Podeli:
Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.

Piše: Goran Marković

Događaji koji su usledili kasnije su u štampi, naročito onoj senzacionalističkoj, opisivani kao “dramatični trenuci” i “dani užasa”. Radilo se o tome da je bolest počela da se širi matematičkom progresijom, što je nateralo Kenigzmarka i Kukuljicu da, osim drugog, izoluju i prvi sprat bolnice. Kukuljica je u međuvremenu doveo ekipu ljudi u gumenim odelima, sa gas maskama na licima, koji su dezinfekcionim sredstvima preprskali svaku stopu na Univerzitetskoj klinici koja je mogla predstavljati zaraženo mesto; ali nije vredelo – variola je napredovala neumoljivo.

Oni koji još nisu stigli na red bili su zgurani kao stado u prizemlju i podrumskim prostorijama bolnice. Danka i mladić, koji nikako nije zatvarao usta, zabarikadirali su se u sobi dežurnog lekara, zajedno sa doktorkom Marković koja, uostalom, nije izbijala sa gornjih spratova, nesebično pomažući Kenigzmarku i Kukuljici u nezi bolesnika. Broj inficiranih već je, naime, premašivao dvadeset ljudi.

Pročitajte još:

Posle mnogo okolišanja i opširnog uvoda (što je Danku dovodilo do očajanja), ponašajući se pri tom kao krivac, mladić je priznao da u bolnici nije samo iz ljubavnih razloga; pored neodoljive želje da vidi svoju draganu, njega je ovde privukla i sama epidemija. Neprekidno je pričao o svome projektu “U kandžama zaraze”, paraliterarnom delu, nekoj vrsti naučnog rada sa elementima trilera, koji je trebalo da spoji dva osnovna toka njegovog života: opredeljenost za medicinu i sklonost ka umetnosti. Ispostavilo se da je njegov boravak u karantinu imao i treći, rekao bih, sasvim prizeman razlog – bila je to idealna prilika da najzad od Keningzmarka iskuka mogućnost da polaže etiku…

Do ispita je, što je najčudnije, i došlo. Mladić se provukao ispod konopca koji je delio zaraženi od još uvek nezaraženog dela bolnice, prošetao se između umirućih ljudi i, sa neizbežnim smeškom na licu, prišao Keningzmarku koji je upravo čistio rane na leđima jedne žene. Kucnuo ga je po ramenu i rekao: “Profesore, znam da nije pravi čas, ali da li biste mogli da odvojite malo vremena za jednog svog studenta?” Dakako, Keningzmark nije mogao shvatiti o čemu taj mladi čovek bulazni ali kada je ovaj počeo naširoko da raspreda svoj slučaj sa obeljenim pripadnikom romske manjine, polako je počeo da iz sećanja priziva njegov lik. Namrštio se i upitao ga: “Kako ste dospeli ovamo?” Mladić je vragolasto slegnuo ramenima i pružio mu indeks: “Prošvercovao se…”
Izašli su u iz sobe i krenuli hodnikom. Svuda oko njih je vladao strašni nered: delovi nameštaja, dušeci, posteljina, ostaci hrane ležali su po podu; kroz poluotvorena vrata od soba dopirali su jauci i ječanje, poneki krik. Keningzmark je prišao prozoru i pogledao prema velikoj lipi u dvorištu čije su grane dopirale skoro do samog okna. Ćutao je dok je posmatrao pupoljke koji su nezadrživo izbijali na svetlost dana a onda, ne okrećući se, iznenada progovorio: “Ko je rekao: ‘Zašto se plašiti smrti? Dok smo mi, nje nema. Kada ona dođe, više nema nas…’” Mladić je progutao pljuvačku i promucao: “Aristotel?…” Keningzmark je ćutao, po izrazu njegovog lica nije se moglo reći da li je odgovor ispravan. “Spinoza?… Pitagora?…”, nabrajao je mladić, sve više se znojeći. Keningzmark je uzeo njegov indeks i, ne skidajući oči pune suza sa lipe preko puta, upisao u njega šesticu.

