitav proces. I kad sam gledao tu ranu verziju filma, pitao sam se: „A gde je ona scena? Zašto je nema u filmu?“ Nisam objektivan, i jednostavno ne umem da gledam sebe – priznaje glumac.
Kada je objavljena Stojkovićeva knjiga, u jednoj recenziji je stajalo da je posredi priča o stalnoj, nemilosrdnoj borbi za vlast na ovim prostorima. Iako ne želi da se, kako kaže, „navlači na tanak led“ i priča o politici, Strugar, ipak, primećuje da je „borba za vlast potreba čovečanstva“:
– Uvek je prisutna potreba da neko bude nad nekim. Te „igre prestola“ su oduvek postojale. Odvijaju se i sad, i biće ih uvek. U tom smislu, te igre su uvek plodno tlo za ekranizaciju, za filmsko dočaravanje, jer je to tema koja je neiscrpna, uvek aktuelna. Ima, za mene, još zanimljivih stvari koje bi mogle da se obrađuju, osim te, ali…
Film „Sedef magla“ se može, prema rečima našeg sagovornika, okarakterisati kao istorijski triler.
– U pitanju je fikcija, ali je smeštena u epohu. Zanimljivo je kada se fikcija nasloni na istorijske fakte i stavi se u neki istorijski okvir. Istorija nikad nije bila zanimljiva kada bubaš datume, ko je šta rekao, i kada se šta desilo. Ali, zanimljiva je uvek bila kada su se dešavala previranja, i rađale neke interesantne ideje.
Upitan koliko našoj kinematografiji nedostaju te istorijske drame, smeštene u epohu, glumac podvlači da je skupo snimati takve filmove:
– Mi nismo tržište koje se diči filmskom industrijom. Ko god misli da imamo filmsku industriju, vara se. Sama reč industrija podrazumeva da iza sebe imate veliki mehanizam koji nešto proizvodi, onda taj proizvod prodaje i od tog proizvoda živi i finansira nove. Mi to nemamo, već smo finansirani ili nefinansirani od strane države. Zato imamo Ministarstvo kulture. A kada bismo imali industriju, onda nam, verovatno, kao u Americi, ne bi ni bilo potrebno ministarstvo.
Osvrćući se na potku filma, nastavlja Strugar priču:
– Imamo kroz istoriju primera silnih atentata, koji su pokretali razne lavine. A imamo opet i mnogo tih neuspelih atentata kojima prisustvujemo i danas. A, kako stvari stoje, prisustvovaćemo i ubuduće. Mene više zanima šta je to u čoveku što ga motiviše, kako se mi s tim borimo, a ne da se bavim stvarima koje su nedokučive.
Govoreći o „svom zadatku“ u filmu, otkriva da je jedan od pronađenih leševa sin najboljeg prijatelja njegovog junaka Andrije Kusturića:
– Moli me prijatelj da otkrijem šta se desilo njegovom sinu, i tu kreće raspetljavanje klupka…
Uloga u „Sedef magli“ nije mu, naglašava, nimalo bila komplikovana, pa ni strana:
– Takve ljude, poput Kusturića, sam sretao, znam ih. Komplikovano bi bilo da nemam nikakve dodirne tačke s junakom. I onda verovatno ne bih ni prihvatio ulogu, što se i dešavalo. Poštenije je da vratiš ulogu, nego da prihvataš po svaku cenu, pa da rola ispadne neki polu-proizvod. Gluma nije precizna mehanika gde se unapred znaju forme. Ali svako od nas, koji se bavimo ovih poslom, ima neki svoj mehanizam dolaženja do cilja, do emocije. Glumački posao podrazumeva da rešiš problem koji je pred tobom – ističe Strugar, a „Sedef maglu“ naziva „veoma uzbudljivim istorijskim trilerom“:
– Zanimljivo je, interesantna je, bogata epoha u koju je smeštena radnja. Taj period je veoma filmičan. Slikano je fantastično. Dalibor Tonković i Simo Iljić, momci koji su radili za kamerom, i s kojima sam postao odličan drug, tako su dobar posao uradili! Naravno, pokojni Milorad je sve vodio besprekorno, bio je fantastičan reditelj za saradnju. Ne volim da se filozofira i raspreda o svemu na setu, već da je sve konkretno. A Milorad je bio veoma konkretan. Neophodno je da postoji poverenje između glumca i reditelja, a s Miloradom je ono bilo izraženo. Meni, koji ne volim da gledam svoje kadrove, to poverenje je izrazito bitno, jer morate da verujete svom unutrašnjem osećaju i reditelju – priča Strugar i hvali i čitav glumački ansambl, uz reči da je radio s fantastičnom ekipom kolega, među kojima su Miloš Timotijević, Nikola Vujović, Jana Ivanović, Marijana Aranđelović…
Iako su gotovo svi filmovi, u kojima je Strugar glumio, prikazivani na Palićkom festivalu, zanimljivo je da se glumac prvi put obreo ovde tek ovog jula, što ovako objašnjava:
– Uglavnom se festival odvijao u neko, za mene, nezgodno vreme (smeh). Pošto sam iz Crne Gore, uvek u ovo vreme idem kod svojih, te sam se stalno mimilazio s Palićem. A volim Palić, volim Vojvodinu. Uvek volim da dođem i radujem se što konačno došao i na Festival evropskog filma Palić.
A na pitanje ima li veze ljubav spram Vojvodine s tim što bi ravnica bila sušta suprotnost gudurama i planinama rodne mu Crne Gore, kaže:
– Moguće. Ne postoji racionalno objašnjenje. Ali, kultura i ritam življenja ovde mi prijaju. Ne umem to da objasnim. Moja majka je iz Šumadije i detinjstvo sam proveo u Kragujevcu i okolini, i lepo mi je i tamo. Ali, brat mi je dugo igrao odbojku u Novom Sadu, pa sam često boravio u Vojvodini, i imam ovde dosta prijatelja – iskren je glumac.
„Sedef maglu“, nakon festivala od kojih je prvi Dunav film fest u avgustu, od 2. oktobra očekuje bioskopska distribucija, a upitan misli li da će film imati dobru prođu kod publike, odgovara:
– Ne postoje pravila, s obzirom na to u kakvo vreme živimo i šta se sve dešava oko nas. Ne znamo šta će sutra biti, a kamoli… Ne volim da prognoziram. Film je uvek projekat s najmanje namera, jer mnogo kockica treba da se složi. Postoje odlični filmovi koje jednostavno publika nije prihvatila, ili ništa nije valjalo, snimalo se navrat-nanos, a film je postao hit. Ima toga i u muzici. Evo, pada mi na pamet EKV. Čuo sam da je pesma „Krug“ slučajno završila na albumu. I postala apsolutni hit. Zato ne bih da prognoziram, ali radili smo „punom nogom“, kako se kaže žargonski u mom drugom poslu (smeh). Zaista smo radili od srca, uživali i dobro se družili.
Ali, imao je sreće Petar Strugar s prvim filmom „Montevideo“, kažem mu…
– Da, to mi je prva uloga na filmu. Ali i to je mač s dve oštrice. Divno je kad se tako nešto desi, i potvrda je da ste svoj posao uradili kako treba. Sve ono što prati taj uspeh je nezanimljivo. Mene samo zanima ova moja, druga strana, bavljenje likovima, pričanje priča. To suštinski jeste naš posao – pričanje priča!
S obzirom da često boravi u Crnoj Gori, progovara i o situaciji u tamošnjoj kinematografiji, u koju su najavljena veća ulaganja:
– Ako Srbija koja ima sedam miliona stanovnika i nema tržište za filmove, zamislite tek Crnu Goru. Radi se tamo i dobar je plan Filmskog centra Crne Gore za razvoj, ali… Kao mala država, Crna Gora bi trebalo da se okrene koprodukcijama i servisnim produkcijama. Retko gde za snimanje filma imate takve mogućnosti da u razmaku od pola sata budete na planini, odnosno obali mora, ili jezeru. Brojne reke, kanjoni, divna priroda, Bokokotorski zaliv, budvanski Stari grad, prelepi Stari grad u Baru – sve je to na nekoliko sati vožnje. To je za produkcije korisno, a smeštajnih kapaciteta ima gde god da odete. Dobar put za kinematografiju jeste da se otvori za strance koji bi snimali na tim predivnim lokacijama. Uz to bi se razvijao i naš kadar koji opslužuje te ljude. A ne može se ni bez regionalne saradnje. U tom smislu Jugoslavija mora biti Jugoslavija. Koliko god rascepkana bila nekadašnja Jugoslavija, kulturološki bi morala da ostane jedna celina. Duše su ovde iste. Kultura je jedino što može da nas poveže – odsečan je Petar Strugar.
Odmah posle premijere na Paliću, Petar Strugar pohitao je na Trešnju, gde i živi. No, imao je poseban razlog za žurbu. Naime, otvarao je svoj konjički klub i ranč:
– Ako se vodimo po tome šta mi najviše vremena u životu oduzima, nisam siguran da mi je gluma sada prva na listi obaveza. Jer, brinem se o nekim dušama koje zavise od mene i to je „full time job“. Deca, konji, životinje uopšte – to je nešto najčistije. Najlepše je provoditi vreme s tim gadovima (smeh). Konj je dosta bezobrazna životinja, a i deca su jednako bezobrazni stvorovi koji vam se uvuku pod kožu i onda ne možeš da istrebiš to (opet smeh)…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
