Istina je najmanje tražena roba na ovim našim prostorima. Kad pogledate celu sferu javnog života, sferu politike, medija, istina se gotovo nikog ne dotiče, nije zanimljiva, dosadna je, ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, što bi komplikovala život, bolje je dodvoravati se, lagati ili izmišljati laži za nečiji račun što je jedan od najprofitabilnijih poslova u našim krajevima, kaže u intervjuu za Nova.rs reditelj Kokan Mladenović, po povratku u Beograd iz Podgorice, gde je u tamošnjem Gradskom pozorištu imao premijeru predstave “Konji ubijaju, zar ne?”.
Bila je to još jedna njegova predstava u nizu koja prodrmala javno mnjenje. Na ulasku u KIC “Budo Tomović“, publiku je sačekala neobična scenografija. Na sceni su bili postavljeni stolovi sa hranom i pićem i tu je gledaocima servirano predjelo, glavno jelo i desert, kao i muzika uživo za gledanje predstave.
Kako je objasnio uoči premijere, reč je o tekstu koji je metafora naših života:
“Naše vlasti, kapitalizma, gde vam na početku obećavaju dobitak i boljitak, upotrebi vas i zloupotrebi, a na kraju završite poniženi, odbačeni kao otpad nekog novog čovečanstva. Ta vrsta besramnog izrabljivanja ljudi dok ih teraju da svojim poniženjem i krvlju zabavljaju ljude jeste nešto što je u ovoj predstavi dominantno. Sam taj ritual večere dok glumci glume jeste kontrast koji smo hteli da postignemo u startu, kao nešto vrlo neprijatno dostojno onoga što u romanu i filmu radi publika, kao u nekom zoo vrtu, početkom dvadesetog veka, plaća ljude da gledaju kako se snalaze za parče hleba”.
Publiku u Podgorici je dočekalo iznenađenje – gozba „začinjena“ patnjom.
– Mi pokušavamo da pričamo neke priče koje su vrlo neprijatne, koje nekad treba reći grubo u lice javnosti, ali bez obzira da li će biti prepoznate ili ne, nagrađene ili ne, važno je da ne prestanemo da o njima govorimo. Maja Pelević je reinterpretirala, odnosno napisala potpuno autorski tekst tumačeći iz našega doba taj sjajni roman Horasa Mekoja „Konje ubijaju, zar ne?“. A verujem da smo postavili bizarniji spoj gala večere za publiku dok se na njene oči dešava gomila privatne nesreće ljudi koji mukotrpnim plesom, iznurujućim, zarađuju sebi za život, pokušavaju da se izbore da ne budu gladni, da je taj bizarni kontrast dao odličan rezultat.
Kakve utiske nosite sa premijere?
– Bilo je stvarno uzbudljivo kao i svaka praizvedba. Novi komad je uvek nepoznat teren, traži drugu vrstu i koncepcije i koncentracije, totalnog angažmana svih glumaca. Ono što je meni za dugoročno obožavanje, to je način na koji funkcioniše ansambl Gradskog pozorišta u Podgorici i njihovi talenti i individualni kvaliteti. To je podvig jer su izabrani na jednoj dugačkoj audiciji i bukvalno nema nikog od njih ko nije napravio sjajan glumački rezultat. U tom našem nomadskom rediteljskom životu retko se dogodi da se do te mere prepoznate sa nekim ansamblom i da je svaka proba bila čista radost i uživanje. Po ukupnom rezultatu, po glumačkim kreacijama, kao i kreacijama mojih saradnika za muziku, scenski pokret, ples, kostim, scenu, siguran sam da će „Konji ubijaju, zar je?“ imati svoj festivalski život.
Krajem aprila u Kamernom teatru 55 u Sarajevu, premijerno je izvedena vaša predstava „Šindlerov lift“, koju ste adaptirali i režirali po delu Darka Cvijetića. Ovaj komad je selektovan za takmičarski program 66. Sterijinog pozorja. Šta vam je prioritet u vezi ove predstave?
– Odavno nemam festivalska očekivanja ali važno je da što više ljudi u regionu vidi tu priču. Roman Darka Cvijetića je jedna velika potraga za ljudskim u nama, tačnije za ostacima ljudskosti, traganje za čovečnošću poput Dostojevskog. „Šindlerov lift“ je priča o masakru, tragediji koja se dešava, nije obična ratna priča. Ona se odvija u jednom soliteru u Prijedoru, u kojem pisac i danas živi, u kom se komšije ubijaju na početku rata, od vrata do vrata. Ljudi koji su zajedno pevali, slavili, proslavljali 1. maj, 29. novembar, Božić, Bajram, odjednom pokažu svoje najneljudskije strane. Naravno, u tom romanu ima i divnih primera ljudskosti, ali generalno ono što se tamo dogodilo je sunovrat svega što nas čini ljudskim bićem. I ta Darkova skoro opsesivna potreba da o tome govori na sav glas i da se to više nikada nikome ne ponovi jeste ono što nas sve koji smo radili tu predstavu čini glasnicima njegove poetike. Mislim da je veoma nužno za budućnost za sve na ovim prostorima da se ta predstava igra što više i da je vidi što više ljudi. A festivali skreću posebnu pažnju na sam komad i zato mi je drago što će se igrati na Sterijinom pozorju.
