Prvi članak protiv "Plastičnog Isusa" stigao je iz Kabineta Mike Špiljka - na dve strane NIN-a s potpisom Vuka Draškovića. To nije plastični Isus, to je plastična bomba, upozoravao je profesor Ratko Đurović.
Imao je petnaest godina kada mu je Vasko Popa izdao knjigu poezije. Dušan Matić, pesnik, nadrealista, prvi posleratni rektor i dekan Akademije za pozorište, film, radio i televiziju čudio se zašto nije u Partiji jer je ona „kao gelender, brže se uspnete i lakše, a i kad silazite, malo se pridržite“. Za člana SK predlažu ga Ljubiša Ristić i Lazar Stojanović.
– Stigao sam do Platona. Javiću se čim dođem do Marksa – objasnio je.
Stigao je i do Lajbnica i Ruđera Boškovića, doktorirajući na problemu neprekidnosti u njihovoj filozofiji. Sve to – 2 u 1 – je Velimir, Velja Abramović alijas Vilijam Abramčik, profesor teorije filma, publicist, Teslijanac sa vrela teozofskog načela: „Nema dublje religije od istine“.
Njegova peticija u vunena vremena – posle „Plastičnog Isusa“ – sa zahtevom da se profesoru Žiki Pavloviću vrati Katedra nestala je s Akademije baš kao i celokupna dokumentacija pretrage, potrage, hajke za „indokritiranom i subverzivnom klasom četničkog vojvode“. Među njima i početnik Abramović.
– Bila je subota, negde oko podne, nije bilo studenata, ali ja sam sređivao neku svoju „šesnaesticu“ i našao se tu kada je došao Saša Petrović, zatim Branko Perak, direktor fotografije „Plastičnog Isusa“, Tomislav Gotovac, glavni glumac, Branko Vučićević, koji je kontrolisao film sa strane i uvek bio za umetničke slobode. Ugurao sam se i ja pozadi. Sa nama i domar, Dušan Ivanović iz Kolašina, koji je znao film napamet, jer je Laza to noćima montirao – seća se Abramović dana koji nisu najavaljivali ideološki cunami.
Ustaški žurnal i šminkanje Tita
Laza Stojanović je seo za italijanski montažni sto, sa šest tanjira, lepo sve naštimovao i mi smo ušli u montažu. U tom trenutku svi materijali, uključujući i „Ustaški žurnal“, šminkanje Tita dok su štimovali kamere, pre govora studentima. To je išlo posle Dnevnika, mislim 6. juna ili 7. juna 1968. Taj materijal Lazi je dao neko iz arhive televizije… Tu je i Vukica Đilas, takođe i svadba Ljubiše Ristića. Otac Ljubiše Ristića bio je Milisav Ristić, načelnik za saobraćaj u armiji. Našao se u filmu „Plastični Isus“ u sceni svadbe sina Ljubiše i Višnje Postić, kćerke pukovnika vojne kontraobaveštajne službe Postića, objašnjava Abramović. Nalog za hapšenje Lazara Stojanovića potpisao je general Rahmija Kadenić, nakon što je ceo sprat Generalštaba gledao film, osim Milisava Ristića, koga nisu pozvali na projekciju i koji je ostao u kancelariji. On je kasnije poginuo, neki smatraju u sumnjivoj saobraćajnoj nesreći u blizini Dubrovnika.
Kada je „Plastični Isus“ razapet u javnosti, u štampi se našla i izjava Stojanovićevog profesora Saše Petrovića, da nije bio – gde je bio, da nikada nije video materijale ni i iz Aušvica, ni „Ustaški žurnal“, ni to kako se Tito šminka. Video je samo igrani deo filma „Plastični Isus“, koji je po Abramoviću potpuno benigan, nikakve tu politike nije bilo.
– On tu nije bio! Još nismo bili sami, čoveče. Okrenem Sašu, koji me je primio na Akademiju i zamolim ga za susret. U „Metropolu“ mi je rekao sledeće: „Kod mene je došao Milan Vukos i predložio sledeće: „Ako ti daš izjavu da nisi video te materijale, da te je student prevario, jer već nisi bio na diplomskom, da je on to jednostavno dodao pre diplomskog, mi tebi vratimo pasoš, idi ti lepo u Francusku, Nemačku. Slobodna si kao ptica. Tamo te čeka onaj Bel (nemački nobelovac Hajnrih Bel prim. aut.) i Grupni portret ( s damom – film koji je Petrović kasnije snimio prim. aut.)“ – navodi Abramović Sašine reči. Bilo je uverljivo, jer je Saša, tada zaista bio u Iranu. O svemu su bili obavešteni. Gledali su celu Sašinu prepisku, telefone, sve su slušali. Upozorili su ga ukoliko iz zemlje izađe sa francuskim pasošem, neće moći da se vrati u zemlju.
Interesantno je da je tada jedan poslanik u Saveznoj skupštini ustao i pitao: „Zašto je našem reditelju uzet pasoš?“ Rekoše: „Ma nije uzet“ – a u stvari je uzet. Pasoš mu je kasnije vraćen da bi Saša otišao u Nemačku i snimio film „Grupni portret s damom“.
