Fotografije kojima je Goranka Matić zabeležila istoriju

Kultura 26. feb. 202108:26 > 11:36
Podeli:
9.mart 1991. Foto: Goranka Matić

Niti sam glumica, niti pevačica, i pitam se kako li je njima kada svaki dan razgovaraju sa novinarima, s osmehom kaže za Nova.rs istoričarka umetnosti i čuvena fotografkinja Goranka Matić, koja je ovih dana u žiži javnosti kao dobitnica nagrade Fondacije Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. A Gorankin opus je impresivan.

– Ja sam fotografkinja svega i svačega. Sve što se moglo slikati, ja sam slikala, samo nisam snimala amebe – rekla je za naš portal u velikom intervju u novembru 2020. kada smo objavili deo portreta ljudi koji su obeležili naše živote, a čiji je ona autor.

Tanju Petrović je, kako kaže, znala još dok je bila novinarka na B92, a potom kao gradsku sekretarku za kulturu.

– Onda smo se spojile u „Politici“ gde je bila urednica sajta. Često smo ručale zajedno jer smo radile po ceo dan i tada smo mnogo pričale o životu i priključenijima. Išla sam na njene rođendane, to je dan kada će biti uručena ova nagrada koje zahvaljujući žiriju dobija svoju formu, a to je da su dobitnici ljudi koji mirno, dugo godina, pošteno rade svoj posao. Drago mi je što sam u takvom društvu nagrađenih.

Goranka Matić Foto: Dimitrije Nedeljković

Njena retrospektivna izložba trebalo je da bude održana prošle godine, ali je odložena zbog pandemije koronavirusa. Sada se datum približio i svi s nestrpljenjem iščekuju da pogledaju fotografska remek-dela Goranke Matić koja su nezaboilazni deo jugoslovenske istorije.

– Ja sam bila fotografkinja po potrebi. Kada je trebalo da postanem član ULUPUDS-a krenula sam i umetnost da radim. Više ne fotografišem, dosta mi je toga. Jedino iz znatiželje sa terase slikam kako raste soliter u Beogradu na vodi jer je preko puta mog stana.

Ovog puta za naše čitaoce je izdvojila sekvence uličnih protesta u Beogradu koji su deo poglavlja koje je nazvala „Devedesete“.

– Tačno 1990. zaposlila sam se u nedeljniku „Vreme“ i prešla sam sa jedne vrste priče na društveno-političke teme, odnosno reportersku fotografiju. To su moje godine ulice i političkih zbivanja. Imala sam sreću što sam imala podršku fenomenalnog kolege Draška Gagovića, jednog od naših najboljih fotoreportera, koji je stvarno napravio gomilu istorijskih fotki.

9. mart 1991.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Goranka Matić

– Tog dana je bilo moje veliko ulično krštenje. Imala sam sreće što sam bila na Trgu Republike a danas se ne sećam kako sam uspela da se popnem na balkon Narodnog pozorišta odakle sam slikala. Preskočila sam ogradu i bila na simsu, odnosno kroviću, i slikala. A onda sam sišla među ljude i obavila ostale fotke. Bila sam u dobroj kondiciji jer je redakcija bila na sedmom spratu, a lift mesec dana nije radio. Skakutala sam ko kozica, sa žardinjere na žardinjeru, sa krova na sims, ništa mi nije bilo teško.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Goranka Matić

– Pamtim dobru energiju koja nas je tada zapljusnula, ali post festum je spoznaja da nema šanse da se neka velika promena dogodi. Izašli su tenkovi i tu je bio kraj. Bio je to dobro organizovan bunt jer zanimljivo je recimo, slikala sam Draganu koja je poznata po tri prsta ispred šmrkova. Na mojim fotografijama je druga situacija kada je nakon toga vode Giška, Knele i još jedan frajer – kao, ti si ovo sa tri prsta dobro odglumila, sad idemo dalje. A ko je znao za njih tada, osim onih ko su bili infiltrirani tamo. Oni je samo sklanjaju i idu kao junaci. Ta fotka fenomenalno izgleda.

Giška, Knele i „još jedan frajer“ odvode Draganu  Foto: Goranka Matić

Crni flor i Ratni invalidi, 1992.

„Crni flor“ 31. maja 1992. Foto: Goranka Matić

– Crni flor je bila totalno nenadana i fantastična akcija. Trebalo je da počne u podne, svi smo se okupili kod „Albanije“, ali skoro nikog nije bilo na tom mestu. I onda odjednom, kao iz sna, u 12.05 pojavljuje se gomila ljudi koja je stvorila kolonu od „Albanije“ do Slavije i držala te crne papire. Sagla sam se i slikala taj tunel od crnog flora i bila sam baš srećna i zadovoljna kako se osećala atmosfera na toj fotografiji. Onda su kod Predsedništva okačili Slobi parče crnog flora i razišli se svi. To su organizovali Građanski savez i Srpski pokret obnove koji je tada bio u svom procvatu.

„Crni flor protiv rata“, 31. maj 1992. Foto: Goranka Matić

– Ispred stare Skupštine jednog dana su se okupili invalidi, to me je mnogo pogodilo. To je već bilo 1992. godine. Znači, stalno su bili protesti protiv rata a već te godine imate invalide bez nogu, ruku na ulici koji protestuju, vide se sveže posledice rata i ništa se ne menja. Biće posle i protest majki da im se vrate sinovi koji su mobilisani, a sve su to klinci, neiskusni, i opet se ništa ne događa, ne menja.

