INTERVJU Katarina Pejak: Ne ujedamo, nego se snalazimo

Predstavljajući prvi singl „Pearls on a String“ s novog istoimenog albuma, rekla si da je to bila i prva pesma koju si napisala za ploču i da veruješ da ti je bila talična za kasniji rad. Šta ti je bila glavna ideja za album? Kako si želela da zvuči i kako si dotle stigla na kraju?

Jedna od namera mi je bila da napišem album koji će meni i mom bendu biti inspirativan za izvođenje uživo. Kako uglavnom nastupamo kao trio, klavir, bubanj i kontrabas, pesme moraju da ostavljaju specifičan prostor. S druge strane, mnogo toga mi se nakupilo u smislu sadržaja, poslednjih 4-5 godina donele su mnogo promena, a „Pearls On a String“ je pesma koja se možda najviše osvrće na to, prošlost i „raskid“ sa njom.

U produkcijskom smislu, želela sam čist, „old school“ pristup u kome su vokali na prvom mestu, i u tom smislu bi se moglo reći da je zvuk džezerski. Međutim, pored čuvene bluz gitaristkinje Lore Čavez i Dejne Kolija iz grupe Morfin, album ponekad zalazi u rokenrol zvuk, a instrument pedal steel (Boris Rozenfeld) donosi kantri-vestern atmosferu.

#ytvideo_0

Zašto prvi put produciraš svoj album i ko je tvoj sledeći klijent?

Pre svega zato što su mi stilski kompromisi mnogo manje dragi od tehničkih, a imala sam veoma jasnu ideju o zvuku koji želim na albumu, i prilično jasnu sliku o tome kako da se to postigne. U toku korona leta 2020. godine sam, u saradnji sa Romanom, svojim dečkom tada a sada mužem, snimila jedno malo izdanje od 4 pesme, EP „Outside Looking In“. Taj EP zvuči dosta minimalistički i kamerno, ali tada sam bila jako zadovoljna pristupom i tretmanom vokala koji je Roman nekako, odmah shvatio.

Nadam se da će mi naredni projekti doneti neke zanimljive saradnje i eksperimente, a i da ću nastaviti da učim o produkciji dovoljno da jednog dana ponudim svoje usluge nekom drugom. Volela bih da to bude neka kantautorka.

Naslov pesme „Slow Explosion“ možda najbolje i opisuje tvoju muziku: Emocije i ideje su upravo eksplozivne, ali ton je mek i spor, kao med koji teče, a med je takođe čest motiv u tvom pisanju. Ta pesma se u drugom delu pretvara u zanimljiv omaž „devojkama sa rubova sveta“ koje „ne ujedaju, ali koje su u redu“, ako mi je prevod dovoljno dobar. Trenutno živiš u Francuskoj, ali osećaš li se i dalje kao „devojka sa ruba sveta“?

Ja bih to prevela: “ne ujedamo, nego se snalazimo”. Ne bih mnogo objašnjavala pesmu, možda ću samo reći da žene iz Istočne Evrope još uvek prati neka stigma i, što je apsurdno usred woke ere, još uvek je sasvim prihvatljivo negovati te predrasude, bez javne osude i “kenslovanja”. Pričam, naravno o narativu u javnom prostoru, serijama i filmovima američke produkcije, zatim čuveni tekstovi u kojima se kritika Melanije Tramp svodi na njeno poreklo i akcenat…
Ja odbijam da me poreklo definiše, što mi omogućava i moje neposredno okruženje u kome se ne poštuju mnogo politike identiteta, ali bilo mi je bitno da pričam o tome.

Što se ruba sveta tiče, to je stvar perspektive. Postoji na internetu onaj meme koji pokazuje mapu “svetske turneje” nekog izvođača (obično sa zapada), a ta mapa sveta su SAD, Australija, i neke zemlje Zapadne Evrope. Eto, na to mislim kad pričam o rubu sveta, to je poziv da se ta perspektiva promeni.

Kako sada, iz francusko-srpske perspektive, gledaš na period života u Americi? Krajolici se menjaju, ali tvoja odanost zvuku koji korene vuče sa juga SAD ostaje ista.

Život u Francuskoj je drugačiji, pre svega jer sam tu zbog ljubavi a manje zbog ambicije, što je ogromna razlika, Francuska je moj dom na način na koji Amerika nije bila. Drugo, Francuska, ipak ima bolju socijalnu zaštitu, manje se osećaš kao na Divljem Zapadu, a ja, nažalost, nisam neka Kalamiti Džejn. I treće, ali ne najmanje važno, Beograd je na samo 2 sata leta.

Kada su moje studije na Berkliju odmakle i kada sam našla pravu ekipu muzičara, počela sam da izučavam dublje te stilove koje smo stavljali pod kišobran Amerikane (a to je u stvari kantri, rokenrol, bluz, blugras, pomalo starinskog kantri-džeza…) i imala sam osećaj kao da sam obula udobne cipele, koje su mi oduvek pripadale… Život u Nešvilu je to produbio, tamo sam upila jako mnogo muzike i utisaka, koji me i dalje nisu napustili. Zbog svega toga, muzika u mojoj glavi i dalje zvuči tako, možda će se to u nekom trenutku promeniti. A da li će evropsko tržište imati apetit za sve to – nadam se da hoće.

„Izgubili smo razum pokušavajući da održimo vatru“, pevaš u pesmi „Too Late“. Poslednji stih je ipak onaj koji me je dotukao: „Nadam se da si konačno slobodan“. Katarina, mora li ljubav da se raspadne da bi dobila ovako lepu pesmu?

Ljubavi koje traju i koje se neguju su mnogo lepše i inspirativnije u realnom životu, i neuporedivo teže da se opevaju – upravo jer nisu gotove priče. A život je pun malih izdaja, prekida i razočaranja, ne samo na romantičlnom planu, i mislim da je teško prihvatiti da smo svi negativci u nečijem filmu i da je ponekad zaista – prekasno. Ima nečeg oslobađajućeg u tom prihvatanju.

Učestvovaćeš i na novom „Bluz karavanu“ Ruf rekordsa. Kada zamišljam kako to izgleda, prvo mi na pamet padaju turneje na koje su išli Džoni Keš, Elvis, Džeri Li Luis, Karl Perkins i ekipa. Opiši nam malo to iskustvo, kako to stvarno izgleda?

Ima sličnosti, rekla bih da je Tomas Ruf i bio inspirisan tim starinskim putujućim programima kada je ovaj program osmislio. To je muzički i mentalno zahtevno iskustvo, gde troje potpuno različitih muzičara deli istu ritam sekciju i predstavlja se publici u ograničenom okviru, svako svira svoj set od po pola sata, a na kraju je finale u kome smo svi zajedno na bini i džemujemo. Pored toga, provodimo mnogo vremena putujući po Evropi, obilazimo različita mesta, sve vreme u neposrednoj blizini ljudi sa kojima nismo izabrali da budemo.
Ovog puta, pored mene su tu dva bluz-rokera, Alister Grin i Erik Džohanson. Erik je rok-bluz zvezda u usponu, Alister je poznatiji po angažmanu sa drugim izvođačima kao što je Alan Parsons, a obojica su gitaristi, tako da ću ja unositi promenu u taj program.

Tvoj album „Roads that Cross“ pobrao je pohvale svetske kritike, među kojima se ističe tekst Toma Jureka na uticajnom portalu „AllMusic“. Isti portal te je 2019. uvrstio na listu najboljih bluz albuma te godine, gde je, između ostalih, bio i Geri Klark Džunior. I ti i Geri Klark ove godine imate nove albume. Bluz i njegova granična područja se ne daju ni 2024. godine, a misliš li da će preživeti ova zajebana vremena?

Ja mislim da će bluz preživeti i apokalipsu – baš zato što nije trendovska muzika nego, obrni-okreni, svi do njega dođu u nekom trenutku. Ono što je pretnja bluzu je konzervativizam – bluz publiku, kao i džez publiku, uglavnom čine stariji ljudi koji vole da čuju ono što im je drago i na šta su navikli. Zbog toga u bluzu ima dosta štancovanja i mediokriteta, ali ne znam kako se protiv toga boriti, i mediokritet je u oku posmatrača.

Ako Kralja Čačka poželiš da iznerviraš jednim pitanjem, uporedićeš ga po 3456. put sa Tomom Vejtsom. Verujem da nakon svih ovih godina ti slično reaguješ na poređenja sa Norom Džouns. Da li je i dalje slušaš i kako ti se dopao njen poslednji album?

Svojom pojavom na džez sceni, Nora Džons je uvela novi žanr, kao što je to nekada učinila Šade, na primer. Ja sam tada bila mala i ta muzika mi je otvorila oči prema sopstvenom senzibilitetu kao i prema raznim drugim izvođačima. Kod nje ima mnogo uticaja kantri muzike, ukrštanja Rej Čarlsa i Vilija Nelsona – sve to ja ne bih znala da nije bilo Nore Džons. Samim tim, poređenje je neminovno. Treba praviti razliku između inovacije i autentičnosti – ja ne težim inovaciji, nego pronalaženju svog istinskog zvuka. Tako da, sebi želim dalji razvoj i istraživanje, a Nori želim da ponovo ima hitove kao što su sve pesme na albumu „Little Broken Hearts“ ili „Not Too Late“. Pratim sve što radi, ali nedostaju mi te njene pesme koje čuješ prvi put a već su evergrin.

Jedna od najzabavnijih pesama na albumu mi je „Notes on Boredom“. Da li je ovo neka vrsta „osvete smarača“? Dosta su nas kinjili ljubitelji nepotrebne drame, patnje, laži i prevara! Da li je to kucnuo čas da ljudi koji ipak više vole da budu srećni i ispunjeni u životu uzvrate udarac?

„Osveta štrebera 2“. Šalim se. Mislim da je dosada veliki luksuz, zapravo, ali je ipak i jedan od naših najvećih strahova – verovanto jer je život dosta kratak. U poslednje vreme, kada pišem, okrećem stvari na glavačke da bih videla gde sam ja u svemu tome – čemu težim i šta me tera u nemir. Tako da, nemam odgovor na to na kojoj sam strani, ali mislim da, kad vidite da neko ume da bude srećan, ne treba mu to kvariti.