0
Legendarni američki sastav The Doors, predvođen pesnikom i pevačem Džimom Morisonom, danas je – 55 godina nakon objavljivanja svoja prva dva albuma "The Doors" i "Strange Days", oba iz 1967 – možda aktuelniji nego ikad. Ako Grejl Markus knjigom "Dorsi" (CLIO, prevod s engleskog Zoran Paunović) sugeriše kako je moguće da se u naborima pesama "The End", "Strange Days" i "End of the Night" krije mnogo upečatljivija najava kraja "leta ljubavi" i Mensonovog pokolja, nego što je to na čitavom "Belom albumu" The Beatles - treba mu kao generacijskom učesniku svakako verovati na reč. Važnije je, međutim, što Markus ovde pokušava da, nakon svega, odgovori na glavno pitanje: šta zapravo biva kad leto prođe?
Grejl Markus ne ceni previše treći album famoznog benda The Doors, po imenu „Waiting for the Sun“ (1968), kao uostalom i mnogi od njegovih ispisnika. Baš šteta. Deceniju i nešto od njenog izlaska, u mom tinejdžerskom društvu jednostavno smo obožavali ovu ploču, kao kolekciju istinskih hitova nama tada neodoljivo privlačne losanđeleske grupe – pravi „the best of“ jedne mračno poetične Kalifornije, hiljadama svetlosnih milja udaljene od socijalističke SFRJ našeg odrastanja.
U ono vreme, hippie i punk vibracije mešale su se u glavama nas, novostasalih junoša, što smo tek stupali na svoju „glavnu ulicu“: The Rolling Stones, MC5, Jefferson Airplane i Sex Pistols, na primer, imali su za moje „novotalasno“ pokolenje podjednako subverzivan predznak, a Džoni Roten, Nil Jang, Džon Lenon ili Pati Smit međusobno su bili u apsolutno istoj, herojskoj ravni, kao neporecivi putokazi ka smeru realnog stanja stvari. Kad bi Džim Morison u „Soul Kitchen“ rekao: „Speak in secret alphabets“ (Govori tajnom abecedom), ili: „Learn to forget“ (Nauči da zaboraviš) – što Markus smatra suštinskim porukama ove pesme – mi klinci bili smo sigurni da nam je upravo uručena pristupnica za neki neimenovan, mistični i potpuno naš lični, tinejdžerski obred.
Iako je novo doba donekle rehabilitovalo značaj albuma „Waiting for the Sun“, mi smo još onda nekako znali da su naoko sporedne pesme „Summer’s Almost Gone“ i „My Wild Love“, mnogo sudbonosniji odraz benda u odnosu na favorizovane „Hello, I Love You“, „Love Street“ ili „Spanish Caravan“. Prvopomenuta – „Summer’s Almost Gone“ – razdraživala je naša mlada čula stihovima koji su potresali do srži: „Morning found us calmly unaware/Noon burned gold into our hair/At night, we swim the laughin’ sea/When summer’s gone/Where will we be“. Da, zaista, gde ćemo svi biti kada leto prođe? U ono naivno vreme, s početka 1980-ih, niko nije bio u stanju da ponudi adekvatan odgovor.
Spotičući se u neonskim šumarcima
Grejl Markus u svojoj knjizi „Dorsi“, o verovatno najčudnovatijoj i istovremeno najpotcenjenijoj karijeri u povesti rocka, pedantno analizira pesmu „My Wild Love“. On tvrdi kako je ova neobična numera, svega tri minuta dugačka, na neki način fascinantniji eksperimentalni podvig od izvikane „Celebration of the Lizard“. Autor sugeriše da se ova pesma zakopavala „sama u sebe, u neku pradavnu evropsku šumu, u neispričanu priču, u obećanje putovanja koje bi moglo da potraje beskonačno“, napominjući da pesma odiše istim onim paganskim dimom kao pripovetka „Legenda Emeke“ poznatog češko-kanadskog pisca Jozefa Škvoreckog. Mi bismo rekli da i Aldžernon Blekvud u svojoj priči „Čovek koga je drveće volelo“ možda oživljava isto to fantazmagorično osećanje odlaska nekud gde se ranije nije stiglo, samo sagledano iz ženske perspektive, i sa izvesnom dozom astralne panike pred onim neminovnim.
Ovo je tek jedan mali primer kako razmišlja Grejl Markus. Od prvog časa, on vas bombarduje multiartističkim činjenicama što rečito svedoče o naglom oslobađanju akumulirane omladinske energije u revolucionarnim danima 1960-ih. Filmovi, savremena umetnost, karijere drugih bendova, knjige, festivali, i još mnogo toga, pojavljuju se u njegovom dramatičnom poniranju u temu, uvek praćeni oštroumnim zapažanjima i povlačenjem neočekivanih paralela između naizgled potpuno nepovezanih ličnosti, ostvarenja i događaja. Tu su, dabome, pobrojani – osim anđela – i svi demoni ovog rajskog vrta, u kome je zmija očigledno boravila od samog početka. I, baš tu negde, počinjemo polako da razaznajemo komplikovanu zbilju kasnih 1960-ih, u kojima The Doors doživljavaju svoj vrhunac i propast, gotovo u isti mah.
Osim današnje romantične predstave o nesputanoj kontrakulturi od pre pola veka, kao nekoj vrsti šminkerske pastorale iz „Voga“, naseljene prelepim, poluobnaženim dugokosim bićima, koja meditiraju, nižu perlice, zagovaraju povratak prirodi, pohode koncerte i ispisuju transparente protiv establišmenta, nekontrolisano se usput drogirajući svim i svačim dok upražnjavaju neslućene seksualne slobode, sve roditeljima uprkos – postojao je i mnogo realniji mrak što je postepeno zauzimao tu osunčanu sanjariju o imaginarnom svetu u kojem se „vodi ljubav, ne rat“. Ubistvo predsednika Džona F. Kenedija 1963. u Dalasu, ulazak SAD u Vijetnamski rat, atentati na Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija 1968. sa smrtnim ishodom, bujanje problematičnih čudovišta poput Čarlsa Mensona, što je kulminiralo masakrom u Sijelo drajvu avgusta 1969, te katastrofa sa angažovanjem „Anđela pakla“ kao obezbeđenja na koncertu The Rolling Stonesa u Altamontu koji mesec kasnije, bile su prateće senke ove gromoglasne iluzije.
The Doors su prozreli tu iluziju. Njihov šaman Džim Morison, svojim stihovima i glasom iscrtavao je sasvim jasno nesavladivu jezu postojanja svih dvadesetogodišnjaka u to doba (setite se naših devedesetih!), dok su Rej Manzarek, Robi Kriger i Džon Densmor iza njega prosipali zvukove kao čulne halucinacije, zgrabljene instrumentima u kakvom košmarnom snoviđenju, uspinjući se pomoću njih ka svetlosti ili tonući nepovratno u mrak, već prema prilici. Svaki njihov koncert izgleda da je bio incident u najavi – prava „drama benda koji je u ratu sa svojom publikom“ kako to opisuje Markus – pri čemu on pametno primećuje kako The Doors na sačuvanim piratskim zapisima užasnog kvaliteta deluju više kao sastav koji svira na nekoj seansi, nego na regularnoj muzičkoj sceni.
Oni su, ukratko, svaki put prilazili publici kao umetnici koji žele da joj otvore oči za širu sliku stvarnosti i tako od nastupa načine ritual prosvetljenja – dok su slušaoci želeli uglavnom samo jedno: da im grupa svira svoj ogroman hit „Light My Fire“ sa debi albuma. Detaljan opis tog nesporazuma hirurški precizno je izveden kroz Markusov izveštaj o snimku koncerta The Doors na stadionu Singer Bowl u njujorškom Kvinsu iz avgusta 1968, na kome Džim i drugari pokušavaju da izvedu svoju mitsku pesmu „The End“. Teško je čitati prikaz ovog potpunog pomračenja u auditorijumu, i uostalom svuda naokolo tih dana. Sablasni Markusov utisak kako atmosfera odiše mogućnošću da se dogodi „bilo šta, ali ništa dobro“, ne odagnava osećanje tuge koje vas ophrvava. Njegov zaključak da su Džim Morison i The Doors bili bez sumnje čvrsti momci, koji su se borili sa nedostatkom samosvesti ljudskog društva koje ih je okruživalo, onoliko dugo koliko su to bili u stanju, možda je i najispravniji način da se zatvori ova velika tema.
Poetska pravda pobeđuje
Grejl Markus kroz svoju knjigu o sastavu The Doors provlači inteligentne opservacije o Tomasu Pinčonu, Elvisu Prisliju, pop-artu, Oliveru Stounu i njegovom filmu „Dorsi“, Grejs Slik, Skipu Spensu, Vanu Morisonu, Alanu Mojlu i filmu „Pojačaj do daske“, Iv Babic, psihodeličnim sastavima sa Zapadne Obale, situacionistima, Biliju Gibonsu, Valu Kilmeru, Četu Bejkeru, Čaku Beriju i inim ikonama jednog zaleđenog kadra vremena, unutar kojeg se – paradoksalno! – odigrava život vreliji i od najtropskije fantazije. Posebna poslastica, Markusove su – malo je reći – strastvene ekspertize izabranih pesama ovog legendarnog i jednako toliko zlosrećnog rock benda. Ne bi bilo lepo otkrivati do kraja obilje kroz koje čitalac treba da sam prođe, sa ovom knjigom u ruci kao inspirativnim itinererom.
Grejl Markus smatra da je „pojava Dorsa povukla graničnu liniju u istoriji losanđeleskog rokenrola, Los Anđelesa i čitave Amerike“, iako po njemu „već 1968, Dorsi više nisu otelovljavali slobodu, nego njeno nestajanje“. Ili, rečeno glasom samog Džima Morisona: „Dame i gospodo, na ovoj pozornici, prvi put u Zapadnom svetu, igramo predstavu: novac pokorava dušu, svaki put“. Šta više da se kaže? Leto je definitivno prošlo, to barem 2022. pouzdano znamo.
I, ovo je verovatno taj kraj („The End“), o kome je Džim govorio. Srednjovekovna pošast uživo divlja na fonu superiorne tehnologije, u takvim sajberpank ambijentima kojih se ne bi postideo ni Filip K. Dik, niti Morisonov veliki učitelj Vilijam Blejk. Odavde niko stvarno ne izlazi živ. Osim, nekim čudom, i to isključivo spotičući se u neonskim šumarcima iz „Soul Kitchen“ („Warm my mind near your gentle stove/Turn me out and I’ll wander baby/Stumblin’ in the neon groves“), ili plutajući u „Kristalnom brodu“, ne dodirujući zemlju, ne videći sunce, samo trčeći bez daha („Not to touch the earth/Not to see the sun/ Nothing left to do, but/Run, run, run“). Možda Elvis Prisli i Džim zaista posmatraju sve ovo iz nekog prikrajka, skriveni iza tuđih identiteta, ta dva kolosalna autsajdera koji su barem na čas svoju transcendentalnu zaostavštinu trampili za savršenstvo svoje izolacije. Poetska je pravda da bude upravo tako.
Bonus video: Glas, dirka, bas Route 66
