Fest kritika - piše Milan Vlajčić: Sramno poglavlje istorije

Imali smo razloga da se ovih dana radujemo bioskopu koji se vratio na veliku kulturnu scenu i svojim poklonicima - dva dana uoči zvaničnog završetka 49. Festa stiže odluka organizatora da se uobičajeni "Fest na bis", umesto dvodnevnog trajanja, protegne na sedam dana! Sjajno. Prva najava koja mi stiže u trenu kad pišem ove redove, nabraja više od trideset biranih naslova. Posle velikog udara zbog pandemije, kad su bioskopi prvi nastradali i gotovo godinu dana bili na strogom režimu, čak i nakon prvog jesenjeg otvaranja (dve dnevne projekcije), Fest 49 je pokazao da "stara ljubav zaborava nema" - većina projekcija je bila rasprodata (sa proređenim rasporedom sedišta i obaveznom maskom).Gde god smo mimo predviđenih novinarskih projekcija ovih dana zavirili, našli smo besprekorne mere održavanja nametnute discipline. Najavljeno produženje Festa obradovaće i akreditovane novinare: niko nije mogao da dnevno otprati šest najavljenih filmova. Sada ćemo, zajedno sa mnogobrojnim filmofilima, moći da nadoknadimo propušteno.IznevereniNorveški film "Iznevereni" (126 min.) reditelja Erika Svensona zasnovan je na istinitim događajima. Malo se uvek naježim kad vidim ovo upozorenje na filmu, jer "istina koja se u životu dogodila" ne jamči istinitost i ubedljivost filmske naracije u slici i reči.https://www.youtube.com/watch?v=buB-1i0wQW4Ovoga puta reč je o istoriji koju u opštim crtama znamo - katastrofa koja se godinama događala tokom Drugog svetskog rata, posle pohoda nacističkih armija na Istoku i Zapadu, u Hitlerovom sadejstvu sa Musolinijevom Italijom i japanskom ekspanzijom kroz Mandžuriju i Kinu.U kataklizmi koja je zadesila svet, Norveška je bila poseban slučaj. Kad je 8. aprila 1940. nemačka armija upala u ovu zemlju, imala je dobro pripremljen teren, jer je norveški političar Kvisling godinama zvanično podržavao Hitlerov nacizam, imao svoju dobro organizovanu naci-partiju kao kopiju velikog nemačkog uzora. Nemci su mirno ušli u zemlju i postavili Kvislinga za premijera vlade. Uzgred, među strasnim pobornicima hitlerizma nalazio se i nacionalni knjževni uzor, nobelovac Knut Hamsun, koji nijednog trenutka nije krio svoje oduševljenje Firerovim idejama antisemitizma i nadmoći arijevske (čitaj germanske rase). Kao veliki sledbenik nacizma, Hamsun je Hitleru poklonio svoju Nobelovu nagradu za književnost!Ovaj neophodan kontekst je u Svensonovom filmu samo nagovešten i zato, kad Nemci pokore Norvešku, oni mirno prepuste domaćim nacistima da obave pripreme istrebljenja stanovnika jevrejske veroispovesti. U filmskoj naraciji je težište stavljeno na porodicu Braude, otac drži radnju sa životnim namirnicama, majka brine o četiri odrasla sina, od kojih je jedan Čarls (Jakob Oftebro) bokser u lokalnom klubu.Sa dolaskom nove vlasti, mirne komšije postaju sprovodioci nacističkih mera, na opšte zaprepašćenje normalnog sveta. Najpre su na udaru Jevreji, obavlja se temeljan popis, zatim se svi muški članovi porodice odvode u nacistički logor Berg, gde se sprovode uobičajeni logorski rituali fizičkog maltretiranja i ponižavanja svake vrste.Komandant logora je Čarlsov školski drug, on ga poziva u svoj štab, nudi ga cigaretom, govori sa divljenjem o njegovoj bokserskoj veštini i nudi mu da prirede bokserski meč za logoraše. Čarls odlučno odbija i od tog trenutka je on na posebnim merama.Sva imovina jevrejskih građana postaje državna, izvršioci popisa pljačkaju stanove i u džepove stavljaju novac i lične vrednosti, prstenje i zlatne ukrase. Dve godine kasnije i građanke jevrejskog porekla se prisilno iseljavaju zajedno sa muškim logorašima do nemačkog broda "Dunav", koji će ih odvesti do visokih peći u Aušvicu. Pravi kontrast ovim zbivanjima je mir na ulicama norveškog grada, mir kupljen tuđom nesrećom. Kao i opustošeni stanovi žrtvovanih, posle "posete" komšija.Ova potresna hronika stradanja pokazuje da je oko osam stotina norveških Jevreja završilo u Aušvicu, a norveška vlada je tek 2012. izdala zvanično žaljenje zbog ovih žrtava domaćeg, autohtonog nacizma. Film je značajan spomenik kulturi sećanja.Urađen je po visokim standardima ratnih priča od kojih vam se ledi krv u žilama. Imao bih i neke manje zamerke, ali sada su druge stvari važnije.Oče našItalijanski film "Oče naš" (Padrenostre, 120 min.) takođe nosi oznaku "po istitinom događaju", i tu se povećava moja sumnja o važnosti ovog podvlačenja "istinitosti", jer se nalazimo u oblasti ličnog svedočenja.https://www.youtube.com/watch?v=EuTCxjlj0jgFilm je režirao Klaudio Noće, po sopstvenom scenariju (u saradnji sa Enrikom Audeninom), vraća nas u leto 1976, kad Italijom haraju teroristički napadi, koji unose osećanje opšte nesigurnosti i strepnje za goli život. U središtu priče je desetogodišnji Valerio (vrlo dobri i ubedljivi Matia Garači), čijeg oca Alfonsa (Pjerfranko Favini) iznenada sačekaju rafali maskiranih terorista. Pošto je dečak nehotično bio svedok (ne kao onaj dečak-svedok iz čuvenog filma Pitera Vira), njega neprekidno proganja trauma, koju pokušava da ublaži druženjem sa starijim drugarom Kristijanom.Pošto film sledi Valerijevu tačku gledišta, Kristijan se nalazi između stvarnog lika i izmaštanog junaka, što povremeno deluje izazovno i lepo. Reditelj nas često odvodi u prirodu, mediteranska lepota Italije, to je u redu, ali unosi i nepotrebnu komponentu sladunjavosti. Neki delovi filmske naracije nisu jasni, a uprkos intrigantnog zapleta i dobre atmosfere uličnog života, film je predug (duži je za dvadesetak minuta, izvinjavam se, baš ne volim da iznosim ovu vrstu zamerki). Ipak, to je delo koje ponovo prikazuje motiv odrastanja, tako drag značajnim italijanskim klasicima.