Protest invalida rata pred Skupštinom Foto: Goranka Matić

– Tih devedestih na ulici je bilo mnogo naroda a da pri tome nije bilo malo pomaka. Ali, u odnosu na danas, opozicije je bilo kao šaše u Skupštini.

Rimtutituki i „Ne računajte na nas“, 1992.

Rimtutituki (mart 1992) Foto: Goranka Matić

– A onda su i rokeri izašli na ulicu. Praktično smo bili nesvesni toga koliko je bilo to strašno bitno. Taj kamion na kojem su svirali išao je od Terazija i gomila naroda je išla za njim da bi se zaustavio na Trgu Republike gde je bila svirka i energija za pamćenje. Jedinstveni Rimtutituki.

Zoran Kostić Cane na koncertu „Ne računajte na nas“ Foto: Goranka Matić

– A onda se dogodio protest „Ne računajte na nas“, koji je isto okupio mnogo, mnogo, prvenstveno mladog sveta. Na toj bini nema ko nije bio, od Stojana Cerovića, Verana Matića, muzičara. Naravno, Cane koji je pravi partibrejker nastupio je punom snagom, i ovo mi je jedna od dražih Čavketovih fotografija na kojoj se vidi iza njegovih leđa koliko ima ljudi svuda oko bine.

Goran Čavajda Čavke na koncertu „Ne računajte na nas“ Foto: Goranka Matić

Studentski protesti i „Poslednje zvono“

– I onda kreću studenti u protestne šetnje koje su dosta dugo trajale. Nosili su zatovorske brojeve i zanimljive transparente. Jedan od njih je „Gde vam je sklonište?“ a već 1999. svima nam je trebalo sklonište. Ovo je tada naravno bilo metaforično.

Protest studenata, jun 1992. Foto: Goranka Matić

– Akciju „Poslednje zvono“ je organizovao Građenski savez. Krenuo je od Kalemegdana i šetnja je išla preko Terazija sve do Skupštiine. Svi su nosili razlličite zvončiće. Neverovatno je koliko se toga događalo na ulici i sve su to bili su pravi performansi. Jedan od njih je i Marš na Tolstojevu.

Akcija „Poslednje zvono“, jun 1992. Foto: Goranka Matić

Marš na Tolstojevu 1992. i Protest mira

Mirotvorni marš na Tolstojevu, 7. jul 1992. Foto: Goranka Matić

– Uniformisana i gola mladost Srbije. I vidiš cajkana jadnika koji razmišlja – šta li me snađe. U ovim situacijama policija je bila dosta pristojni. Pošto nije uspelo da se stigne do Tolstojeve 33, onda su je studenti improvizovali na Studentskom trgu pa se slikali.

Mirotvorni marš na Tolstojevu Foto: Goranka Matić

– Proleće 1993. u Srbiji – Protest mira, izgleda kao da se događa u Rusiji jer je slikan odozdo, a na njemu su puštani i beli golubovi. Ali mira nije bilo. Na tom protestu bili su i Jelenu Šantić, Vesnu Pešić i Stojana Cerovića.

Jelena Šantić, Vesna Pešić i Stojan Cerović na Protestu mira, 3. april 1993. Foto: Goranka Matić

Kontramiting vlasti 1996.

– Ima red građana sa pištaljkama, red policije i red kontramitingaša koji su došli da podrže Slobu Miloševića i SPS na Terazijama. Taman je sneg počeo da pada, ovi jadničci poneli su te svoje pogačice, sve je bilo tako tužno. Tu je i jedna od tužnijih slika čoveka koji razmišlja – šta li me je snašlo što sam morao da dođem, i žene na štakama, a iza njih Sloba, mutan u pozadini. Imam i fotografije autobusa koji su ih dovozili, ali bilo bi previše sada sve da se prikazuje. Biće na izložbi.

Zoran Đinđić na dan kontramitinga 24. decembra 1996. Foto: Goranka Matić

– A tu je i fotka Đinđića koji je izašao na terasu da zamoli protestante da se ne sukobljavaju osa kontramitingašima, Slobinim pristalicama, da ne idu ka hotelu „Moskva“.

Proglašenje Miloševića za predsednika

– Nisam sada stavila trenutak kada Sloba izlazi, ali prepričaću vam. Njegove pristalice ga dočekuju, a on u Titovom mercedesu odlazi. A pred vama je fotografija još okupljenog sveta koji ga gađaju cipelama, patikama, kada je zaokretao. Tu je i policija bila nemoćna. Tu su i Branko Vučićević i Marija Dragojlović, kao i Jelena Šantić koja baca cipelu.

5. oktobar 2000. godine Foto: Goranka Matić

– I 5. oktobar 2000. godine, miting koji je označio i kraj devedesetih i kraj vladavine Slobodana Miloševića – zaključuje Goranka Matić.

***

Goranki Matić će nagrada Fondacije Tanja Petrović biti uručena u nedelju, 28. februara u Muzeju savremene umetnosti, gde će 24. marta biti otvorena njena retrospektivna izložba.

Komentari

Vaš komentar