0
Zbirka priča "Granična stanja" Igora Marojevića laureat je 27. po redu nagrade "Zlatni suncokret", saopštila je kompanija Vital, koja stoji iza ovog književnog priznanja.
Žiri Nagrade „Zlatni suncokret“, koju dodeljuje kompanija VITAL A. D, u sastavu Dragan Jovanović Danilov, Milica Vučković i Vladimir Gvozden (predsednik), na sastanku održanom 29. januara razmatrao je naslove iz najužeg izbora, koji su činili pesnička zbirka „Psihologija gravitacije“ Nenada Šaponje (Prometej), zbirka priča „Granična stanja“ Igora Marojevića (Dereta) i romani „Aperkat“ Maje Iskre (LOM), „Večeras padaš sam“ Vladana Krečkovića (PPM Enklava) i „Vila fazanka“ Bojana Krivokapića (Arete).
I većinom glasova žiri je doneo odluku da nagradu „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2023. godini dobije Igor Marojević za zbirku priča „Granična stanja“ u izdanju Derete.
Za Marojevićevu zbirku novela glasali su Vladimir Gvozden i Dragan Jovanović Danilov, dok se Milica Vučković opredelila za roman Vladana Krečkovića.
Među uspelim književnim ostvarenjima u ovoj godini zbirka „Granična stanja“ Igora Marojevića izdvaja se, po sudu žirija, zbog uverljivog prikaza savremenosti, lakoće pripovedanja, osobene duhovitosti i ironije. Pred nama je, kako su ocenili, zrelo književno delo, lucidno, snažno, privlačno i samosvesno, delo u kojem su sve vrline Marojevićeve proze dostigle svoj vrhunac.
Srećno odabran naslov „Granična stanja“ ima višestruko značenje, navodi žiri i dodaje:
– Odnosi se na geografske granice, ali i na psihološka stanja pojedinca u savremenom svetu, kao što su, na primer, mentalni sadizam ili bipolarni poremećaji. No to je takođe metafora preuzeta iz arhitekture, u kojoj se danas standardna teorija graničnih stanja odnosi na nosivost i upotrebljivost čeličnih konstrukcija (ova teorija pominje se u priči „Famil(i)ja“). Tako i Marojevićevih pet priča na različite načine ispituju koliko čovek može ili mora da podnese u uobičajenim situacijama, kao što su prolazak kroz međunarodnu aerodromsku kontrolu, putovanje kod prijatelja, naizgled bezazleni sukob na ulici, odlazak na festival ili ambicija da se postane umetnik. Ono što je obično, u ravni egzistencije, postaje vanredno i stresno, dok u ravni umetnosti otvara mogućnosti za oneobičavanje teksta. Ukratko, „Granična stanja“ veoma dobro pokazuju načine kako prelazimo granice, ali i kako granice prolaze kroz nas.
U našem svetu ispunjenom ne-mestima granicu između stvarnosti i fikcije nije uvek lako utvrditi. Marojevićevu prozu krase izuzetno uspele čehovljevske nijanse pripisane metafizičkoj, „graničnoj“ potrebi da se postigne koherencija između ideala i životne prakse. Priče iz „Graničnog stanja“ deluju kao različite verzije sukoba (ili trvenja) između pojedinca i društvenih ili državnih institucija kao što su granična policija, umetnički ili aktivistički krugovi, porodica, kriminalci, politički neistomišljenici, nesuđeni seksualni partneri i zelenaši. Ali potrebno je naglasiti da ove napetosti, iako nisu bezazlene, nisu tragične i mračne, već su zaodenute blagotvornim demonom farse, ironije i humora. Glavni junak priča je intelektualac, onaj ostvareni ili onaj u pokušaju: u prvoj priči piščev dvojnik, pisac koji putuje iz Barselone za Beograd preko Nemačke; u drugoj vizuelni umetnik u poseti gej prijatelju u Istri; u trećoj „pozitivac“ koji iz Beograda beži u Crnu Goru; u četvrtoj novinar iz Beograda koji učestvuje na antiratnoj konferenciji u Sarajevu; u petoj junak albansko-srpskog porekla sa teško prihvatljivom ambicijom da postane slikar. (Ne)velike ambicije vode junake u granična stanja koja nastaju kao proizvod delovanja tragikomičnih ostataka ideologija i mimikrije moći, u senci velikih zbivanja kao što je pandemija kovida-19. Zanimljiva veza sa pređašnjim ideologijama se vidi odmah u prvoj priči „Opšta mesta u vanrednom stanju“ u kojoj junaka ispituju tri nemačka granična policajca, dok se na televizijskom ekranu emituje serija o Holokaustu. Kroz tri uniformisana Nemca se ostvaruje duhovit dijalog sa likovima iz Pekićevog romana Kako upokojiti vampira. Naravno, ovde nema nikakvog traga od pekićevskog patosa, stvari se samo dešavaju, bez ikakve nadređene moralne instance o kojoj se još uvek moglo relativno nedužno maštati sedamdesetih godina prošlog veka.
U pričama ispričanim u trećem licu (osim prve, koja je u prvom licu) sudbine junaka se pokazuju kao nedovršive i komične. Jer, život, uprkos svemu, ostaje zagonetka puna tajnih i neočekivanih iznenađenja, kao u završnom obrtu u priči „Alter ega“. Tretman istorije, politike, egzistencije, ljubavi, seksualnosti, prijateljstva, moći i nemoći nije kategorijalan, već umetnički uverljiv. Pisac zna da naše „doba praznine“ nije nimalo jednostavno, odnosno da nema arhimedovske tačke koja bi dopustila da donesemo konačnu presudu o njemu, a shodno tome ni o sebi kao o biću u vremenu. Igor Marojević je istinski pesnik deziluzije, a njegovo pripovedanje svedoči o moćima mirnog, promišljenog i pažljivog tkanja književnih znakova koje, unutar razuđene konfiguracije savremene srpske proze, proizvodi veoma neobične i važne efekte.
Igor Marojević je 27. laureat nagrade „Zlatni suncokret“. Među dosadašnjim dobitnicima su, podsetimo, Ivan V. Lalić, Rajko Petrov Nogo, Radoslav Petković, Milovan Danojlić, David Alabahari, Dragoslav Mihailović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Goran Petrović, Slobodan Vladušić, Uglješa Šajtinac, Drago Kekanović, Svetlana Slapšak, Enes Halilović, Tanja Stupar Trifunović, Milica Vučković i Dragan Velikić.
Prošle godine laureat je bio Vladimir Kecmanović za roman „Kad đavoli polete“.
Nagrada Marojeviću, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće uručena tokom februara meseca u Beogradu, saopšteno je iz kompanije Vital.
Bonus video: Igor Marojević