– Međutim, prvi razorni udarac, „atomski s leva“ na „Plastičnog Isusa“ stigao je iz kabineta Mike Špiljka, od apsolutno nepoznatog lica u filmskim krugovima. Prvi članak protiv „Plastičnog Isusa“, u NIN-u, napisao je Vuk Drašković. Bio je to ozbiljan napad – na dve strane. Tada sam prvi put čuo za njegovo ime, pošto sam čitao sve članke, a bilo ih je dosta – seća se Abramović i dodaje:
– Bio je tada sekretar prvog čoveka YU sindikata Mike Špiljka. Posle se pokazalo da Vuk Drašković ima više lica – po potrebi. Mislim da je jasno kako je postao „četnik“, zatim i ministar spoljnih poslova i kako je postao bogat. Sve je jasno.
Nisu ni ostali profesori potrčali da odbrane studenta i diplomski, neprikazani film. Nezaboravna je ocena profesora Ratka Đurovića: „To nije plastični Isus, to je plastična bomba.“ Profesor Predrag Delibašić u sećanjima („Gotova zaboravljena istorija“ – FCS) navodi da je u celom slučaju Stojanovićevog filma bila nezaobilazna uloga Alojza Ujesa i profesora Dejana Kosanovića.
– Alojz Ujes se izdavao za Crnogorca, međutim njegov otac je bio Albanac, a majka je Slovenka, tako da nikakve veze nije imao sa crnogorskom nacionalnošću, osim što se rodio u Boki Kotorskoj. On je bio doušnik Gradskog komiteta Beograda i radio je sa čuvenom komunističkom ideološkom inkvizitorkom Sofijom Mišić. Tih sedamdesetih godina bilo nam je neverovatno da od Dejana Kosanovića saznamo da je Alojz saradnik kineske obaveštajne službe. Zaista retko u to vreme kod nas. Danas to i nije tako čudno – podseća Abramović na vruću istoriju Akademije.
Ujes je bio asistent za vežbe sa mačevanjem na pozorišnom odseku, a kasnije volšebno postao profesor pozorišne produkcije. Kad je postao profesor zasadio je u kabinetu fikus koji je, kad je odlazio u penziju, bio ogroman, isprepletan po plafonu i ormanima kabineta, kao u džungli.
Čuvajte se Kosanovića
Dok je Kosanović tvrdio da je Ujes bio saradnik kineske obaveštajne slušbe, Abramović tvrdi da je Kosanović kasnije i dekan FDU, bio saradnik druge službe: KOS-a. U političkim obračunima Kosanović jeste bio nemilosrdan i prema bliskim prijateljima, kolegama. To je poznato. Ali, još uvek nedovoljno da bi neko radio za bilo čiju službu. Abramović međutim to potkrepljuje na sledeći način.
– Dejan Kosanović je studirao istoriju umetnosti sa mojom majkom, inače borcem Prve proleterske brigade, kasnije direktorom Muzeja Revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, koja mi je jednom prilikom rekla, kada sam kritikovao profesora Kosanovića, da ćutim, jer, citiram: „Dejanova majka se obesila u Švajcarskoj, njega je odgajila partija, radi za KOS, sve može ne da vas uhapsi, nego i da vas pobije, neće nikom odgovarati. Čuvajte se njega.“
U svim posleratnim političkim procesima postojali su i „zaštićeni svedoci“. U ovoj aferi to nije bio samo Dejan Kosanović već i Dušan Perković, direktora FRZ- a, koja je zajedno sa Akademijom proizvela „Isusa“.
– Prisustvovao sam suđenju Lazaru Stojanoviću, kada je taj isti Perković izjavio: „Nismo ništa znali, to se nekako samo desilo“. I to je sud uvažio. Videlo se taj on tu samo formalno, da se pojavi. Zato je Laza, posle godinu dana izdržanog vojnog zatvora, kažnjen sa još dve godine civiline robije – navodi Abramović.
Bila je to prva faza obračuna. Druga posvećena profesoru kome je javno rečeno: „Što se tiče ovog četničkog vojvode Žike Pavlovića, mi mu 20 godine nećemo dati da radi filmove, a on posle toga to ni biološki neće moći“…
Marina mi je pre dvadeset godina, bez pitanja, odnela u Njujork kompletnu dokumentaciju, fotografije, negative, novinske članke i filmove na 8 mm traci… Tako da danas nemam ni jednu moju fotografiju, niti film, pre 2000. godine. Ali, video sam se na Marininoj izložbi 2011. u moskovskoj Modernoj Garaži Romana Abramoviča. Na zidu je fotos sa mog prijemnog ispita na Akademiji, pokazujem ga prstom, a dole desno u donjem redu je i fotografija iz tog vremena sa Žikom i Svetlanom Sanjom Gligorijevićem. Žika je, kao I Sanja, glumac iz „Plastičnog isusa“, koji je u filmu imitirao ponašanje i reči Tita na otvaranju mosta Gazela. Fotografija je nastala nakon snimanja filma dok je Lazar Stojanović bio u vojsci.
Bonus video: Glas, dirka, bas: Fragile
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar