Podeli
Sandra Gugić foto:©Dirk Skiba

Odrasla sam kao "gastarbajtersko dete", gledala sam ratove i raspad Jugoslavije iz daljine i, naravno, ta su me iskustva oblikovala, kaže Sandra Gugić, austrijska spisateljica srpskog porekla o romanu “Gnev i tišina”, koji je bečki “Prese” uvrstio na listu knjiga objavljenih 2020. godine pozivajući čitaoce da ga obavezno pročitaju.

Roditelji Sandre Gugić su se početkom sedamdesetih godina odselili iz Srbije u Beč, gde je ona rođena i odrastala pod nekom vrstom belega “gastarbajterskog deteta”. Dok se školovala u Austriji, Jugoslavija se gušila u nacionalizmima sa svih strana i raspadala se u krvavim ratovima. Sve to, i mnogo toga još, teme su njenog letos objavljenog romana “Gnev i tišina”. Kritika u zemljama nemačkog govornog područja dočekala ga je sa pohvalama, a bečki “Prese” preporučio ga je čitaocima kao obavezno štivo.

Sandra Gugić je već za prvi roman “Astronauti” (2015) nagrađena priznanjem “Rajhnard Prajsnic”, a piše i poeziju, drame i eseje, bavi(la) se pozorištem, grafičkim dizajnom i filmom. Pored toga, jedan je od osnivača bloga “Naci i Zlatousta”, posvećenog suprotstavljanju neonacizmu. Višestruko darovita umetnica, skoro nepoznata u zemlji odakle su joj roditelji, poslednjih godina živi i radi u Berlinu. Ljubazno nam odgovara da srpski razume, ali ga ne govori dovoljno dobro da bi na njemu davala intervjue. Dopisujemo se na engleskom, a razgovor počinjemo njenim novim romanom.

Roman “Gnev i tišina” govori o bečkim gastarbajterima Azri i Simi, koji se muče radeći u smenama, retko se viđaju i propuštaju otuđenje ćerke Biljane (Bili) i sina Jonasa Nevena, a “retki obroci za porodičnim stolom, gde se svi okupljaju na sarmi, pretvaraju se u žestoke rasprave: o ratu, o ulozi Srba, ali i o životu roditelja”, piše kritičar “Presea”, dodajući da autorka opisuje “različita iskustva prve i druge generacije emigranata podjednako i sa ljutnjom i sa empatijom”, kao i to kako su “posledice rata u Jugoslaviji poremetili, a ponekad i uništili živote ‘gastarbajtera’ koji su se preselili u Austriju”.

Pobunivši se protiv takvog načina života roditelja, sa “vriskom, udaranjem i ljubljenjem”, ćerka beži od kuće sa 16 godina, živi u skvotu sa svojom devojkom i postaje uspešna umetnica, a sin, tragajući za svojim korenima, nestaje negde na prostorima bivše Jugoslavije…

Foto: diepresse.com

Možete li nam reći nešto više o romanu “Gnev i tišina” i njegovoj recepciji u Austriji, Nemačkoj i drugim zemljama nemačkog govornog područja?

– “Gnev i tišina” je priča o porodici koja se bori sa sopstvenom prošlošću, isprepletanom sa senkama ratova na području Jugoslavije i raspada zemlje. Kroz četiri dela i na četiri različita vremenska nivoa (2016, 2008, 1999. i 2017. godine), čujemo viđenje priče iz tri različite perspektive: Bili, ćerke koja je postala čuvena fotografkinja, ona je i glavna junakinja, ali saznajemo takođe i o njenoj majci Azri i njenom ocu Simi, pa čak ponešto i o njenom bratu Jonasu Nevenu, koji je nestao na svom putovanju po bivšoj Jugoslaviji.

Kritike su bile uglavnom jako dobre. Imam utisak da su ratovi u Jugoslaviji skoro pa zaboravljeni u Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj. Tako da je roman privukao veliku pažnju. On se bavi i nacionalizmom, migracijama i identitetom, a to su goruće teme u Evropi i šire. Mnogo mlađih čitalaca govorilo mi je i pisalo da su čitajući roman prvi put došli u dodir sa ovim delom istorije. Drugi čitaoci pričali su mi o ličnim iskustvima vezanim za te teme, kao i to kako su otkrivali delove svojih iskustava u mom romanu, što je, naravno, najveći kompliment koji kao spisateljica mogu da dobijem.

Roman govori o porodici gastarbajtera iz Beča i njihovim uzajamnim odnosima. Neizbežno je pitanje i koliko ste ličnog (autobiografskog) iskustva ste ugradili u roman?

– Svaka tema koju neko odabere da piše o njoj u nekoj je vezi sa autorom, jer je u suprotnom ne bi odabrao. U ovom romanu konkretno mogla sam da postavim određena pitanja kakva su mi se, izgleda, uvek vraćala. Kako postajemo to što jesmo? Šta nas oblikuje? Možemo li da izbegnemo svoje poreklo i milje? Odrasla sam kao “gastarbajtersko dete”, gledala sam ratove i raspad Jugoslavije iz daljine i, naravno, ta su me iskustva oblikovala. Priča nije autobiografska, ali je lična i veoma mi je važna.

Kažete da su vam ta iskustva važna i pri pisanju poezije. Kako je izgledalo vaše odrastanje i sazrevanje kao druge generacije srpskih gastarbajtera u Austriji?

– Moji roditelji vredno su radili da bi obezbedili bolji život sebi i svojima i pružili su mi priliku da se školujem. Njihov glavni cilj bio je da se savršeno uklope, a meni je bilo potrebno neko vreme da shvatim da pripadanost po svaku cenu nije opcija i za mene. Kao klinka sam iskusila šta su ksenofobija i isključenost iz društva, ali sam bila pametno i tvrdoglavo dete. Svi u mojoj porodici su takvi. Tako smo i uspeli, uprkos svemu. A, naravno, bilo je i nekih dobrih ljudi oko nas, sklapala sam prijateljstva, pronalazila saveznike.

