Pogačar: Kao većina Hrvata, zakovan sam za internet zbog protesta, a ti mladi ljudi su lice Srbije koja se budi iz ružnog sna opasnog režima

Jedan od najprevođenijih savremenih hrvatskih pesnika, koji je među vodećim književnim glasovima svoje generacije nastupiće 22. februara od 19 sati u Kolarčevoj zadužbini u okviru programa "Poezija uživo!".

Marko Pogačar, rođen 1984. godine u Splitu, objavio je dvadesetak pesničkih, proznih, esejističkih i putopisnih knjiga za koje je ovenčan nizom priznanja. Bio je gost brojnih rezidencijalnih boravaka i nagradnih stipendija. Pesnik i esejista, ali i globtroter objavljuje i književnu kritiku, sarađuje s muzičarima i filmskim autorima, a povremeno piše za televiziju i radio. Srpskoj publici poznat je zahvaljujući "Kontrast izdavaštvu" koje je objavilo zbirke poezije "Zemlja zemlja", "Ili ti ili svjetlo", i esejistička dela "Jugoton gori", "Korov ili protiv književnosti", "Slijepa karta" i "Adolfove uši". Uskoro objavljuju i zbirku "Ponoćni praznici".

Pred dolazak u Beograd pesnik i esejista u razgovoru za Nova.rs napominje da su programi, poput "Poezije uživo!", dragoceni:

- Tim više to je važno na području i u književnostima našeg, zajedničkog policentričnog jezika, koji je svima bez ostatka razumljiv. To što su čitave armije desetinama godinama, u uniformama i u odelima, imale najbolju i često krvavu nameru da to razumevanje razvrgnu, samo je razlog više. Takođe, određeni političko-ekonomski trendovi jasno upućuju da bi, u dogledno vreme, ovakvih događaja moglo biti sve manje. Te je, u nekom smislu sasvim profane utvrde, svakako vredno braniti. Upravo jer su sitne, sporedne. Tvrđave, kako piše Jure Kaštelan, "s jedinom zastavom srca".

Nastupićete na Kolarcu usred previranja, ne samo u Beogradu, već širom Srbije, kad studenti već mesecima protestuju a kulturni delatnici štrajkuju. Pratite li, poput mnogih vaših kolega iz Hrvatske, sve ono što se od novembra dešava u Srbiji?

- Pratim, naravno, zakovan sam za internet već mesecima, uz pokoji još preostali pažnje vredni štampani medij. Uprkos težini tragedije koja je bila okidač za proteste, na sve načine žalosnom, uznemirujućem događaju koji je, po običaju na nečijoj tuđoj, posve nevinoj koži, sasvim plastično demonstrirao kako duboko korumpiran autokratski režim može sasvim doslovno biti smrtonosan i bez da doslovno šalje "tenkove na radnike", jako me raduje snaga, masovnost, upornost, pristup, strategija i, najkraće rečeno - duh protesta. Ti mladi ljudi, i svi oni oko njih, jedno od lica Srbije koja se budi iz ružnog sna jednog odioznog i opasnog režima, i te kako su svesni da je novosadska tragedija povod, a da su uzroci mnogo dublji. Jako cenim što istrajavaju, ne dozvoljavaju da im se, kao sada već generacijama njihovih prethodnika sa svih strana ovih balavih granica, oči mažu njihovim vlastitim izmetom. Student je u Srbiji danas onaj Sartrov "pobunjeni čovek", ali u tome nema ničega prirodnog - nepristajanje se, kao i mišljenje, i najčešće upravo ruku pod ruku s njim, uči, razvija, stiče. Veliko je pitanje što će s protestima biti i koji su njihovi realni mogući dometi, budući da opozicije spremne da preuzme vlast još uvek nema. Ali ova događanja, koja su, naravno, odmakla mnogo dalje od univerziteta i šire se organski, kapilarno, jedna su od retkih svetlih tačaka na, u poslednje vreme, ponovo sve sumornijoj političkoj karti sveta.

Iako ste rođeni u Jugoslaviji, sebe nazivate jugofuturistom. Jugoslavija vas ne zanima u njenim istorijskim granicama, nerealnim projekcijama, niti njen nacionalizam, koji vam je odbojan kao i onaj hrvatski ili srpski. Kako to da, uprkos tome što svi govore o potrebi sjedinjavanja tog nekadašnjeg zajedničkog prostora, smatrate da nam Jugoslavija više ne treba ni kao država?

- Jugoslavija kao država za mene je zemlja u kojoj sam se rodio, i kao zadnja generacija pošao u njoj u školu, pre nego je krvavo raspačana. Mimo istorijske analize i sinteze, odnosno svega što iz procesa možemo i treba da naučimo, ne vidim razloga da se njome bavimo kao realpolitičkom idejom danas, već i jednostavno stoga što ona, u dogledno vreme, naprosto ne predstavlja nikakav politički realitet i pitanje je kakve bi od nje, kao takve, bilo koristi. Država za mene ima jedan jedini smisao - da bude servis svojih građana, okvir za političku ideju uprtu u to da im omogući miran, siguran, prosperitetan i ravnopravan život. Sve drugo su nacionalni mitovi, gluposti koje pre ili kasnije počnu da ubijaju. Hrvatske, srpske, kojegod. Nacionalna država slab je kavez za zver nacionalizma: ona iz njega po definiciji izlazi. Politička ideja druge Jugoslavije, njen stvarni temelj, nije slovenstvo ni nacija, već u srži internacionalistička politika, ideja bazirana na jednakosti i ravnopravnosti, koja uočava i ističe takođe i onu ključnu, ekonomsku. Nema Jugoslavije bez socijalizma, u njegovom punom, istorijski nažalost nikad dosegnutom opsegu. I zato kad mislim o Jugoslaviji kao budućnosti, ne mislim dominanto na državu - nje može i ne mora biti, u ko zna kom opsegu i obliku, ili funkcionalnom ekvivalentu. Govorim o onom najboljem, najplemenitijem iz ideje tog velikog modernizacijskog projekta: ideji nadnacionalne zajednice u kombinaciji sa socijalnom pravdom. U tom je, verujem, dugoročno jedini izlaz. Kako birali da ga zovemo zapravo je sasvim svejedno.

Rođeni ste u Splitu, no ocenili ste da je taj grad odavno "temeljno propao". Više se ne može nazvati gradom, izjavili ste, a u tom sudu niste sami, pa bih se pozvala tu i na, primera radi, "Hroniku propasti Splita" iz pera Borisa Dežulovića…

- Svi smo mi skloni da romantizujemo svoje detinjstvo. Pogotovo ako je ono što je na njega direktno naleglo rat. Split moje adolescencije svakako nije bio grad s razglednice; najbliže tako nečem je mogao biti baš u vreme kad je odrastao od mene okruglo 20 godina stariji Boro i ekipa kasnije okupljena oko "Feral tribjuna". Moglo bi se reći da su se oni držali za nešto koliko-toliko realno, a mojoj generaciji je preostala sablast, fantazma. Dok sam dole rastao grad je, međutim, još uvek bio grad, svestan svoje prošlosti iako sve temeljnije od nje rastavljen, svestan sebe kao organizma, makar kao sene neke jednom postojeće zajednice. Split je nekada bio radnički, partizanski, prkosan, mali ali velik. Sada tog više nema. Takozvana tranzicija je, nakon temeljne pljačke i preraspodele resursa, završila antiutopijom; bljutavim Diznilendom za turiste koji se zimi zaključava, rentijerskom, često zatucanom i tvrdom provincijom koja je izgubila ono presudno za vlastiti identitet: samu ideju grada. Prema najdublje svome čovek je, doduše, dužan biti najstroži.

Iako ćete se u Beogradu predstaviti kao pesnik, Kontrast je objavio nekoliko vaših knjiga putopisa, od čega poslednju, "Adolfove uši" 2023.. Da li je književnost bila presudna da postanete neka vrsta nomada i koliko vam je skitanje po svetu bitno?

- Otkad sam mogao, putovao sam. Autostopom, Interrejlom, peške… Ali pisanje mi je omogućilo da dosta rano počnem profesionalno putovati na mesta koja sebi inače nikako ne bih mogao priuštiti. Književnost je svakako proširila onu rupicu u zidu sveta koju sam otpočetka kopao zubima i noktima u prozor sasvim solidne veličine. Kad god sam mogao, pokušavao sam kroz njega proći. Važna je, za mene iznimno, ta druga strana ogledala.

Zašto vam je toliko privlačna Latinska Amerika, ne samo za putovanja, već i kad je književnost u pitanju?

- To je jedan magičan svet u svakom smislu. Podseća me na kuću koju je neko uvećao, otvorio, rasprostro njenu geografiju kao plahtu preko pola kontinenta. Na neki čudan način vidim u njoj predimenzionirani, odmetnuti, podivljali Mediteran, čiji su umetnički, a neretko i politički plodovi višestruko inspirativni. Volim latinoamerički 'bum', snagu tamošnje poezije i nasleđe antikolonijalne borbe u kojem još uvek postoji suštinski emancipatorska dimenzija, šušur tamošnjih gradova. Teško je, naravno, generalizovati, u pitanju je čitav golemi kontinent, geografski i kulturno.

Praveći paralele između Balkana i Latinske Amerike, apropo poezije, ustvrdili ste kako je tamo ili u bivšim sovjetskim zemljama poezija mnogo prisutnija nego kod nas, i ostala je u narodu, kao element popularne kulture. A zašto ovde nije i koju to društvenu ulogu može da odigra?

- To je složeno pitanje, ali pojednostavljeni odgovor verovatno ide u dva pravca - s jedne strane poezija je kod nas posve otišla u "akademiju", izgubila je već odavno vezu s formama i platformama usmerenim na šire mase. S druge strane, socijalistički projekat koji je znanje, umetnost i princip omogućavanje pristupa istima bez obzira na klasu ugradio, i to dosta uspešno, u same svoje temelje, je propao. Nisu se neke pesničke knjige delile, u ogromnim tiražima, po fabrikama jer su ih radnici želeli, nego baš ne bi li ih s vremenom, možda, zavoleli. I to se, donekle, dešavalo. K tome, postojala je dosta široka novoformirana srednja klasa, dobro obrazovana, za koju je postalo normalno, čak i stvar prestiža, da čita, takođe pesničke knjige. Vodila se takva politika, a sada je nema, odnosno često je upravo suprotna - to bi mogao biti najkraći odgovor, koji stavlja u zagrade globalne i tehnološke promene, koje međutim vrede uokolo planeta.

Pričajući o situaciji u Hrvatskoj kad su kultura i književnost posredi, isticali ste kako su neophodne institucije koje bi piscima omogućavale da žive od svog rada, jer to ne mogu od prodaje knjiga. Situaciju ste, zbog nedostatka finansiranja, nazvali zastrašujućom. Ništa se nije poboljšalo od kad je Hrvatska deo EU?

- Dosta stvari u Hrvatskoj po pitanju finansiranja književne proizvodnje je solidno postavljeno, a EU je donela nove mogućnosti, i to treba jasno reći. Situacija kod nas po tom pitanju je mnogo bolja nego u Srbiji, ali i u, na primer, Španiji, Grčkoj ili Italiji. No Slovenija ili Austrija imaju to još mnogo bolje uređeno. Prigovori su u prvom redu načelni, i idu protiv ideje da književnost i kultura treba da budu "isplative" i opstaju u "tržišnim uslovima". To je, osim što je duboko pogrešno, i prosto maloumno. Naše filharmonije na tržištu ne bi imale za plastike na timpanima, pozorišta bi postavljala monodrame bez scenografije, a filmovi bi se eventualno snimali mobilnim telefonima.

Govorite često kako stalno terate napred i da se knjige, koje želite da napišete, samo gomilaju. Krije li se među njima, možda, konačno i neki roman?

- Napred je jedini pravac; na kraju krajeva, to ni ne biramo mi sami. Ali, možemo pokušati da surfujemo na tom talasu, dok traje. Niz nenapisanih knjiga pretvara se već pomalo u biblioteku, imaginarnu, ali sa svojom specifičnom težinom. Neke će se od tih knjiga, nadam se, preseliti i u realnost. Nije isključeno da neke budu romani.

Bonus video: Stevo Grabovac