Institucija Njujorka, Fren Libovic: “Kada izađem iz svog stana, hoću da vidim grad”

Kada je Fran Libovic bila dete, rečeno joj je da njeno mišljenje nije dobrodošlo. "To su bile 50-te, kaže ona u razgovoru za “Gardijan”, „kada deca nisu smela da komentarišu stvari koje odrasli govore. To se zvalo “uzvraćanje”, a to vam nije bilo dozvoljeno. Čak i kao malom detetu, ovo mi se činilo nepravednim. U školi bi me izbacili iz učionice iako su druga deca jasno davala do znanja da žele da čuju šta imam da kažem. Tako da me je zabavljalo kada sam postala mnogo starija, što sam bila plaćena za ono za šta sam nekada bila kažnjavana."Mišljenja Fren Libovic (72) – oštra, nefiltrirana, skoro uvek tačna – retko su bila traženija. Nakon što je objavila dve bestseler knjige, “Metropolitan Life” (1978) i “Social Studies” (1981) na početku svoje karijere, imala je spisateljsku blokadu i ponovo se aktivirala kao javni govornik (public speaker).U Netfliksovoj seriji iz 2021. “Pretend It’s a City”, koju je režirao njen prijatelj Martin Skorseze (to je njegov drugi dokumentarac o njoj, prvi je bio “Public Speaking” iz 2010), možete je videti kako govori o svom domu u Njujorku, od zabrane pušenja i podzemne železnice, do ležaljki razasutih na Tajms skveru. Sa snimcima kako hoda ulicama u svojoj prepoznatljivoj odeći – kaput Anderson & Sheppard, bela košulja, farmerke, kaubojske čizme – serija je učvrstila njen status ikone stila i upoznala je sa novom generacijom obožavalaca, mnogima koji joj sada prilaze na ulici.https://www.youtube.com/watch?v=MClMxqD-HNA„Kažu: ’Došao sam u Njujork jer sam mislio da ću te videti i sad jesam.‘ Ja kažem: „Pa, naravno, zato što je ovo veoma malo mesto i mnogo šetam. Naravno da ste me videli.’“Fren Libovic razgovara iz svog stana preko fiksnog telefona, koji nije samo njeno omiljeno sredstvo komunikacije, već i jedino. Ona nema mobilni telefon ili računar i nema potrebu za internetom. Ona govori u brzim i oštrim rečenicama koje se mogu protumačiti kao loše raspoloženje, ali su obično izgovorene zabavnim tonom. Fren Lebovic ne trpi budale, ali voli zahvalnu publiku.Jedna od prednosti toga što ne koristi računar i internet, je to što, kada bi se mase ostrvile na jednu od njenih izjava, Lebovic ne bi to ni znala. „Možda sam čak i kenselovana, ali to nikada nisam saznala. Ako budem kenselovana, nemojte mi reći! Ali svesna sam da ima ljudi, posebno onih koji imaju neku vrstu javnog ugleda, koji namerno provociraju druge ljude na mrežama. Ja to nikada ne bih uradila. Ne sviđa mi se takva situacija. Činjenica da znam da se ljudi ljute na mene je za mene samo nesrećna; kao, zašto si ljut na mene? Ali ne razmišljam: 'O, tako mi je drago što si ljut pa mogu da uđem u ogromnu globalnu borbu s tobom.'“Jedini ljudi čije je mišljenje zaista važno, su političari, jer oni imaju moć nad našim životima i u svetu, a to može biti neverovatno opasno. Ali ako vas samo brine mišljenje muzičara ili zabavljača ... nemojte ih gledati. Ne slušajte ih. To je jednostavno", dodaje ona.

Libovic i dalje sebe naziva spisateljicom, iako godinama nije objavila novu knjigu. Ohrabreni uspehom “Pretend It’s a City”, njeni izdavači su prošle godine prepakovali “The Fran Lebovitz Reader”, knjigu koja je kombinovala njene dve knjige eseja. Njeni davni eseji otkrivaju Fren kao mladu pronicljivu ženu, društvenog posmatrača. „Ne postoji unutrašnji mir“, napisala je tada ona. "Postoji samo nervoza i smrt."Fren Lebovic kaže da nije odustala od ideje da se vrati pisanju, mada, s obzirom na uspeh njenih turneja kao javnog govornika, ne oseća nikakav pritisak. Ona i njen urednik imaju ovu rutinu kada su zajedno: ona će ga predstaviti tako što će reći: „Ovo je moj urednik“, a on će dobaciti: „Najlakši posao u gradu“. Jednom joj je rekao da ima „preterano poštovanje prema štampanoj reči“. „Ja sam psihotični perfekcionista kada je u pitanju pisanje, i zato mi teško pada“, kaže ona. „To je kombinacija toga i činjenice da ako nisam najlenjija osoba koja je ikada živela, onda sam svakako među njima. Pisati je zaista teško, a ja sam zaista lenja – a pričanje mi je lako.”Fren ostaje proždrljiva čitateljka i provodi sate pretražujući knjižare. Ona poseduje otprilike 12.000 knjiga. Zna to jer je poslednji put kada se selila, morala da ih prebroji. Izgladnela za novim knjigama tokom lokdauna 2020. godine, pribegla je korišćenju Amazon naloga prijatelja. Sada je opterećena sa 200 novih knjiga koje nikada ne bi kupila da je mogla da ih uzme i lista u knjižari.https://www.youtube.com/watch?v=aGcG7e03NtsOd kraja lokdauna, njen broj nastupa retko se smanjivao.„Istina je da mrzim putovanja“, kaže ona. „Uvek kažem svom agentu: ’Plaćaju me da stignem ovde.‘ Putovanja su užasna; bilo je užasno 20 godina, ali sada je još gore. Ako ste bili na aerodromu, znate to. I mrzim hotele, čak i one zaista lepe. Radije bih bila kod kuće. To je zato što ne želim da čekam da posluga u sobu donese kafu, želim sam da odem po kafu.”S obzirom na njenu reputaciju razdražljive osobe, dirljivo je čuti koliko voli govornički deo svog posla. Njeni nastupi uživo podrazumevaju pola sata formalnog ćaskanja, nakon čega stoji na govornici i odgovara na postavljena pitanja iz publike. „Odgovaranje na pitanja publike za mene je moja omiljena rekreativna aktivnost“, toplo kaže Fren Libovic. „Sviđa mi se jer je iznenađujuće. Nikad ne znaš šta će ljudi pitati, i to me jako zabavlja. Mislim da veliko zadovoljstvo koje uživam u tome potiče od činjenice da mi, dok sam odrastala, niko nikada nije postavljao pitanje. Znate onaj osećaj kada ste dete i roditelji vam ne daju slatkiše, a onda kada ste odrasli saznate da možete da jedete slatkiše svaki dan? Tako je to."Freni je odrastala u Moristaunu u Nju Džersiju, koji je bio “lep mali grad”.“Znam da je ovo protivzakonito, ali imala sam srećno detinjstvo.”Njeni roditelji su bili druga generacija istočnoevropskih Jevreja, rođeni i odrasli u Njujorku. Njen otac je bio tapetar nameštaja, a majka domaćica koja je, u prethodnom životu, bila šampionka u plesu. Pored toga što je svojoj ćerki govorila da svoje mišljenje zadrži za sebe, majka bi je upozorila da ne bude smešna, posebno kada su u pitanju dečaci.

„Rekla mi je: ’Dečaci ne vole smešne devojke.’ Pa, prvo, ispostavilo se da to nije istina, a drugo, pokazalo se da me nije briga.” Kada je završila srednju školu, na kraju godine je bila svečanost na kojoj joj je dodeljena nagrada za razrednu duhovitost. Previše se plašila da je odnese kući.Nije je učinilo autsajderom samo to što je smešna. Od malih nogu je znala da je gej, nešto što je razumela da nikada neće biti prihvatljivo u predgrađu. I tako je odlučila da se preseli u Njujork kada bude dovoljno stara. Pošto je tokom svog detinjstva posećivala tamošnje muzeje, to je, po njenom mišljenju, bilo „najuzbudljivije mesto na svetu“. Kada je stigla 1970. godine, imala je 200 dolara u džepu koje joj je dao otac, iako je nakon nekoliko nedelja bila švorc. Ali odmah je bila srećna.„Osećala sam se kao: ’Ovo je pravo mesto za mene.‘ Što ne znači, ’Našla sam neki udaljeni vrh planine za meditaciju.‘“ Ona zastaje i teatralno uzdahne. „Pronašla sam ovo pravo mesto koje se takođe ispostavilo kao pravo mesto za devet miliona drugih ljudi.”Radila je niz poslova, od čišćenja stanova i prodaje kaiševa na tezgi do barmena i vožnje taksija. Kad god joj je bilo dosta lošeg posla, pogledala bi listu poslova u “Village Voice-u” i dobila još jedan. „Sve liste poslova su bile podeljene po polu, što bi sada očigledno bilo nezakonito. Sve devojke koje sam poznavala, sve su čekale restorane. Govorili su: „Dođi da radiš u mom restoranu.“ A ja sam rekla: „Znaš šta? Neću da se smešim muškarcima zbog novca’, jer to je taj posao.”https://www.youtube.com/watch?v=78ptf8ZyHVsKada je objavila “Metropolitan Life”, dobila je oduševljenu kritiku u “Njujork tajmsu” i postala senzacija preko noći. Nije bila ljubitelj rokenrola – uvek je volela džez – ali se ipak sprijateljila sa Njujork Dolsima i Lu Ridom. Fascinirana je kako mladi ljudi sada romantiziraju Njujork 70-ih – tinejdžeri joj zauvek prilaze i govore koliko bi voleli da su tada živeli u gradu. „Sada, 70-te u Njujorku su kao 20-te u Parizu. I naravno, sve je manje živih ljudi iz tog doba. Približavam se tome da budem poslednja osoba iz tog vremena. Iskreno, ne znam da li je Njujork bio zabavniji 70-ih, ali znam da je zabavnije biti u 20-im nego u 70-im, kao što sam ja sada.”Kada Fren Libovic nije na turneji, dane uglavnom provodi čitajući, obavljajući poslove i posećujući muzeje i njene voljene knjižare. „Da imam izbora, ne bih izlazila u toku dana“, kaže ona. „Sviđa mi se noć. Ali, nažalost, imam zakazane sastanke i zubar me neće primiti u ponoć. Suprotno popularnom mišljenju, dodaje, veoma je društvena. „Ovo je nešto što ljude izgleda najviše šokira kod mene: volim da idem na žurke. Svi govore: ‘Kako možeš da voliš žurke?’ A ja uvek kažem: ‘Kako ti ne voliš? Sama reč: zabava! To je zabavno!"Ipak, najviše voli kad je sama sa sobom. Pošto je od kultne heroine postala slavna ličnost, nije ni čudo što Fren Libovic žudi za mirom i tišinom. „Kada izađem iz svog stana, želim da tamo bude grad. Ali takođe volim da ostanem u stanu. Samo ja, sama sa svojim mislima.”Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=donatanfrenzenkompletanintervjuzanovars-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3099472"]