"Imamo različite karaktere, ali istu prirodu”: Braća Tavijani i njihovo nasleđe u filmskoj umetnosti

Paolo Taviani, zajedno sa svojim bratom Vitorijom, ostavio je neizbrisiv trag kako na italijanskoj tako i na međunarodnoj filmskoj sceni. Rođen 5. novembra 1931. godine u San Miniatu, u provinciji Pisa, pokazivao je snažan interes za film od malih nogu. Pod uticajem književne i političke kulture svog vremena, Paolo i Vitorio postali su pravi brend.

"Kada smo odlučili da se bavimo kinematografijom, Vitorio je imao 18 godina, a ja 16. I to je bilo zato što smo gledali 'Paisan' reditelja Roselinija", rekao je Paolo u jednom intervjuu.

Počeli su da oblikuju svoje angažovane filmske radove, posebno se fokusirajući na evociranje prošlosti i filmsku adaptaciju književnih dela. Zajedno su režirali seriju filmova koji obuhvataju širok spektar tema, stilova i žanrova. Njihovo partnerstvo karakterisala je duboka kreativna sinergija i zajednička vizija filma kao sredstva za istraživanje ljudskih i društvenih kompleksnosti.

Pripadali su talasu angažovane italijanske kinematografije, a iz tog perioda zapažena su njihova ostvarenja “Sveti Mihajlo je imao petla” (1972) i “Allonsanfan” (1974).

"Imamo različite karaktere, ali istu prirodu. Naše životne i umetničke odluke su iste”, rekla su braća u jednom intervjuu za “Gardijan”.

Stil i teme filmova Paola i Vitorija Tavijanija često su karakterisani snažnom socijalnom i istorijskom komponentom. Kroz svoja dela istraživali su političke, kulturne i moralne tenzije italijanskog društva i šire. Njihova sposobnost da vešto spoje filmsko pripovedanje sa društvenom i psihološkom analizom učinila je njihove filmove privlačnim za publiku.

Karijera braće Tavijani bila je puna uspeha i priznanja. Osvojili su brojne prestižne nagrade, uključujući Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu za film "Padre Padrone" 1977. godine, zasnovanom na delu sardinijskog pisca Gavinija Lede. Film je takođe osvojio Veliku nagradu na Berlinskom filmskom festivalu, nagradu Donatelov David i Srebrnu vrpcu za najboljeg režisera.

Reputaciju su učvrstili dramom iz doba Drugog svetskog rata “Noć svetog Lorenca” (1982), za koju su dobili Gran pri žirija u Kanu, kao i filmom “Haos” (1984), prema pripovetkama Luiđija Pirandela.

U Americi su režirali “Dobro jutro, Vavilone” (1987), nostalgičnu posvetu Grifitu i Holivudu viđenom očima italijanskih doseljenika.

Neke od najvećih zvezda sa kojima su Paolo i Vitorio radili bili su: Marčelo Mastrojani, Izabel Iper, Ugo Tonjaci, Ani Žirardo i mnoge druge. Braća su uvek radila zajedno tako što je svako od njih režirao druge scene. Supruga Paola Tavijanija, Lina Nerli Tavijani, radila je kostime za većinu njihovih filmova.

Paolo i Vitorio doživeli su kasni i iznenađujući procvat sa dokudramom "Cezar mora umreti", dobitnikom Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu 2012. godine - filmom koji se vraća korenima o moći, politici i ideologiji. To je bio povratak strastima koje su ih prvi put pokrenule 60-ih godina.

Nakon smrti svog brata 2018. godine, Paolo Tavijani je samo jednom režirao film, ovoga puta samostalno. "Leonora Addio", koji je prikazan na filmskom festivalu u Berlinu 2022. godine, istražuje smrt i nasleđe kreativnih poduhvata, i zasnovan je na ideji koju su braća zajedno osmislila.

“Iako je Vitorio preminuo, on je još uvek sa mnom", rekao je Paolo tada AFP-u.

Bonus video: Dve nagrade za film "Čuvari formule" na festivalu u Lokarnu