Šta se događaja sa vašom predstavom „Aplikacija Voland“ čija se premijera odlaže od prošle godine u Šabačkom pozorištu? Da li ste uspostavili komunikaciju sa novom upravom?
– Mi smo tu predstavu praktično završili, ali više ne znam koji je datum premijere po redu koji se odlaže. Napokon je uspostavljena i komunikacija sa novom upravom pozorišta i za sada stoji da bismo 6. jula trebalo da nastavimo probe. Po planu, 11. jula bi trebalo da bude premijera na festivalu u Tivtu jer je Centar za kulturu iz ovog grada koproducent ovog komada, pa da se nastavi igranje po festivalima na Crnogorskom primorju. A na jesen nas očekuje premijera u Šapcu. Ali kako se ta predstava već godinu dana priprema na ovaj ili onaj način, tako da je možda bolje da prvo bude premijera, pa da onda pričamo o tome.
Pre nepune dve nedelje odjeknula je vest o saradnji slavnog nemačkog reditelja Franka Kastorfa i BDP. Na konferenciji za medije, on je napomenuo da je još 2008. godine trebalo da sarađuje sa našim nacionalnim teatrom ali da se to na kraju nije ostvarilo jer je upravnik Drame otišao sa te pozicije. Zbog čega je važan njegov dolazak u BDP i o kakvoj je saradnji bilo reč jer ste vi tada bili na čelu Drame Narodnog pozorišta?
– Sam Kastorfov dolazak kod nas jedan je beskrajno značajan pozorišni događaj. On je 25 godina vodio Folksbine teatar u Berlinu koji je tada bio najznačajnije pozorište u svetu koje je svima nama bilo obrazac kako se pravi narodno pozorište. Ne niz dlaku trenutnim vlastima, nego naprotiv sa bogatim donacijama koje nacionalni teatar dobija od države ima pravo da bude radikalni preispitivač svega što je nacija, da se uhvati u koštac sa svim problemima, da promoviše nove estetike, jer je udobnost nacionalnog teatra ono što može da ga učini smelim. I u vreme kada sam ja bio direktor Drame u Narodnom pozorištu u Beogradu, upravnik je tada bio Predrag Ejdus, mi smo se dogovorili o mom boravku u Berlinu sa idejom da Folksbine bude mentorska kuća našem nacionalnom teatru. A to znači da naši glumci, dramaturzi, reditelji, tehnička lica, borave tamo i stiču nova iskustva kako bi se to odrazilo brzo na kvalitet rada u Narodnom pozorištu. A trebalo je da radimo koprodukciju sa bečkim festivalom, međutim ja sam te godine otišao iz Narodnog pozorišta i nije se realizovalo. Zato me je njegov dolazak u BDP obradovao i mislim da je to jako važno i za naše studente režije i za našu percepciju pozorišta, samo posmatranje procesa rada a verujem i krajnjih rezultata koje će proizići a to jeste nešto veoma dragoceno. Kastorf je radikalni čitač klasične literature, posebno je veliki majstor iščitavanja ruskih klasika, nemačke literature, grčkih tragedija. On će znati šta je najbolje za njega samog da radi, a ono što je zasigurno jeste da će biti čitano iz levičarske prizme posmatranja sveta, što nam je toliko neophodno u današnje vreme i sigurno neće biti klasično dosadno pozorište kojim smo zatrpani.
Možemo li da saznamo makar nešto o projektima koje planirate?
– Dugoročnih planova nema. Prošlogodišnja situacija sa kornom nas je naučila da što kaže pisac: “Ako hoćete da zasmejete Boga, samo mu ispričajte svoje planove“. Tako da neka ide jedno po jedno. Ali otkriću vam da ću tokom leta, u julu i avgustu da radim na Žižekovoj „Antigoni“ u Bukureštu, a potom u Narodnom pozorištu u Sarajevu povodom obeležavanja stogodišnjice postojanja ovog teatra. Radiću Nušićevu „Protekciju“, komad sa kojim je i otvoreno ovo pozorište kada je upravnik bio Branislav Nušić. Naravno, napravićemo našu novu verziju ove predstave.
Stižete li da se, od ovoliko angažmana, posvetite još nečemu? Šta biste nam eventualno preporučili da pogledamo van pozorišta ili da pročitamo?
– Neka to bude druga knjiga Darka Cvijetića „Što na podu spavaš“ koja je bila ove godine u užem izboru za „Nin0ovu“ nagradu. To je nastavak „Šindlerovog lifta“, ali se tiče mnogo šireg prostora a ne samo Prijedora nego čitave cele Bosne i eks Jugoslavije, metafore koje nosi celo to stradanje. I to je još uvek jedno potresno i važno štivo za sve nas. Velika literarna preporuka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare