Kada govorimo o želji da se napravi arhiv istorije plesa, automatski govorimo o neuspehu. Ali manje kao da u nečemu ne uspevamo, već da se bavimo umetničkim praksama koje su, u lokalnim turbulentnim društveno-političkim okolnostima, efemerne i u stalnom procesu nastajanja i nestajanja, kaže za Nova.rs koreograf Igor Koruga.
Piše: Nikola Marković
Koreograf mlađe generacije Igor Koruga autor je plesne predstave “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” Igora Koruge, u produkciji Stanice Servisa za savremeni ples, koja će biti premijerno izvedena u Bitef teatru 20. i 21. aprila. Autor se u predstavi bavi značajnim pitanjima arhiviranja plesne umetnosti i postavlja pitanje mogućnosti institucionalnog okvira arhiviranja lokalne (nezavisne) plesne scene, a u samoj predstavi učestvuju upravo oni sa najdužim stažom na njoj: Nela Antonović, Anđelija Todorović, Jelena Jović, Tatjana Pajović, Boris Čakširan i Sanja Krsmanović Tasić. Ovih šestoro umetnica i umetnika zajedno, izvođači su predstave, odnosno „arhive u pokretu“ – otelovljujući nedovoljno zabeležene zapise kretanja, doživljaja, sećanja, oralnih istorija iz njihovih umetničkih opusa.
Kako vam se javila ideja da se bavite “arhiviranjem plesne umetnosti” za potrebe ove predstave?
– Bavim se arhiviranjem plesnih praksi u jugoslovenskom i postjugoslovenskom društveno-kulturnom prostoru, zajedno sa Milicom Ivić i timom Stanice, od 2015. godine kroz regionalni tim mreže Nomad Dance Academy. Poslednjih godina, usmerio sam svoja interesovanja i na arhiviranje kroz umetnički rad (video rad Jedan, dva, tri, dođi druže sa mnom pleši, 2021). Istražujem da li praksa arhiviranja u izvođačkim umetnostima dopunjuje umetnički rad ili se kroz njega izvodi? Može li arhiviranje biti umetnička – tj. proširena koreografska – praksa?
Kada je prošle godine usledio poziv da radim kao koreograf predstave sa ovih šest umetnika – prvo sam poželeo da se bavim arhiviranjem njihovog umetničkog rada. Jer govorimo o umetnicima koji su na lokalnoj plesnoj sceni bili aktivni samostalno, autorski, izvođački, kao osnivači različitih trupa, incijativa, mreža, pokrivajući različite decenije u kojima su se desile ozbiljne društvene, ekonomske, političke promene, i koji su nosioci arhive ne samo plesne istorije, nego i kolektivne istorije celog ovog regiona, i različitih infrastrukturnih mogućnosti i nemogućnosti koje su postojale.
Želja mi je bila da se preispitaju (diskurzivno i umetnički) konstitutivni koncepti i ideologije istorijskog razvoja modernih i savremenoplesnih praksi, sagledavajući ulogu i poziciju plesa kao metaforu društva koje se uvek kreće između oblikovanja pojedinca i uređenog društva, celine.
Zbog čega naslov “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom”?
– Kada govorimo o želji da se napravi arhiv istorije plesa, automatski govorimo o neuspehu. Ali manje kao da u nečemu ne uspevamo, već da se bavimo umetničkim praksama koje su, u lokalnim turbulentnim društveno-političkim okolnostima, efemerne i u stalnom procesu nastajanja i nestajanja. Time su teško uhvatljive (arhivljive) jer njihov arhiv ne može postojati samo u konvencionalnom smislu, kao neka čvrsta analogna ili digitalna baza konkretnih materijalnih podataka (dokumenata, video zapisa, fotografija, knjiga), ili kao stabilan diskurzivno-akademski skup interpretacija.
Naprotiv, u pitanju je i skup afektivnih, oralnih, memorijskih, iskustvenih, nezabeleženih, „nevažnih“, bočnih, rubnih informacija i tragova – ali validnih taktika artikulacije znanja – sakrivenih u različitim umetničkim oblastima, institucijama, fiokama, sećanjima, VHS kasetama, čulima, telima. Takav arhiv dopunjuje, ali i propituje postojeće teorijske analize određenih istorijskih pojava i tokova naše plesne umetnosti. Otvara prostor za kontinuirano (samo)preispitivanje ideologija i pozicija em umetnika pojedinačno, em same umetničke scene, zarad predlaganja novih konfiguracija u domenu društvene (institucionalne) prepoznatljivosti lokalne (nezavisne) plesne umetnosti.
Proces stalne regulacije i deregulacije okvira/kriterijuma takve prepoznatljivosti čini da i samo arhiviranje bude ranjiva, nestabilna, neizvesna, nestalna praksa. Baš kao i nestalnost svake umetničke izvedbe (predstave). Ova predstava bavi se različitim fizičkim, društvenim, emocionalnim, ekonomskim, i drugim ranjivostima iza umetničkih plesnih praksi i rada kao društveno-političkih oblika otpora, kritike i zajedništva u postsocijalističkim i kapitalističkim uslovima života – u kojima se ranjivost definiše uvek prvo kao: „neuspeh“. A šta ako je neuspeh (danas jedino) sredstvo borbe?
Na predstavi sarađujete sa izvođačima starije generacije – koliko su vama, kao predstavniku mlađe generacije ovdašnjih aktera plesne scene, značajna ova iskustva?
– Šest umetnika izvode i konstituišu ovaj arhiv svojim ne samo telima nego i praksama, znanjima, ekspertizama i svemu ostalom što su uložili ili dali. Znanja koja su njih šestoro rekonstruisali u nekim delovima predstave predstavljaju polje u koje mi je bilo interesantno da umetnički intervenišem iz današnje perspektive. To jeste vrsta transgeneracijskog susreta, i pregovaranja različitih znanja u zajedničkom prostoru.
Načini mog intervenisanja kretali su se od mog fizičkog, koreografskog rada sa njima, do audio-video montaže arhivskog materijala. Uzbudljivo mi je bilo da sredstvima audio-video polja rekontekstualizujem i reinterpretiram njihove radove, prakse, pozicije itd. Za mene je to ovde ključno: ne percipirati arhiv kao mesto skladištenja i dokumentovanja, nego kao mesto (re)interpretiranja i analiziranja. U tome su mi saradnici na predstavi – Milica Ivić, Luka Mejdžor, Boris Butorac i svi ostali puno pomogli.
Teme koje smo doticali tokom procesa tiču se odnosa prema institucionalnom i vaninstitucionalnom radu i položaju umetnika, prema estetici umetničkog dela, prema (samo)održivosti, prema politici i otporu/aktivizmu, prema feminističkim i kvir praksama i teorijama u umetničkom radu, i prema pitanju zajedništva. Ako svaku od ovih tema provučete kroz period i kontekst od četrdeset godina različitih društvenih promena (1980-2020) i njihovog uticaja, dobijate jedan neizmeran korpus (sa)znanja. Ali uz to i spoznaju o sopstvenoj poziciji kao umetnika u društvu danas, u odnosu na umetnika pre dvadeset, trideset ili četrdeset godina.
Ima li, po vašem iskustvu, ejdžizma na domaćoj plesnoj sceni?
– Naravno. Zato je od početka rada na ovoj predstavi, moja želja bila da se pitanjem starenja i tela, ili starenja i izvođenja ne bavimo uopšte. Osim u toku ukupno četrdeset sekundi cele predstave. Na prvom sastanku sam rekao kolegama da me ne zanima koliko imaju godina u kontekstu toga da li mogu da igraju na sceni i kako, ili koliko dugo. Za mene, sve i da samo stoje nepomično zajedno na sceni – već je neverovatan i zanimljiv događaj!
Bilo mi je važno da nema fizičkih povreda, da se tela čuvaju i da svako ograničenje koje postoji pokušamo da prevaziđemo kreativnim rešenjem ili strpljivim radom. Vremenom, stigli smo do toga da jedna od učesnica, starosti preko sedamdeset godina, rekonstruiše svoje izvođenje plesa iz predstave nastale 1973. godine.
Predstavu realizuje Stanica Servis za savremeni ples uz podršku projekta Dance On, Pass On, Dream On. Koliko kontekst širih evropskih projekata i saradnji sa (nezavisnim) udruženjima utiče na sam rad na predstavi, kako u logističkom, tako i užem kreativnom smislu?
– Posle izuzetno dugo vremena, Stanica je kao organizacija dobila mogućnost da realizuje produkciju sa velikim timom saradnika od kojih je svako u svom domenu doprinosio kreiranju ovog ’arhiva u pokretu’. To je važna stvar za jedno nezavisno udruženje – ujedno i jednu od pet najvažnijih platformi na lokalnoj plesnoj sceni – osobito u trenutku sve manje podrške lokalnih javnih ustanova kulture nezavisnoj sceni.
Ujedno, problematike oko nedostatka prostora za rad, odsustva jače ko-produkcijske i javno-civilno partnerske udruženosti na sceni, i dalje ostaju otvoreno pitanje, bez naznake nekog rešenja. U opštem stanju društveno-ekonomske nesigurnosti, i nestabilnosti samog umetničkog polja, uslovi za rad kao što su bili na ovoj predstavi, ostaće nažalost raritet u okviru dalje produkcije plesnih predstava. Zbog toga se, između ostalog, želja da se napravi čvrsta istorija, završava (stalnim) neuspehom!
Bonus video: Pariski bal
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar