0
Nakon godinu dana čekanja, jedna od najvećih baletskih zvezda, slavni argentinski igrač Hulio Boka stigao je u Beograd na poziv Nacionalne fondacije za umetničku igru, a u cilju pokretanja Beogradskog baletskog takmičenja.
Uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, od 27-30 septembra, Hulio Boka će raditi sa mladim igračima i njihovim pedagozima iz Beograda i Novog Sada, ali i iz Hrvatske, Bosne, Grčke, Italije i Mađarske, kako bi pružio važne instrukcije za njihovo dalje napredovanje, vidljivost i prisustvo na međunarodnoj sceni.
Poziv da podrži osnivanje međunarodnog takmičenja u Beogradu i bude predsednik njegovog žirija, Hulio Boka je još 2019. godine prihvatio bez oklevanja. Pridružili su mu se prvakinja Boljšoj baleta Anastasija Voločkova, prvak Nacionalnog baleta Kanade Aleksandar Antonijević i izraelski koreograf Icik Galili. Najavljena za oktobar 2020. godine, prva edicija ovog događaja je morala da se odloži, pa realizacija planiranih aktivnosti počinje krajem narednog meseca.
Kako ste odlučili da dođete u Beograd?
Tokom poslednjih par decenija, u vašu zemlju su stigli neki od najvažnijih koreografa, igrača i trupa našeg vremena. Na poziv Aje Jung. Njen Beogradski festival igre nas svake godine oduševljava hrabrošću i selekcijom, odnosno sjajnim programom. Aja mi je pričala o problemima sa kojima se susreće kada su u pitanju deca i mladi igrači, njihovo obrazovanje i želja da se profesionalno bave baletom u Srbiji. Dolazim kako bih pokušao da pomognem.
Da li je ovo prvi put da dolazite u Beograd i kako će izgledati priprema međunarodnog takmičenja?
Prvi put dolazim Srbiju. Održaću časove, pokušaću da razgovaram sa pedagozima, učenicima, možda i roditeljima… Srećan sam što mogu da budem deo internacionalnog takmičenja koje Aja Jung, Jovan Veselinović i ja pripremamo za sledeću godinu. Ceo region bi mogao da bude uključen u Beogradsko baletsko takmičenje, kako bi mladi igrači sa ovih prostora na vreme postali vidljivi i dobili neophodnu podršku.
Šta ćete se truditi da prenesete mladima tokom ovog prvog susreta?
Pokušaću da ih naučim kako da budu drugačiji od svoje generacije, posebni, izvandredni, posvećeni, da vole svoju umetnost i poštuju autoritete. Jedino tako mogu pronaći svoje mesto, lični identitet i puno ostvarenje u profesiji koja se zove balet ili igra. Na časovima ću podeliti sopstveno iskustvo sa njima, znanje koje sam stekao zahvaljujući mom učitelju Vilhelmu Burmanu, koji je umro prošle godine od kovida. On je bio moj pedagog preko dvadeset godina, promenio je moj način igranja, moje telo i razumevanje baleta, tako da je to ono što uvek nastojim da podelim sa novim generacijama umetnika.
Kao igrač, gostovali ste na najvažnijim svetskim scenama. Koje gostovanje pamtite?
Imao sam sreću da nastupam mnogo i po celom svetu, na velikim scenama, sa najboljim kompanijama i neverovatnim balerinama. Teško je izdvojiti samo jedan nastup, ali svakako pamtim brojna gostovanja u Boljšoj teatru, u pariskoj Operi Garnije, u Metropoliten operi, na fudbalskom stadionu u Argentini, u veronskoj Areni, na Luna Park stadionu… Ono na čemu sam dugo radio i konačno uspeo, jeste da balet učinim popularnim u rodnoj Argentini. Ostvarenje tog cilja je otelotvorenje mog najvećeg sna.
Primabalerina asoluta, čuvena Alesandra Feri vam je bila dugogodišnja partnerka. Koje balerine pamtite i po čemu?
Alesandra Feri i ja smo bili jedno na sceni, kao prijatelji i kao igrači, i to je nešto što nije lako pronaći. Postoji samo nekoliko parova koji su uspeli da budu voljeni širom sveta, a mi smo bili jedan od njih, tako da sam veoma srećan što sam imao priliku da igram sa njom. Naravno, bio sam počastvovan kada sam scenu delio sa Ninom Ananijašvili, sa predivnom Karlom Frači, sa Natalijom Makarovom, Ljudmilom Semenjakom, Tamarom Roho, Vivijanom Durante, Džuli Kent, Sintijom Gregori, Marijanom Čerkaski, Ofelijom Gonzales… Spisak je veoma dug i impresivan. Imao sam sreće da nastupam u neverovatnim pozorištima, sa sjajnim kompanijama i orkestrima, da budem partner izuzetnim balerinama… Veoma sam zahvalan životu na tome.
Radili ste i sa Majom Pliseckom?
Da. Maja me je pozvala da igram sa Nacionalnim baletom Španije, dok je bila na mestu direktora ove trupe. Izvodio sam uglavnom dela Žorža Balanšina. Plisecka je u to vreme nastupala, vodila trupu i spremala mlade igrače. Posmatrao sam je kako se zagreva i ulazi u svoje uloge, gledao sam je kako igra na sceni, ali i kako brine o plasmanu kompanije i priprema svakog igrača posebno za nastup… Bio sam deo tog njenog sveta, i to je za mene bilo impresivno iskustvo.
Poput Maje, i Vi ste vodili trupu? To je bila Vaša trupa?
Osnovao sam Balet Argentino kada sam imao samo 23 godine, sa idejom da pružim priliku mladim igračima da nastupaju. Tada u Argentini nije bilo ni jedne druge privatne kompanije. Baletski ansambl čuvenog Teatra Kolon u Buenos Ajresu je jedna od onih kompanija u koju kad uđete ostajete do kraja umetničkog, a često i biološkog života. Dok ne odete u penziju sa 65 do 75 godina, niko drugi ne može da dođe na vaše mesto, pa je mnogo mladih igrača prestajalo da igra ili odlazilo iz Argentine. U to vreme, ja sam već gostovao širom sveta. Poželeo sam da na tim gostovanjima igram nešto iz moje zemlje, kako bi ljudi mogli da vide nešto autentično, talenat i atmosferu koju očekuju od Argentinaca. Naravno da sam i dalje najviše izvodio varijacije iz Don Kihota i Uspavane lepotice, ali sam igrao i druge komade, dela modernih koreografa poput Marte Grem ili Hosea Limona…
Sa druge strane, bilo mi je važno da i drugim igračima ponudim priliku da nastupaju na svetskim scenama, na svih pet kontinenata. Bili smo prva trupa koja je nastupala u Ermitaž muzeju i koja je imala priliku da često deli scenu sa igračima pariske Opere. Tako bi u prvom delu programa nastupile zvezde pariske Opere, a u drugom moj Balet Argentino. Ponosan sam na to, i ponosan sam što je mnogo igrača poteklo upravo iz ove trupe, a zatim nastavilo karijeru na mestu prvaka baleta u Njujorku, San Francisku, Bostonu, Hamburgu, Berlinu, Helsinkiju…
Kada pomenemo Argentinu, obično se pomisli na fudbal. Međutim, Vi ste u Argentini popularniji od fudbalera?
Uvek su mi govorili da balet ne može da bude popularan kao fudbal, pa sam na tome radio od samog početka. Sa 18 godina sam osvojio zlatnu medalju na Baletskom takmičenju u Moskvi, a onda započeo sa turnejama po Argentini. Doveli smo balet pred ljude različitih generacija i društvenog statusa, i pokušali da učinimo da publika razume igru, da uživa bez obzira da li im se nešto više ili manje sviđa, da osete emociju, da pokušamo da razgovaramo sa njima jezikom pokreta i lepote. Želeli smo da poručimo da ne moraju svi da budu skupo obučeni i sređeni, da ne moraju imati neko posebno predznanje, već je važno da dođu, onako kako se oni osećaju prijatno. Tek kada nekome omogućite da nešto doživi, onda možete očekivati da ta osoba razvije svoj odnos prema nekoj umetnosti… I kada vam kažu da im je dosadno, i to je prihvatljivo, ali tek kada nešto vide…
Posvetio sam svoj život jednom cilju, a to je da svi u Argentini upoznaju i osete balet. Mi igrači smo ljudska bića koja obožavaju svoju profesiju. Volimo da igramo. Baš kao i fudbaleri. Zato je moj poslednji nastup 2007. godine bio na velikoj Aveniji u Buenos Ajresu i 300.000 ljudi je stajalo dva sata i gledalo balet. To je bilo neverovatno. Mnogo ljudi me je videlo samo iz daljine, bilo je naravno prenosa na ekranima, ali mi svi uvek kažu da su došli kako bi mi se zahvalili za sve što sam uradio za umetnost i predstavljanje Argentine u svetu. Bio sam presrećan.
A kakva je Vaša veza sa fudbalom?
U Argentini postoje dva najpopularnija fudbalska tima, Boka Juniors i River Plejt. Moj omiljeni tim je Boka Juniors zbog mog dede, koji je bio fudbaler. Kada sam postao poznat igrač, tražio sam od lokalnih vlasti da mi dozvole da imam nastupe na tom fudbalskom stadionu. Taj stadion prima oko 30.000 ljudi, i uvek je bio rasprodat. Posle sam zatražio i nastupao na jednom stadionu koji je bio mnogo veći… To je stadion na kome ponekad nastupaju važni rokenrol bendovi… Zamislite, ja sam na to mesto doneo klasičan balet! Igrao sam delove iz Don Kihota, Žizele, Uspavane lepotice… ali smo često ubacivali i numere koristeći rokenrol muziku. Svaki nastup je pratilo preko 70.000 ljudi, maksimum kapaciteta koji taj stadion može da primi. Tako da mislim da fudbal i balet imaju dosta toga zajedničkog. Pre svega mogućnost da oduševljavaju gledaoce širom sveta. Važno je samo odstraniti predrasude.
Filmska publika Vas pamti i iz filma „Tango“ Karlosa Saure. Da li volite film i da li ćemo Vas uskoro opet videti na velikom platnu?
Bilo je zanimljivo raditi sa Karlosom Saurom. Film „Tango“ je nominovan za Oskara za najbolji inostrani film. Takođe mogu da se pohvalim da sam bio angažovan i u jednom mjuziklu na Brodveju, igrajući izuzetne deonice koreografa Boba Fosa. Naravno, morao sam i da pevam. Ponekad dobijam ponude za nove filmove, ali ih uglavnom odbijam. Film je specifičan. Shvatio sam da nemam dobro pamćenje, iako bez problema zapamtim svaku koreografiju, pokret… Mogu da naučim ceo balet koji traje tri sata za tri dana, i to bez muke, ali me mrzi da učim tekst scenarija, nisam baš najbolji u tome. Balet je moja najveća strast.
Bonus video: Bjelogrlić i Joksimović o filmu Toma