Poznata srpska glumica Jelisaveta Seka Sablić nedavno je doživela verbalne napade zbog svog stava da je “domovina tamo gde vam je dobro, a ne gde su sarme”. U vašem romanu, porodica se povremeno okuplja na porodičnim ručkovima sa sarmom u Beču. Vi ste domovinu opisali kao “emocionalnu kategoriju”. Na šta ste pod tim mislili?

– Jelisaveta Seka Sablić dobro je izrazila suštinu toga, dopada mi se njen zaključak, i sama bih to opisala na sličan način. Kada govorimo o domovini, mi govorimo o porodici, uspomenama, običajima, mestima. Sve to povezano je sa našim voljenima i/li izgubljenima. Na to se odnosi termin “emocionalna kategorija”. Trebalo bi da budemo slobodni da sami izaberemo svoje kategorije i oblikujemo svoje živote a da zbog toga ne budemo napadnuti na bilo koji način.

Jesu li rane iz ratova na Balkanu devedesetih i dalje vidljive među drugom generacijom u porodicama sa ovih prostora, koja je odrasla u Austriji i Nemačkoj?

– Mislim da je kolektivna trauma jednako duboka kao i ratovi na Balkanu i da ratni zločini i destrukcija povezani sa njima nikada nisu ograničeni na jednu generaciju koja je takva iskustva lično doživela. Često je tek druga ili čak treća generacija ta koja može da prekine tišinu, da počne da postavlja pitanja, tražeći načine da se nosi sa ranama svojih roditelja, baka i deda… Reklo bi se da je tako i ovde. Istorija ratova na Balkanu prenosi se kroz generacije i vidimo da trenutno određeni broj autora i tekstova otkrivaju njihovo skriveno nasleđe.

Bečki “Prese” uvrstio je vaš roman na listu knjiga iz 2020. koje treba pročitati. Na istoj listi su i knjige Ronje Otman, Abasa Kidera, Džihana Akara, “Domovinske elegije” Ajada Aktara… Reklo bi se teme vezane za (e)migracije prilično važne piscima, kritičarima i čitacima na nemačkom govornom području, zar ne?

– Trenutno se povećava interesovanje za priče o migracijama, emigraciji, pripadnosti i identitetu u zemljama gde se govori nemački, poput Nemačke i Austrije, što ja svakako pozdravljam. Ali treba imati na umu i to da se ovakvo interesovanje razvilo tek nedavno. Decenijama su društva u obe zemlje odbacivale činjenicu da su oni i društva imigranata, a to odbacivanje sprečavalo je da se glasovi imigranata čuju u literarnim kanonima ovih zemalja. Mislim, i nadam se, da ćemo čuti više ovakvih glasova, kojima se ističe znatno raznolikiji sastav naših zemalja.

Sandra Gugić i njen roman “Gnev i tišina” Foto: Printscreen/YouTube/Heinrich-Böll-Stiftung, Promo

Poslednjih godina svedoci smo talasa (e)migracija sa Istoka na Zapad. Mnogi (e)migranti vide zemlje na Zapadu, posebno Nemačku, kao “obećanu zemlju”. Da li je to obećana zemlja?

– Ti migranti sanjaju bolji život, kao i protagonisti mog romana. Kao i svi snovi, oni se bolno sudaraju sa činjenicama u stvarnosti.

Sa druge strane, suočavamo se i sa usponom ekstremne desnice u evropskim zemljama. Zabrinjava li vas to?

– To bi svakoga trebalo da brine, ali je to svakako posebno opasno po manjine i druge ranjive grupe u ovim zemljama. Mnogo se promišlja i piše o korenima i uzrocima političke radikalizacije, ali je još važnije, razume se, šta uraditi povodom toga. Ne pravim se da imam definitivan odgovor na to, ali mislim da je veoma važna kontra-strategija to da se ne dozvoli radikalima da prevladaju našim jezikom, našim kategorijama, načinima na koje razmišljamo.

Kritikovali ste i odluku Nobelovog komiteta da dodeli nagradu Peteru Handkeu. Da li je moguće gledati njegovo delo nezavisno od njegovog aktivizma?

– Sam Handke ne razdvaja svoje pisanje od svojih političkih uverenja, zapravo je stavio svoj više nego upitan politički aktivizam u središte nekih od svojih radova. Zato mislim da nije moguće povući crtu između te dve stvari.

Neke od vaših pesama prevedene su na srpski, ali ne i vaše knjige. Jeste li pokušavali da nađete izdavače u zemljama nekadašnje Jugoslavije i kakve ste odgovore dobijali?

Prevodi su važni za svakog pisca i volela bih da vidim više svojih dela prevedeno. Ja sam fokusirana na pisanje, ali se nadam da će prevodioci i izdavači kontaktirati sa mnom ili mojim izdavačem na nemačkom.

Neki od pisaca povezani sa zemljama bivše Jugoslavije pojavili su se u poslednjoj deceniji na književnoj sceni nemačkog govornog područja, poput Barbi Marković, Saše Stanišića i drugih. Čitate li knjige objavljene u Srbiji i državama bivše Jugoslavije?

– Volim da čitam pisce poput Dubravke Ugrešić, Daše Drndić i Sretena, a uživam u poeziji Dragane Mladenović i Marka Pogačara. A sigurna sam da ima mnogo više njih vrednih čitanja.

Pišete poeziju, romane, drame, eseje… Kakva će biti vaša naredna knjiga?

– Videćemo.

Komentari

Vaš komentar