Gojko Božović za Nova.rs: Živimo u spin diktaturi, pod vlašću jednog čoveka 12 godina, a birački spisak je postao najveća tajna u Srbiji

Piše: Biljana Dimčić

- Obnova demokratije, institucija, najpre slobodnih i poštenih izbora, obnova političkog društva u Srbiji, neophodni su. Ovom društvu nisu potrebni cenzura i kult ličnosti. Političke i građanske slobode jesu. One nisu nikakav luksuz, već jedini način da nađemo mir sa sobom i da uredimo svoju svakodnevicu - izričit je u razgovoru za Nova.rs književnik, izdavač i jedan od inicijatora ProGlasa Gojko Božović.

S obzirom da je kao deo ove inicijative odavno podigao svoj glas, obilazio Srbiju uzduž i popreko primećuje da među "običnim narodom" postoji potreba i volja za promenama:

- Ali, već deceniju se u Srbiji izgrađuje poredak koji se opire i najmanjim promenama. Vlast sistematično sprečava i suzbija političku opoziciju i kritičko mišljenje. Da je vlast sigurna da uživa dovoljno poverenja ili da joj je za pobedu na izborima i sprečavanje promena dovoljna totalna propaganda kojoj nemilice izlaže društvo, ne bi pretvarala izbore u društveni mehanizam za rutinsku proizvodnju podrazumevajućeg legitimiteta. Birački spisak je postao najveća tajna u Srbiji, a birači koji se sele iz jedne u drugu opštinu, pa čak i iz jedne u drugu državu, postali su sastavni deo "sistemske prevare" - objašnjava Božović za naš sajt.

Pisac dodaje i da Srbija nema iskustvo dvopartijske parlamentarne demokratije:

- Srbiji je svakako potrebna parlamentarna demokratija, s više stranaka, sa smenjivom, kontrolisanom vlašću, s uvažavanjem razlika i s poštenim i slobodnim izborima, prihvaćenim od svih i po jednakim uslovima dostupnim svima, na kojima će se razrešavati krize i nedoumice. Politička kultura se menja i izgrađuje, u boljim okolnostima prirodnije se razvija, dok u neprestanim krizama, koje ovde traju dugo, u društvu narastaju konfuzija i nepoverenje. Sadašnja vlast ne vlada na vrlinama i vrednostima, čak ni na prosečnostima, već na manama i slabosti. Ne treba zaboraviti da Srbija ima demokratske tradicije. Te tradicije ne treba precenjivati, ali ih ne treba ni potcenjivati.

U pesmi "Niz padinu" pišete: "Kada sam poslednji put prolazio tim putem, niz padinu su se osipali boja zemlje i boja oseknute poplave. Zemlja je nestajala pod predmetima odbačenim iz automobila čije je kretanje jedina garancija da će jednom sve doći na svoje mesto". Koliko ste uvereni da će u našoj državi, ipak, sve doći na svoje mesto?

- Potrebno nam je više nade i vedrine nego što obično pokazujemo. Moramo raditi za promene i verovati u njih da bi se one dogodile. Čovek je dužan da učini šta može, da s drugima podeli svoje zabrinutosti i zapitanosti. Ako svako učini koliko može, biće dovoljno da se prilike u ovoj zemlji promene. Srbija je postala društvo monologa i programirane bespomoćnosti. Postali smo društvo trajne brige i rastućeg nezadovoljstva. Umesto da živimo u brigama i nezadovoljstvima, u strahovima i nesigurnostima, treba da živimo u miru sa sobom i u dijalogu s drugima.

"Pesništvo Gojka Božovića ponovo udahnjuje život i obasjava svetlošću sve ono što je bez smisla i ukusa poslato svetu zaborava i senki, sve one nevidljive biblioteke, nevidljive ljude, nevidljive gradove. Nemoguće je da se ne čita poezija koja čini tako nešto", beleži o vašoj knjizi "Tiha zverka podneva" bugarska pesnikinja Ljudmila Mindova. Jesu li zverke u podne opasne?

- Zverke su, ipak, samo zverke i opasne su u svakom trenutku. U samoj pesmi i knjizi "tiha zverka podneva" je onaj pritajeni trenutak dana u kome se umiruju sva čula tako da su ona, u isti mah, i mirna do odsutnosti, i saživljena sa svim senzacijama prirode i društva oko sebe u punoj koncentraciji nepomućenog mira. Ima tih trenutaka kada izoštravamo čula i kada čula postaju dublja od nas.

U pesmi "Dok tonemo u mrak" na jednom mestu stoji: "Tama, stara dušebrižnica, zuri u mene, ja zurim u tamu, rekao bih, ništa se ne događa. I sve tako, dok tonemo u mrak". Koliko su akcije ProGlasa delatne za ovo nejako i umorno društvo?

