1
Goran Vejvoda neka je vrsta mitološkog bića beogradskog „novog talasa“ i rodonačelnik originalnih muzičkih stremljenja, sprovođenih u delo još od kraja sedamdesetih do polovine osamdesetih, na ovim prostorima (jedini je muzičar koji se pojavljuje istovremeno na debi albumu Šarla akrobate „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, kao i na čuvenoj ploči Idola – „Odbrana i poslednji dani“). Goran Vejvoda potom se zaputio natrag u svet – odakle je originalno i stigao u Beograd, kao pripadnik diplomatske porodice najvišeg ranga – da tamo nastavi sa ostvarivanjem svojih čudesnih zamisli o zvuku i slici, pronalazeći izazov u najrazličitijim prostorima umetnosti, ali ih stalno usput pretvarajući u nešto svoje lično. Već jedan izvestan broj godina, Goran Vejvoda sa svojom suprugom Florence Müller, izuzetno cenjenom istoričarkom umetnosti i mode, kao i kustoskinjom slavnih svetskih izložbi, živi u Denveru, Kolorado, razotkrivajući Ameriku iznutra, sa njenom kulturom, životnim navikama, tonovima i oblicima. Njegovo zanimanje je – umetnik.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Poštovani Gorane, deo avgusta i septembra ove godine proveli ste u Njujorku i načinili niz svojih fotografija ovog grada. Povod vašeg boravka, međutim, bila je jedna izuzetna izložba – „Christian Dior: Designer of Dreams“ – čija je autorka vaša supruga Florence Müller, istoričarka mode. Da li biste nam objasnili o kakvoj izložbi je reč?
Florence je prvu Diorovu retrospektivnu izložbu uradila u Puškinovom muzeju u Moskvi, aprila 2011. Tako je u stvari počela ta priča. Inače, treba znati da kuća Dior pripada velikoj grupi LVMH – Louis Vuitton Moët Hennessy. Moët su šampanjci, a Hennessy je konjak…
Fine stvari, ukratko …
… da, Dior pripada najvećem konglomeratu luksuza na svetu, kao što im pripada i puno drugih najuglednijih firmi – i to ne samo modnih ili proizvođača luksuznih alkoholnih pića – u pitanju je ogromna francuska multinacionalna kompanija. Vlasnik je Bernard Arnault, koji je sa Jeffom Bezosom i Elonom Muskom valjda među najbogatijim ljudima na svetu ovog časa, u toj je top ligi biznismena. Dior, dakle, ima jedan arhivski odeljak koji se zove Dior Heritage, i oni su želeli da naprave veliku izložbu o celoj kući.
Pošto je Florence radila već velike izložbe o Yvesu Saint-Laurentu, na primer, i veoma je inače poznata u modnom svetu, bila je pozvana da uradi ovu ogromnu retrospektivnu Diorovu izložbu. U nju su kroz svoje delo inkorporirani svi prethodni Diorovi dizajneri, kao i poslednja – Maria Grazia Chiuri, koja nije bila predstavljena na onoj prvoj izložbi u Puškinu, jer je na tu poziciju došla kasnije.
Izložba u Moskvi bila je neverovatna, potpuno ekstravagantna, kao što je uostalom i ova u Bruklinu – svaka od njih ima svoje specifičnosti, uvek je prilagođena prostoru u kome se postavlja, sjedinjuje se sa ambijentom gde je predstavljena. Između Moskve, Pariza, Tokija, Seula i Bruklina u Njujorku, u tom smislu nema mnogo kvalitativnih razlika. Međutim, iako je srž izložbe u osnovi ista, uvek ima nešto svojstveno svakom gradu: ona u Južnoj Koreji bila je neverovatna na sasvim poseban način, postavljena je u ogromnom prostoru kog je osmislila čuvena Zaha Hadid, spolja nalik nekakvom neidentifikovanom letećem objektu, koji kao da je pao s Marsa. Pošto je reč o gotovo nepreglednom prostranstvu, Dior je ekskluzivno sagradio celu produkciju, specijalno za taj prostor.
Svaka izložba fantastična je na svoj način: i u smislu istorijskog sadržaja, kao i dizajnera koji su zastupljeni, te scenografa. Najlakše je reći da je ona poslednja – istovremeno najlepša i najuzbudljivija. Ali, niz Moskva-Pariz-Bruklin, po pitanju izuzetnosti, ostavlja najdublji utisak – čak i kad bi ove izložbe bile postavljene jedna za drugom, ljudi bi svejedno dolazili redom na svaku, i bili srećni da ih sve pogledaju. Kad Florence pravi izložbu, ona pravi i svojevrsnu dramaturgiju, tako da pratite tok izložbe od početka do kraja, da biste došli u grand finale, doživeli taj veličanstven momenat koji vas ponese, kao što je to bilo u Parizu, u Muzeju dekorativnih umetnosti. Ali, na svim tim varijetetima izložbi ispituje se odnos umetnosti i mode, drugim rečima – neprekidno se vodi razgovor sa izloženim istorijskim fotografijama i savremenom ili starinskom umetnošću, koja uvek ima direktnu vezu sa dizajnerom, čiji se rad sledi, i to od samih početaka – od Christiana Diora lično, pa sve do današnjih dana.
Specifičnost ovih izložbi je korišćenje skupe Mapping tehnike, tj. kako bismo na našem jeziku rekli – tehnike mapiranja. Tokom pripreme izložbe se pomoću kompjutera analizira ceo prostor, da bi se realizovale vrlo precizne projekcije prilagođene datoj arhitekturi i izloženim modelima – u Parizu je to bilo besprekorno izračunato, uočeni su svi otvori na zidovima, potpuno je skeniran prostor, tako da je bilo moguće imati trodimenzionalnu mapu, što omogućava kreiranje video projekcija koje pokrivaju sve detalje odabranog mesta izlaganja, na potpuno neverovatan način. To jeste video projekcija, izračunata sasvim po meri svakog određenog mesta i zida. Pomoću odgovarajućeg softvera, maskira se i briše deo projekcije, koji bi inače pokrivao siluetu visoke mode, dok ostatak projekcije pomenutog mappinga ide okolo, ne narušavajući taj dizajnerski model, i sve to je vrlo sofisticirano sprovedeno u delo. Svakako je reč o ogromnom poslu.
Izložba Christian Dior: Designer of Dreams postavljena je ovom prilikom u Bruklinskom muzeju. Možete li nam reći nešto više o ovoj instituciji, kao i o tome da li Bruklin definitivno preuzima primat od nekih, donedavno visoko cenjenih delova Njujorka, poput Menhetna na primer ili Metropolitan muzeja, npr?
Ne mogu za sebe reći da sam najveći stručnjak za Njujork, naravno, ali jasno je da je to ogroman grad, pravi megapolis. Kao i u svim gradovima tog tipa, poput Londona, Berlina, Tokija, i puno drugih, uvek ima delova grada koji su u modi, odnosno onih koji su jeftiniji, pa se ljudi presele i započnu nešto novo. Tako je i Bruklin, posle 2001, krenuo da se razvija – na isti način na koji su se svojevremeno razvijali Soho, Grinič Vilidž u 1960-im godinama, onda Tribeka, ili sada Mitpaking Distrikt – uvek ima neko mesto koje je bolje, modernije, gde mladi ljudi hoće da dođu, da se presele, gde ima ateljea, restorana, radnji, galerija i nekog novog zezanja. Gradovima, ukratko, uvek treba sveža krv. Bruklin je već nekoliko godina u tom smislu ’place to be’. Mnogi naši prijatelji žive u Bruklinu. E sad, da li su se svi ti ljudi preselili u Bruklin zbog toga što je bilo jeftinije u nekom trenutku, ili zato što su želeli da budu u nekom evropskijem kraju Njujorka, nakon onog perioda kada su recimo hteli da budu u Grinič Vilidžu, jer ima taj ’novoamsterdamski’ momenat, to je drugo pitanje…
Ono što je vrlo interesantno u vezi sa Bruklinom, tiče se njegovog diverziteta, što je ’big deal’ ovde – ta mešavine kultura, rasa i religija. Bruklin je bio prilično ’crn’ u izvesnom smislu, po svojoj populaciji, ali se kroz arhitekturu vidi da to nekada uopšte nije bio siromašan kraj, jer ima baš ozbiljnih starih zgrada, koje su veoma lepe, a primećuje se da su ih obnovili i očistili, tako da je sad živeti u Bruklinu isto kao što je nekad bilo živeti u Sohou.
Pri tom, Bruklin nije mali, tako da i dalje ima delova u kojima možete naći stan za pristojan novac, ali u onim kvartovima koji su fanki i koji su interesantni, već je neko vreme prilično skupo. I, usred svega toga, nalazi se znameniti Bruklinski muzej, koji je naravno i sam iskusio gomilu faza, unutar kojih je bio poznat, pa manje poznat, i imao više ili manje para, kao i mnogo drugih američkih muzeja koji prolaze kroz krize finansiranja. Jer, pretpostavljam da znate – u Americi kultura nije finansirana kao u Evropi, uglavnom je reč o privatnom novcu. Kultura zapravo ima neku pomoć od grada i države, nije baš da nema ništa, ali glavni tokovi finansiranja u najvećoj meri potiču od ’fandrejzera’, dakle od ljudi koji se pojavljuju na velikim gala večerama i na njima prilažu novac ili od bogatih članova odbora – za određeno odeljenje muzeja, na primer. Takođe, velika razlika između evropskih i američkih muzeja jeste da ovde šta god uđe u kolekcije, može isto tako i da izađe. Što znači da možete iz bilo kog finansijskog razloga – dakle, ako vam zatrebaju pare – da stavite na prodaju određena dela iz kolekcija muzeja.
Bruklinski muzej, sam po sebi, sada je ponovo u modi, bez obzira na mnoštvo problema sa kojima se suočava, poput sličnih kulturnih institucija u zemlji. To su sve razlozi zbog kojih su se odlučili za ovu Diorovu izložbu, jer je bilo jasno da će ona dovesti dosta publike, svežih finansijskih sredstava i ponovo staviti muzej u žižu interesovanja javnosti.
Čitali smo nedavno vaš veoma nadahnut tekst o Njujorku. Da li su vaši utisci upotpunjeni još nečim novim što ste uočili do kraja tog vašeg zanimljivog septembarskog boravka? Šta se zapravo dešavalo ovog 11. septembra u Njujorku, da li su se ljudi ponašali nekako drugačije, da li je bila neka posebna ceremonija?
Bila je velika ceremonija, čiji je već uobičajen sastavni deo, čitanje imena svih poginulih u napadu na Svetski trgovinski centar pre 20 godina. Pošto je naš hotel bio baš preko puta Finansijskog distrikta, ja sam malo gledao dešavanja na televiziji, a malo kroz naš prozor posmatrao uživo te predsedničke helikoptere, što su baš u taj čas uzleteli, noseći predsednika i njegovu zamenicu. Ali, koliko sam primetio, u gradu je bila totalno normalna atmosfera. Više je u medijima bilo komemorativnog raspoloženja, nego na ulicama. U Njujorku je dan bio lep, miran, ništa se specijalno nije dešavalo, osim što su zastave bile spuštene na pola koplja.
Bonus video: Novi pogled na Njujork
