Film kao krik protiv gorućeg nacionalizma: Otvorena izložba povodom veka od rođenja Arsena Diklića

Postavka koju je kreirala kustos Milja Stijović, izložena je povodom veka od rođenja Arsena Diklića, književnika i autora scenarija nekih od najvoljenijih ostvarenja poput "Diližanse snova", "Marša na Drinu", "Užičke republike", do "Zimovanja u Jakobsfeldu" i "Salaša u Malom Ritu", a na osam video-zidova predstavlja inserte iz 13 filmskih ostvarenja, uz njihov kratki sadržaj i opis radnje.

Osim istaknute filmografije, izložba donosi i deo pisma Arsena Diklića Narodnom pozorištu u Mostaru povodom premijere njegove prve drame "Na zelenoj reci čun" daleke 1959. Posetioci mogu da vide u vitrinama filmske nagrade koje je Dikić dobijao, fotografije sa snimanja, knjige dijaloga, scenarije... Poslednja celina posvećena je pisanoj reči, pa je na postamentu izložena pisaća mašina i u njoj strana scenarija iz filma "Užička republika" s čuvenom replikom "Alo, Požega".

U jednoj od vitrina nalazi se i scenario za film "Djeca Kozare" iz osamdesetih i pismo reditelju Lordanu Zafranoviću koji tek sad snima po Diklićevom predlošku ostvarenje "Zlatni rez 42". Iako nije, uprkos želji Diklića, pre četrdesetak godina mogao da snimi film, Zafranović je, na otvaranju izložbe istakao kako su onomad "imali potrebu da naprave film kao još jednu opomenu da se zlo iz Drugog svetskog rata ne bi ponovilo":- Međutim, film je preslab medij da bi mogao da dugotrajnije utiče, a naročito ne na političare koji na kraju balade učestvuju u tim masakrima, selidbama, nesrećama, tragedijama - kazao je reditelj i dodao:

- Arsen i ja smo se vro brzo našli. Strahovito je želeo da ja režiram film po "Djeci Kozare", a ja sam želeo da radim sa njim jer je bio jedan od najboljih scenarista u to vreme. Bio sam temperamentan Dalmatinac, a on naizgled staloženi Vojvođanin. Međutim kad smo krenuli u ispitivanje tog zla pokazao je da je bio žešćiji od mene i to mi se dopalo jer smo u tekstu išli do kraja. Nažalost, nije došlo do realizacije. Pokušao sam da finansiram film, bilo je jako teško, jer je nacionalizam bio na sve strane, već se skupljalo oružje po podrumima. Ostao sam s njim u kontaktu sve do njegove smrti, a nakon toga i u kontaktu s njegovom ćerkom.Želju da ponovo otvori fioku i iz nje izvadi scenario dobio je kada je, kako je naveo, video mrtvog dečaka na obali Sicilije kojeg je more izbacilo na plažu kao emigranta.

- Deca stradaju. Neko je rekao, a to je napisao i Arsen: "Ratovi bi bili manje strašni da se ne ubijaju deca". To kao je bio njegov moto.Jedan od inicijatora izložbe je Arsenov rođak Radomir Diklić koji je ispričao nekoliko anegdota iz detinjstva i odrastanja uz strica.

- Arsen se nije držao protokola. Sećam se kada je dolazio sa posla imao je običaj da se odmara na jednom otomanu i pričao mi priče. Kada sam pošao u školu svi smo bili pretplaćeni na "Pionir". Tamo me je čekalo iznenađenje jer sam našao priče koje znam pod nazivom "Otoman ekspres" - kazao je Diklić.Ispričao je i kako je Arsen u Engleskoj sa mladim stvaraocima otišao na poziv vlade i završio u filmskom studiju sa filmadžijama, kada se i rodila njegova najveća ljubav - ona u pokretne slike.Zafranović je otkrio i da je s Arsenom radio dosta skladno "iako su došli iz druge estetike":- U to vreme se završavao jedan period jugoslovenskog filma. Krajem osamdesetih godina sazreli su oni koji su izašli iz granica Jugoslavije, stvaraoci s jednom novom estetikom, novim pogledom na fašizam, narodnooslobodilački rat, partizane, ustaše. A, sve to u žiži nacionalizma koji je pretio i nažalost i doveo do rata devedesetih godina - zaključio je Lordan Zafranović.Bonus video: Lordan Zafranović gradi Jasenovac za snimanje filma o najvećem zlu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tngizradascenografijejasenovacds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3858320"]