* * *

Pročitajte još:

Za to vreme, Grujić je umirao. Tako je bar izgledalo. Variola je kod njega okasnila ali kao da je baš zbog toga nasrnula svom silinom, da nadoknadi izgubljeno vreme. Kukuljica je ušao u Grujićevu sobu, prišao krevetu na kome je ležao i pažljivo ga osmotrio. Ovaj je intenzivno gledao nagore, prema plafonu, sjajno-staklastim očima koje se nisu uopšte pomerale. Celo telo, a naročito lice, bilo mu je prekriveno tipičnim egzantemom. Tamnocrvene papule bile su mu usađene duboko u kožu a tečnost u njima bila je pod naponom, kao da je izvirala iz velike dubine organizma. Kukuljica se nagnuo nad njim i posmatrao ga neko vreme kroz zaštitne naočare.

Rade Šerbedžija kao dr Grujić, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

“Da li me čujete?”, upitao je ispod kapuljače svojim metalno-ćebastim glasom. Nikakav odgovor nije dobio; Grujić je ležao nepomično, nije se čulo ni njegovo disanje. Samo su pokreti njegovih zenica, uprtih u nepoznati cilj na plafonu, davali do znanja da je još uvek živ. “Želeo bih da Vam, kolega, kažem nekoliko reči o bolesti od koje bolujete…”, nastavio je Kukuljica glasno. “Kao što naslućujete, radi se varioli veri, velikim boginjama. Ja sam za tu bolest stručnjak. Svetska zdravstvena organizacija me je poslala 1956. u Afriku, sa velikom grupom infektologa koja je radila na suzbijanju epidemije koja je u to vreme izbila u Etiopiji. Tamo sam proveo više od godinu dana i susreo se sa svim poznatim i do tada neotkrivenim oblicima bolesti.” Ućutao je, očekujući bilo kakvu Grujićevu reakciju. Ne dočekavši je, nastavio je: “Smrtnost je kod variole velika, prelazi sedamdeset procenata… Sve počinje visokom temperaturom i izvanredno jakim bolovima u sakro-lumbalnom predelu, tipičnim za prvi, prodromni stadijum. Kraj tog perioda označen je naglim padom temperature i subjektivnim osećanjem olakšanja. Međutim, zatim sledi drugi, osipni stadijum. Prvi signal je enatem koji kod variole, kao i svih drugih osipnih groznica, ide korak ispred ospe. Promene na koži, koje slede, u početku su mrljaste, potom vezikulozne, da bi na kraju prskanjem vezikula nastale ulcere. To je stadijum u kome se vi upravo nalazite…” Opet ništa, Grujić je samo nekoliko puta trepnuo, pogleda uprtog nekuda iznad Kukuljice. “To je krizni trenutak. Ukoliko ga prebrodite, postoji nada za spasenje. S obzirom na činjenicu da imate jasan vakcinalni ožiljak, vaše šanse nisu male…” Ništa, Grujić ničim nije pokazivao da komunicira sa svojim sagovornikom. Kukuljica je naposletku okrenuo ploču: “Hoćete li da se kladimo? Ja ulažem flašu viskija “Šivas” iz šezdeset treće…” Odjednom, učinilo mu se da Grujić pokušava da mu nešto kaže. Sagnuo se sasvim do njegovih usta i oslušnuo slabašni glas: “Sklonite mi se… sa svetla…” Kukuljica se osvrnuo i pogledao prema upaljenoj sijalici u koju je sve vreme bio uprt Grujićev pogled. Sklonio se u stranu, shvativši da je taj izvor svetla još jedina Grujićeva potvrda da nije slep. I mrtav.

Ispred sobe ga je čekao Keningzmark. Ćutke su prešli prostor koji ih je delio od izlaznih vrata; ta radnja je vremenom postala neka vrsta rituala koji su dvojca lekara obavljali svakodnevno nakon radnog dana. Iz Kukuljičinih reakcija Keningzmark je odmah shvatio da se Grujiću ne piše dobro. U trenutku kada je Kukuljica zakoračio ka izlazu, Keningzmark ga je uhvatio za mišicu: “Moram nešto da vam kažem…” Kukuljica je zastao i pogledao ga kroz zaštitne naočare. “Ja… ne mogu više…”, promucao je Keningzmark, pogledavši postiđeno ka zemlji. “Dajem ostavku, ne želim više da učestvujem u svemu ovome.” Kukuljica ga je, koliko se moglo primetiti kroz stakla na gumenim naočarima, posmatrao intenzivno. Onda je bez reči slegnuo ramenima i ponovo krenuo ka vratima. Keningzmark mu je odjednom preprečio put i progovorio neobično uzbuđenim glasom: “Morate me razumeti! Ne radi se o umoru. Niti strahu… Sve do časa dok nije oborila Grujića ja sam gajio – nadu. Mislio sam: neko će joj izmaći, život će naći načina da joj nekako doskoči, da je prevari. Ali, od trenutka kada je oboleo Grujić, ja više nemam… motiva. Nemam za šta da se borim, sve je nekako postalo besmisleno. Ne znam da li me razumete?…” Kukuljica nije odgovorio ništa. Dao je znak čuvaru da mu otključa i nestao u noći.

Semka Sokolović-Bertok kao dr Ćirić, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Te iste noći još neko je grozničavo, u nekoj vrsti bunila, vapio za nadom. Jedna od sestara na Dečjem odeljenju se oko ponoći probudila, čuvši nekakvo šuškanje, i primetila svoju neprikosnovenu gospodaricu, doktorku Ćirić, kako se iskrada iz njihovih, do tada strogo zaključanih prostorija. Krenula je za njom, nošena radoznalošću. Iz hodnika koji je vodio ka sporednim, požarnim stepenicama začula je neko mrmljanje. Prišunjala se vratima hodnika i načuljila uši. Odande je dopirao tihi glas doktorke Ćirić: “Oče naš, iže jesi na nebesi…” Sestra je kročila u hodnik i pred sobom ugledala nestvarni prizor: stara komunistkinja, zakleti bezbožnik i borac protiv zatucanosti, klečala je na kolenima, sa dlanovima skupljenim u preklinjanje, i molila se Bogu. Sestra je, neprimećena, stajala nekoliko trenutaka neodlučno a onda je i ona klekla pored doktorke Ćirić. Obe žene su nastavile molitvu, ne pogledavši se ni jednog časa.

* * *

Krasnić je bio nezadovoljan. Naime, njegov uspon nije se odvijao brzinom kojom je računao. Sve je išlo po planu ali zbivanja na Univerzitetskoj klinici u mnogome su pokvarila sliku o efikasnosti mera koje su preduzimale vlasti a glasine, koje su odande curkale u javnost, nedvosmisleno su svedočile da se situacija u tom karantinu sve više pogoršava, štaviše postaje – neizdrživa. Kako nesreća nikad ne ide sama, Krasnića je stigao i drugi maler. Ministar Stefanović mu je namestio klopku u koju je nepažljivi i uspeha željni magistar upao krajnje neoprezno, golim grlom.

Radilo se o sledećem. Krasnić je pravilno rezonovao da najkraći put ka nebeskim visinama moći vodi preko Službe državne bezbednosti. Znao je da niko ko ne sarađuje sa političkom policijom nema bilo kakve šanse na ozbiljniji uspon. Ali, pogrešio je u jednom: potcenio je uticaj ranjenog ministra Stefanovića i dozvolio sebi da nasedne na njegov predlog – da zajedno odu kod Milorada Vučića – Belog. Dobro upućeni znali su da je Beli bio čovek iz senke čija je ocena bila najvažnija kod davanja karakteristike o “političkoj podobnosti” kandidata za razne funkcije. To je, opet, bio ključni momenat u raspoređivanju ljudi sa kadrovskih lista na važna rukovodeća mesta. Krasnić je mnogo očekivao od tog susreta, međutim, nije znao nešto jako bitno: da je Beli već prepariran od strane Tome Stefanovića.

Kada su ušli u njegov kabinet, Krasnić se prosto bacio na policajčevu ruku i tresao je dugo, računajući da će fizički dodir na moćnog sagovornika preneti pozitivnu energiju koju je tako silno emitovala njegova želja za napredovanjem. Ono što je, međutim, usledilo, sunovratilo ga je surovom brzinom na zemlju. Odmah se ispostavilo da je Beli vrlo, vrlo nezadovoljan publicitetom koji je u javnosti epidemija najedared dobila. Iz Hrvatske su stizali protesti zbog nastupajuće turističke sezone a Evropsko atletsko prvenstvo, koje je u junu trebalo da se odigra u Beogradu, ozbiljno je dovedeno u pitanje. Krasnić je mucao nešto u svoju odbranu, smišljajući panično koje štivo iz partijske škole da u ovoj situaciji citira, kada je slučajno, kao dokaz sopstvene revnosti i praktičnog učešća u događajima, spomenuo da upravo dolazi iz karantina u motelu “Hiljadu ruža”. Beli je prebledeo i panično pogledao u svoju šaku koja je do malopre bila ophrvana Krasnićevim stiskom: “Hoćeš da kažeš da si danas… sada, imao direktni susret sa zaraženima???” Krasnić je revnosno klimnuo glavom a sledeći deo razgovora, bolje reći, bujica psovki kojom je magistar bio zasut, odvijao se u klozetu, dok je Beli već po treći put ribao ruke “vimom”.

Vozeći se nazad, ka ministarstvu, Krasnić je deprimirano ćutao. Nije govorio ni Toma Stefanović ali, za razliku od magistra, on je bio veoma zadovoljan razvojem događaja. Kada se auto zaustavio, ministar je očinski uhvatio za ruku svoga šegrta i progovorio: “Da se nagodimo. Kako smo Beli i ja dugogodišnji prijatelji, ja ću vaš mali nesporazum izgladiti. Za uzvrat, i ti ćeš meni učiniti jednu uslugu.” “Kakvu?”, upitao je Krasnić, sa nadom u očima. “Izvadićeš je odande kako znaš i umeš!”, procedio je ministar kroz zube.

Izbavljenje ministrove nećake iz zatočeništva bilo je zamišljeno kao operacija koja je trebalo da bude izvedena uz sadejstvo nekoliko službi angažovanih u borbi protiv epidemije. Dan posle Tominog i Krasnićevog razgovora u službenom “mercedesu”, Kukuljica je, kao obično, stupio na Univerzitetsku kliniku nešto posle sedam. Prošavši kroz gužvu u glavnom holu, nenametljivo se raspitao gde bi mogao da nađe mladu doktorku. Danka je sedela u sobi dežurnog lekara, ophrvana umorom, prljavštinom i dosadnim pričama autora projekta “U kandžama zaraze”, kada je Kukuljica otvorio vrata i konspirativnim pokretom ruke joj pokazao da izađe napolje. U holu joj je pružio crveni neseser za šminku i šapatom saopštio: “Ovo Vam šalje rodbina. Pažljivo pregledajte njegov sadržaj…” Danka je zbunjeno klimnula glavom.

Danka (Varja Đukić) pronalazi pismo, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Skrivena u klozetu, panično je preturala po neseseru da bi, tek pošto je nekoliko puta sav njegov sadržaj istresla na pločice, najzad shvatila na šta se odnosila Kukljicina misteriozna rečenica. Na samom dnu koferčića, sakriveno ispod rašivene postave, pronašla je ujakovo pismo sa detaljnim opisom svog budućeg bekstva. Sve je bilo isplanirao. Sutra u zoru, Danka je trebalo da napusti ovo strašno mesto u limenom sanduku, zajedno sa prispelim leševima umrlih u toku noći. Devojka je nekoliko puta pročitala pismo da bi ga najzad strpala u nedra i počela da se ushićeno smeje, po prvi put od kako se našla zatočena. U toj smrdljivoj, danima neopranoj rupi, koja je predstavljala jedino mesto na celoj Univerzitetskoj klinici gde su zarobljenici karantina mogli da budu sami, osetila se najednom srećnom…

(Nastaviće se)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram