Vučić u ostavci, pakovanje za Nemanjinu: Piše Ranko Pivljanin

Taj njegov magični interval je postao najrastegljivija vremenska kategorija, idealna za opsenarstvo Vučićevog relativizma koji se definiše onom čuvenom sintagmom - mož da bidne, ne mora da znači. U ovom slučaju, više nije ni toliko bitno da li će da bidne, ali bi se moglo razmisliti o tome šta mu ovo znači.

Kako bi najavi dao na uverljivosti, predsednik je rekao da je već počeo da pakuje knjige u predsedništvu i to ispade najvažniji detalj priče o ostavci koji ovoj vesti daje neku vrstu literarne dimenzije, što jeste novost u srpskoj politici gde se pakuju izbori i izborni rezultati, afere, koalicije, politički protivnici.., ali se još niko nije dohvatio knjiga, pa će Vučić i po tome biti jedinstven.

Ako smo ga dobro razumeli, za 14 godina vlasti formirao je impozantnu biblioteku od 1.700 knjiga koje bi sada da pokloni zainteresovanim pojedincima i institucijama, a neki pakosnik bi mogao da ga zapita zašto ih jednostavno, sve sa posvetama, ne podeli komšiluku u Pionirskom parku.

Kad je već namerio da se konačno iseli sa Andrićevog venca onda mu više neće trebati ni „ćacilend“, a knjige bi bile idealno sredstvo i način da se i njegovi stanari konačno isele, jer su Vučićevi „studenti koji hoće da uče“ alergični na te štampane stvari kao mravi na so. Ako bi im jedno jutro, umesto pljeskavica, sendviča i sokova, u šatore doneli pakete knjiga, do uveče ne bi bilo nijednoga.

Kako god, Vučić će se već nekako rešiti tovara knjiga, ali onaj ko je pomislio da ćemo se njega rešiti s podnošenjem ostavke, grdno se prevario. Dok su Milošević i Tadić skraćivanjem mandata izgubili vlast, Vučić ima nameru da tim manevrom sebe na vlasti zadrži. Zato njegova najava ostavke nije vest o odlasku. To je vest o planu, a plan, po svemu sudeći, nije da Vučić ode iz politike, nego da promeni mesto s kojeg će njom upravljati. Sam je najavio da intezivno razmišlja o mestu premijera, dok paralelno govori o novom predsedničkom kandidatu vlasti za koga se nada da će biti „odgovorniji, obrazovaniji, energičniji čovek kolji zna šta je država“.

Ne znamo kakav će biti, ali znamo da mu Vučić na Andrićevom vencu, osim što će izneti knjige, neće ostaviti ni vlast. Ostaviće mu funkciju, ali ne i moć. Srpska politička istorija je prepuna ljudi koji su imali funkciju bez moći i onih koji su imali moć bez funkcije, a Vučić je uspeo da u selidbi s funkcije na funkciju sa sobom seli i političku moć, pa će njegova ostavka, ako uspe u nameri da se dokopa premijerskog mesta, biti samo promena adrese.

Do Nemanjine 11 ga vode dva puta. Jedan je da postojeća skupštinska većina izglasa novu Vladu i njega za premijera i on mu je sigurica, ali ima manu oročenosti do raspisivanja redovnih parlamentarnih izbora, a to je već dogodine. Drugi put je da raspiše vanredne izbore i dobije većinu, što bi mu dalo puni legitimitet i osiguralo još četiri godine apsolutne vlasti, ali taj put je krivudav i rizičan i nosi opasnost da ga ostavi i bez funkcije i bez moći, a to je za njega najteža noćna mora.

Zapravo, najveći rizik koji sa sobom nosi ostavka jeste potencijalni gubitak političke inicijative i mogućnost da se događaji počnu da razvijaju mimo Vučićeve kontrole, a tako nešto za njega je nezamislivo. Situacija u kojoj bi, makar i najkraći mogući period, na čelu države bila v.d. Ana Brnabić, na čelu Vlade Đuro Macut, dok bi on formalno bio obezvlašćen, čini ga nervoznim i fragilnim i kada bi mogao najrađe bi u jednom danu pre podne podneo ostavku na mesto predsednika republike, a koliko popodne zaseo na premijersko mesto.

Ne sumnjam da u naletima paranoje nije zamislio i situaciju u kojoj ga izdaje njegova poslušnička skupštinska glasačka mašina i ne izglasava ga za predsednika vlade, a on demisionirao s mesta predsednika. Šta reći, užas jedan.

S druge strane, shodno mitu o nezamenljivosti koji je godinama gradio, ako bi Vučić sutra podneo ostavku, prvi utisak, kod njegovih pristalica bi bio kao da je Srbija ostala bez struje, Interneta i rezervnog agregata pride. Čuli bismo da je ugroženo sve: ekonomija, stabilnost, region, geopolitička ravnoteža, možda i vremenska prognoza za naredni vikend. Pošto su godinama uveravani da je predsednik istovremeno i vlada i skupština i krizni štab, u njihovim glavama bi Vučićev odlazak izgledao kao najava mini-smaka sveta. Stvarni rizik, međutim, nije da će se sve raspasti i država nestati s mape, već da će se pokazati koliko su njene institucije zapostavljene u korist jednog centra moći.

Pitanje nije ko će naslediti Vučića, već da li sistem koji je uspostavio može normalno funkcionisati bez njega kao centralne figure i pogonskog mehanizma. U samom SNS-u bi, s jedne strane, verovatno nastupilo vreme ubrzanog dokazivanja lojalnosti – nemojte, predsedniče, šta ćemo mi bez vas - što iz njihove vizure i načina funkcionisanja i jeste tačno. I sam im je nekoliko puta spočitavao kako su bez njega niko i ništa.

S druge strane, probudile bi se i ambicije kod mnogih koji su svih ovih godina bili u debeloj senci svemoćnog lidera, s tim što niti su pripremljeni, niti imaju herca da preko noći iz svoje drugorazrednosti postanu prvi, a to je u politici najteži ispit za koji, osim žarke želje da se i oni konačno za nešto pitaju, nemaju kapacitet.

Paradoks Vučićeve ostavke bio bi u tome što bi i najveći protivnici i najveće pristalice tog gesta delili jednu istu emociju – neizvesnost. Jedni bi očekivali brze i radikalne promene, drugi bi od istih strahovali, a politika retko kada ispunjava sva očekivanja, bilo jednih, bilo drugih. Takođe, ostavka Vučića, osim za njegove idolopokloničke teletabise, bila bi test za Srbiju kao državu.

Ako jedna država ne može da preživi odlazak bilo kog političara, onda nije problem u njegovom odlasku, nego u načinu na koji je država uređena i vođena. Ako, pak, može onda bi se ispostavilo da je proklamovana nezamenljivost bila više političi slogan i iluzija, nego stvarna činjenica.

Najveći rizik Vučićeve ostavke ne bi bio nastupajući haos, nego suočavanje s realnošu koja je obično mnogo manje dramatična od teatralnih visokoparnih političkih govora, ali zato mnogo zahtevnija od njih. Ona traži institucije, poštovanje procedura i odgovornost, dakle sve ono što izgleda prozaično dok postoji vođa koji obećava da će sve to rešiti sam.

Problem je što je sam Vučić, u međuvremenu, poverovao u sopstvenu nezamenljivost, i njegova potencijalna ostavka neće biti sklanjanje iz političkog života već samo manevar da se u njemu, po svaku cenu, ostane, samo sa promenom adrese prestola. U suštini, još jedna farsa.