- Vredelo je svakog trenutka biti na ulicama i trgovima, u dvoranama i u malim prostorima, u manjim i većim mestima, među ljudima koji govore jasno i otvoreno. To što sam čuo od ljudi putujući po Srbiji s ProGlasom smatram mnogo značajnijim nego što smo im mogli reći. U Srbiji se ponovo govori o politici, tribine su ponovo posećene. Tribine ProGlasa nisu bili klubovi političkih i ideoloških istomišljenika, niti su na njima bili ljudi samo jedne generacije. Na njima su se okupljali ljudi koji različito doživljavaju i tumače našu savremenost i prošlost, mogućnosti prevazilaženja duboke društvene i političke krize, redosled poteza u novim društvenim okolnostima. Razlike nisu smetale da se razgovara, naprotiv. Te različite ljude su objedinjavali zabrinutost i nezadovoljstvo, kao i prepoznavanje istog uzroka nezadovoljstva.

"Svaka ljubav je neuzvraćena", jedan je vaš stih. Kako da razumemo ljubav bez očekivanja? I zašto su pesnici, na neki osoben način, surovi glasnici?

- To je pesma koja ispituje poznate jezičke forme i stereotipe u mišljenju. Da bi ponovo postale upotrebljive, ispunjene sadržajem i smislom, okamenjene jezičke forme treba oživeti. Iz tog ugla možemo videti da pravim ljubavima nije ni potrebno da budu uzvraćene, upravo zato što su istinske i bezinteresne, nisu stvar razmene i proporcije nego ostvarenosti. Pesnici vole da veruju da su glasnici neviđenog. Nisu to uvek i ne treba da mistifikujemo poeziju. Mislim da su je neodmerene mistifikacije razdvojile od nekih savremenih čitalaca. Surovi glasnici? Ako su nam potrebni otrežnjujući glasovi, onda i glasnici treba da ostanu nepotkupljivi.

Kakvu inspiraciju za pisanje nudi surova svakodnevica?

- Iskustvo je najvažniji izvor poezije. To iskustvo se menja, kao što se menja i čovek. To iskustvo nije samo plod svakodnevice, ono izrasta i iz sumnji i nedoumica, iz htenja i slutnji, iz knjiga koje čitamo i iz doživljaja koje imamo. Obično se misli da je surova svakodnevica bogomdani izvor književnosti. Ne može se osporiti da su neka od velikih dela svetske književnosti nastala na toj osnovi. To, naravno, zavisi i od pisca i njegovog senzibiliteta. Ali ne treba prevideti ni velika dela nastala u miru i dokolici, daleko od svake surovosti.

Rekli ste nedavno da ni Istok ni Zapad u ovom trenutku nisu zainteresovani za demokratiju u Srbiji, koja je u višedecenijskom padu...

- Naš problem je mnogo dublji nego što se obično uzima. U Srbiji je posle 2012. godine obnovljen autoritarni poredak. Verovatno ga je najpreciznije nazivati spin diktaturom. Posle decenija Brozove apsolutne vlasti, i godina Miloševićeve vlasti, našli smo se ponovo u vlasti jednog čoveka. To je jedna strana medalje, dovoljno zabrinjavajuća po sebi. Druga strana medalje su sponzori stabilokratije koji iz geopolitičkih razloga nisu zainteresovani za demokratiju u Srbiji. Stabilokratija u Srbiji je uvozni proizvod s domaćom finalnom obradom. Ova vlast preuzima autoritarne modele vladanja sa Istoka, dok sa Zapada dobija političku podršku plaćajući to resursima ove zemlje. Između autokratije i stabilokratije, srpsko društvo mora naći unutrašnje snage za promenu.

A koliki procenat populacije danas razume Danila Kiša i njegovu "Grobnicu za Borisa Davidoviča" i da li je moguća popularizacija vrhunskih književnih dela?

- "Grobnica za Borisa Davidoviča", objavljena pre skoro pola veka, i danas je jedna od najčitanijih knjiga Danila Kiša. U novim medijskim i društvenim okolnostima, u doba uzleta novih i tehnološki unapređenih modela kontrole i nadzora, novele iz "Grobnice za Borisa Davidoviča" otvaraju pitanje javnih i skrivenih procesa, kao i pitanje upliva državnog mehanizma u pojedinačne ljudske sudbine. Bez tog pitanja se ne mogu razumeti moderna vremena. Taj mehanizam se menja i pada u različite ruke, ali je uvek tu, negde pored nas. Ili ćemo ga ograničiti, ili će on ograničiti nas.
Popularizacija vrhunskih književnih dela je, naravno, moguća. Potrebni su mediji u kojima će biti više vrhunske kulture i književnosti nego tabloidnih i rijaliti sadržaja. Potrebno je i malo više mira u svakodnevici. Suviše dugo živimo u beskrajnoj krizi pod stalno novim imenima. Suviše dugo nam se preti opasnostima i katastrofama zbog malo rejtinga i skretanja pažnje s važnih pitanja društva. A najpre su nam potrebne drugačije društvene vrednosti od prostote koje se nameće kao poželjan način postojanja i snalažljivosti koja se nameće kao društveno ozakonjen model uspeha.

Bonus video: Gojko Božović