Davor Špišić: Imate ovde fukare, ali i heroje koji isteruju licemernu bagru na čistac

Ovo je samo jedna razmaštana verzija priče o Pauli Preradović, ženi himni. Kao i sve himne, i ova je priča veća od života. Nepouzdanija od nepouzdane istine. Ovim rečima cenjeni hrvatski dramski pisac i književnik Davor Špišić započinje dramu "Žena himna". Ovaj komad, u produkciji Teatra Fort forno iz Bala, premijerno će beogradska publika videti u Bitef teatru 28. aprila.

Predstavu kao autor i dramaturg potpisuje plodan pisac koji iza sebe ima komade, kakvi su "Alabama", "Dobrodošli u rat!", "Jug 2", "Nebo od gume", "Galeb 2", izvođene van granica Hrvatske - u Londonu, Lidsu, Subotici, Kelnu, te prozna dela: "Svlačenje smrada", "Trbuhozborci", "Kuke za šunke", "Koljivo"...

Višestruko je Špišić nagrađivan, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji, s obzirom da je krajem 2022. trijumfovao s dramom "Otkup mlijeka" na Konkursu za najbolji angažovani dramski tekst Hartefakt fondacije.

Novi komad "Žena himna" od praizvedbe u Puli prošlog juna ima, kako kaže Davor Špišić u razgovoru za Nova.rs, zaista uzbudljiv život:

- Sa predstavom u nežnoj režiji Roberta Raponje obišli smo niz važnih festivala, ubrali već i nagrade, a publika, gde god smo gostovali, je sjajno reagovala. Rađena u produkciji drčnog nezavisnog Teatra Fort Forno iz pitoresknog istarskog gradića Bale i u saradnji sa Istarskim narodnim kazalištem, HNK Mostar i Udruženjem Intermezzo iz Sarajeva, predstava ima onaj šmek umrežene zajedničke žudnje za živim pozorničenjem. Osim toga, to je priča koja govori o nekim dubinskim korenima svih naših demona. Tako da sam uveren da će biti bliska i zahtevnoj beogradskoj publici. Jedva čekam da ih moje junakinje u divnom glumačkom vajarstvu Monike Duvnjak, Selme Alispahić, Anite Schmidt i Katice Šubarić, osvoje.

Drama "Žena himna" pre nekoliko godina ovenčana je prvom nagradom za dramsko delo "Marin Držić". Iako vam nagrade nikako nisu strane, da li se ona koja nosi ime velikog dubrovačkog dramskog pisca izdvaja?

- "Držića" sam dosada dobio šest puta, reč je o najznačajnijoj nagradi u Hrvatskoj za dramu tako da me u svakom slučaju veseli da je naša dnevna soba puna "Držića". Svakako da i znači imati ime tako grandioznog a životnog pisca urezanog u svojoj biografiji. Kad već govorimo o nagradama, jako mi je draga i ponosan sam na Hartefaktovu nagradu koju sam dobio za dramu "Otkup mlijeka", jer to priznanje ima važan brehtijanski karakter u borbi za društvenu pravdu.

Komad pletete oko sudbine Paule Preradović. Koliko je živopisna i potresna biografija unuke književnika Petra Preradovića, austrijske i hrvatske spisateljice srpskog porekla, koja je rođena u Beču, detinjstvo provela u Puli, školovala se u Minhenu, usprotivila nacističkoj vladavini na kraju postala autorka teksta austrijske himne bila "kao stvorena" za pozorišni predložak? I koliko je njena burna sudbina neminovna za ove prostore, čak i danas?

- Baš kako kažete, Paulina sudbina jeste "kao stvorena" za pozorišnu, a sigurno i filmsku ili televizijsku transpoziciju. Ja nisam ništa znao o Pauli Preradović, tako da kad mi je reditelj Raponja predložio da napišem dramu o njoj, uronio sam u potpuno nepoznat svet. Paula je kao neki demijurg kroz kojeg se prelama turbulentni i brutalni 20. vek, ona je kao neka žena-ep i dok sam stvarao dramu imao sam osećanje da ispisujem ep ali iz pojedinačne, porodične vizure. Cela burna nit porodice Preradović predstavlja kao neki kosmos isprepletenih raznih identiteta: od nacionalnih do društvenih i polnih. Deda Petar, veliki poeta i vojnik, po ondašnjim krutim rasističkim militarističkim regulama Austrijske imperije očigledno ne bi napredovao ni milimetra da nije dozvolio da ga automatski prevedu u katoličanstvo. Nakon samoubistva supruge, njegov život sa malim sinom Dušanom po kasarnama Vojne krajine u dečaku je takođe silom potiskivao poetsku, fragilnu animu a usađivao militaristički dril. U Paulinoj korespodenciji sa prijateljicom iz jezuitskog internata može se između redova pročitati da je među devojkama plamtela ljubav… Elem, faktografske činjenice za moju maštu su bile zaista bujne i samo je trebalo da se prepustim. Pitanje identiteta u mnogim mojim dramama se propituje, valjda i zato jer mi je majka Srpkinja a otac Hrvat i dobro znam koliko je to neizmerno bogatstvo a često se nađe cipelareno od iracionalnih mrzitelja.

Irina, jedna od junakinja komada, ta kozačka duša volela bi da ide na more, jer nikad nije bila. "Kažu knjige da smo iz mora postali. Knjige ne lažu", tvrdi ona. A šta vi, kao pisac, kažete?

- Jako volim Irinu, to ukrajinsko siroče kojem je Sovjetska armija bila i otac i majka. U predstavi je igra moja supruga Anita. Ona je u drami kao nekakva putnica kroz vreme, Paulin alter-ego. Volio bih da nikada nismo ni izlazili iz mora. I da, verujem kao Irina da knjige ne lažu. One nam dobre služe kao najefikasniji melem na duši, a one zle ostavljaju rane koje ne zarastaju.

I dok germanski narod ima uredne običaje, dugovečne i solidne - tu na Balkanu se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, tvrdi Helena, majka glavne junakinje i upozorava muža: "Moramo malu pod hitno maknuti s Balkana. Ako već mi trunemo u ovoj kužnoj malaričnoj rupi, ona ne mora". Da li je Balkan zaista takav?

- Helena je iz straha slepa kod zdravih očiju, kasnije će tu svoju "slepoću" skupo platiti. Balkan je kontradiktoran, ujedno elementaran i veličanstven. Pun atavističkih zaostavština ali i startna jezgra čitave evropske civilizacije. Slavonsko i balkansko nasleđe koje se ovde prepliće u našim sudbinama mislim da je nešto što nas je pre svega osnažilo za život i oplemenilo. Ona negativna naličja sastavni su deo toga, a problem nastaje kada to naličje pustimo da prevlada.

Opisujući rat Paula priča kako su se "ljudi povampirili, kako se besnilo širi, i malo je imunih, kako u ime rase možeš zaklati bližnjeg kao da je životinja. I sve to po zakonu”. Ako se pozovem na Pauline reči - kako zaista potomcima objasniti šta je zlo a šta dobro?

- Uh, teško. Danas je to gotovo nemoguća misija. To koliko se zlo sistematski relativizovalo, postalo trampoidni način života - od ideloških do društvenih platformi, nešto je užasno. Vrline dobra posmatraju se sa prezirom, isprdavaju se i omalovažavaju. A za dobrotu je potrebna neverovatna hrabrost. Za proizvodnju zla je dovoljno da ste kukavica.

"Kažu da svaka generacija mora doživeti dva rata. Mogli smo prekinuti tradiciju a nismo", kazuje Paula. A šta bi tek rekla na onaj treći, bratoubilački koji je izbio devedesetih? I jesmo li se oporavili od njega?

- Paulu bi taj građanski rat devedesetih naprosto razbio i izranio, mislim da bi joj srce prepuklo. Ne, nismo se oporavili jer onima koji vladaju našim životima odgovara da ga beskonačno podgrejavaju kao neku apokaliptičnu užeglu sarmu. Uzgred, žao mi je da kao metaforu za ove gadosti koristim tako božanstveno jelo.

Još jedan vaš komad "Žene u crvenom" s uspehom se igra na beogradskoj pozorišnoj sceni. Nedavno su "vaše žene" slavile 50. izvođenje predstave. Nije mala stvar, rekla bih, ali šta je to što publiku toliko očarava u ovoj storiji o četiri žene koje surova i apsurdna stvarnost dovodi do usijanja?

- Premnogo im dugujem, mojim čarobnicama Olgi Odanović, Anastasiji Mandić, Seni Đorović i Dubravki Mijatović koje je rediteljke Bojana Lazić u produkciji Scene ASM povela u fantastičan komad živog, sočnog i angažovnog pozorišta. U godinu dana od premijere odigrale su preko 50 predstava, publika ih redovno ispraća na nogama i s ovacijama, jer zaista su fenomenalne u toj komediji autsajderstva. Valjda i zato što gledaoci nepogrešivo prepoznaju i svoja vlastita usijanja i udarce kojima žilavo prkose kao u ringu. I ostaju na nogama.

Najgori su oni umiveni autokrate, kao uzgojeni u središtima evropskih centara moći, pričali ste svojevremeno za Nova.rs. Koliko ih je na ovim prostorima?

- Uh, previše ih imamo. Na izvoz. Kao da ih neko štancuje 24 sata na dan. Samo mutiraju!

Hrvatska je zapuštena zemlja, zanemarenih i uništenih institucija, goleme korumpiranosti koja seže do najviših vrhova vlasti, govorili ste pre nekoliko godina za naš sajt. A kako je danas?

- Još gore! Dijagnoza se samo pogoršava. I to je upravo ovo što smo maločas govorili. Dešava nam se svakodnevna banalnost zla umotana u oblande navodno evropski uređene zemlje. Destruirane su sve institucije društva, parlament je poligon za najniže nacionalističke strasti, a zločinačke hobotnice izviru iz svake pore "elitnih vrhova" države.

S obzirom da pišete i za ugledni hrvatski portal Telegram, a pomno, pretpostavljam, pratite sve medije - kakva je slika regionalne medijske scene?

- Portal Telegram, za koji pišem već petu godinu, upravo ovih dana slavi deseti rođendan i uporno i žestoko se bori za pravednije i bolje društvo, isterujući licemernu bagru na čistac. Jako puno je medija na jugoslovenskom području čiji se novinari čojstveno i energično bore protiv društvenih anomalija i kako nikada ne pristajem na generalizacije, istinski me boli kad se paušalno govori o "dnovinarima", o sumraku i talogu novinarstva... Kao i u svim sferama našeg života, tako i na medijskoj sceni imate fukare i heroje. Na nama svima je briga da ovih drugih bude daleko više.

Koje ste nove dramsko-spisateljske pohode sebi zacrtali?

- Upravo sam završio prvu verziju naručene drame za Bitef teatar, trebalo bi da se radi sledeće sezone. Bavim se bračnim parom luzera koji pokušavaju preživeti u poživinčenom vremenu a da ne izgube jedno drugo. Osim toga, pišem scenario za dve televizijske serije i tako... Fali mi sati u danu, proleti dan začas.

Bonus video: JDP u Mariboru