Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.
Piše: Goran Marković
Kalimerova smrt je, kao što je Keningzmark predosećao, strašno pogodila doktorku Marković. U trenutku kada su ljudi u gumenim odelima sa Univerzitetske klinike na nosilima iznosili malo telo uvijeno u ćebe i prenosili ga u veliki, tamnozeleni šator koji se preko noći nekako stvorio tu, ispred glavnog ulaza, ona je stajala na prozoru dečakove sobe, stiskala u rukama igračku koju mu je donela na dan početka opsade i tresla se celim telom. Danka, koja se našla pored nje, ponudila ju je poslednjom zalihom „apaurina“ (te pilule su joj omogućavale da kako-tako odspava po koji sat noću), ali doktorka Marković je samo odmahnula glavom i priljubila svoje čelo još više uz staklo. I svi ostali zatočenici stajali su na prozorima bolnice i nemo posmatrali prizor. U toj tišini bilo je nečeg izrazito pretećeg. Ali, što će se uskoro pokazati, ta pretnja se odnosila kako na zarobljenike na Univerzitetskoj klinici (koje je, sada je postajalo izvesno, uskoro očekivala Kalimerova sudbina), tako i na one napolju.
Šator, koji je predstavljao neku vrstu čistilišta, bio je, u stvari, sanitetska poljska jedinica, predviđena za postupak sa leševima bolesnika umrlih od tropskih bolesti. Postupak je bio strogo propisan: telo umrlog od variole najpre je uvijano u posebnu tkaninu, koja je prethodno umakana u rastvor lizola i hloraminoma, da bi se zatim stavljalo u metalni sanduk čije praznine su odmah ispunjavane strugotinom natopljenom lizolom i rastvorom hlora. Posle zatvaranja, poklopac sanduka je lemljen i ponovo prskan lizolom, kao i samo mesto na kome je sanduk stajao. Sanduci su, zatim, odnošeni specijalnim vozilom, koje je služilo isključivo za tu namenu, u nepoznatom pravcu. Mesta (groblja?) na kojima su obavljani ukopi do dana današnjeg nisu otkrivena. Tako je spoljni svet za duži vremenski period mogao biti siguran da neće imati kontakt sa lešom umrlog od variole.
Pročitajte još
Istog dana se odigrao veliki preokret u javnom informisanju. U nemogućnosti da spreči glasine koje su dopirale sa dve strane, sa Univerzitetske klinike i, naročito, sa Kosova, Krasnić je rešio da okrene ćurak. Na velika zvona objavljeni su podaci o strašnoj zarazi koja se, „poput nemačkih bombardera četrdeset prve, sručila na našu zemlju“, zatim da je pošast u naše krajeve doneo niko drugi do jedan Albanac, hodočasnik, kao i detalji o merama zaštite stanovništva koje je spretna i požrtvovana vlast, srećom, od samog početka preduzimala. Objavljena je opšta, obavezna vakcinacija stanovništva, Beograd zatvoren, a na svim prilaznim putevima gradu kao, uostalom, i na aerodromu, železničkim i autobuskim stanicama, postavljeni su kontrolni punktovi na kojima je vršena provera onih koji ulaze i onih koji su nameravali da izađu iz grada.
Na taj način su Beograd i – uskoro se to saznalo – još nekoliko mesta u Srbiji, postali “zabranjeni gradovi”. Evropa se naslađivala šokantnim vestima o pojavi jedne iskorenjene bolesti i to odmah tu, iza prvog plota, a Krasnić je uveliko radio na varijanti „B“, predviđenoj za ovakve i slične slučajeve u kumrovačkoj školi. Tu su, naime, polaznici Seminara za tehnologiju komunističke vlasti dobijali uputstva i za situacije kada više nisu bili u mogućnosti da kontrolišu protok informacija i da javnost drže podalje od istine. U takvim okolnostima, glasila je direktiva, istinu treba razglasiti na sva zvona, dramatizovati je do krajnjih granica i dati joj predznak „neprijateljskog delovanja“. To je bilo veoma važno: da se sve predstavi kao, recimo, zavera protivnika režima ili kao delovanje protiv socijalizma, posebno ovog našeg, samoupravnog. Krasnić je celoj stvari dodao još jedan pikantni detalj – činjenicu da je glavni kliconoša bio Albanac, i to još po povratku iz hadžiluka (islamskog, dakako). Po tome se nije mnogo gazilo ali se nije ni prećutkivalo. Krasnić je, naime, želeo da se strah i nadolazeća agresija stanovništva usmere u sasvim drugom pravcu od vlasti. Za to mu je ličnost Halila Redžepija odlično poslužila.
Ministar Stefanović se pekao na jakoj vatri. Sa jedne strane, odjednom se našao u žiži interesovanja javnosti i bio prinuđen da od jutra do mraka novinarima daje razna uopštena obaveštenja o širenju zaraze (ovi su, odnekuda, smatrali da je on, ako ne baš odgovoran, a onda sigurno kompetentan za sve događaje oko velikih boginja i stalno su ga bombardovali veoma nezgodnim pitanjima). Na drugoj strani, bio je stalna meta nezadovoljnika iz viših struktura vlasti koji su se neprestano interesovali za tačni termin prestanka strašne pošasti koja je počela da ugrožava ne samo stanovništvo Beograda i Srbije, nego, što je bilo najstrašnije, i njihove lične pozicije. Policijski aparat je, naime, registrovao povećano negodovanje ljudi i razna govorkanja tipa: „Pa, da, to samo OVDE može da se desi…“ ili: „Sve će nas ONI oterati u grob…“ i slično. Najzad, Toma je cepteo od besa zbog činjenice da ga je Krasnić izigrao ne obaveštavajući ga o pretvaranju Univerzitetske klinike u karantin i na taj način mu oduzeo mogućnost da svoju nećakinju poštedi strašnih iskušenja. Jer, događaji u karantinu su najednom dobili dramatične razmere…
Povod za nemila zbivanja, koja su uskoro usledila, bila je otmica direktora Milutinovića od strane doktora Grujića!(?) U cilju održavanja lične higijene, Čole je, naime, s vremena na vreme morao da napušta svoj brlog. Koristeći rane jutarnje časove, vreme kada su svi manje-više spavali, iskradao se iz kabineta i na brzinu upadao u obližnji toalet, vršeći nuždu i zapirajući se navrat-nanos. Radio je to u stalnom strahu, osvrćući se neprestano i dahćući kao progonjena životinja. Ali, dan posle Kalimerove smrti, u jednom od klozeta (u kome je, izgleda, proveo čitavu noć) sačekao ga je Grujić. U trenutku kada je Čole uživao u pražnjenju svoje napaćene bešike, s leđa mu se prišunjao Grujić, skočio mu na grbaču i čvrsto ga uhvatio u „kragnu“, vičući kao pomaman: „Moj si!… Predaj se!… Smatraj se zarobljenim!!!“
Besno se rvući, dva lekara su ispala u hodnik. Čole se poslednjim snagama opirao ali ga Grujić, snabdeven nekom iznenadnom, natčovečanskom snagom, nije puštao i stalno je ponavljao: „Moj je!!!… Imam ga!!!“ Naravno da je cela bolnica bila začas na nogama i da je sa velikim uživanjem posmatrala ovu igru mačke i miša. Grujiću se uskoro pridružio i vlasnik polne bolesti Bora pa su obojca strpala već zanemoćalog direktora na pokretni krevet za transport nepokretnih bolesnika i, vukući ga brzo na točkovima, začas ga provozali celom bolnicom. Ljudi su izlazili iz soba, strčavali niz stepenište, aplaudirali, davali ideje za nova mučenja tog zlotvora a Grujić i Bora su sve brže, sve pomamnije okretali krevet na kome je ležao već potpuno izbezumljeni direktor Milutinović.
Čim je shvatila o čemu se radi, doktorka Ćirić je izašla sa Dečjeg odeljenja, zaključala ga dobro i zatim se uputila u Čoletov kabinet. Tamo je izvršila pretres i, pronašavši gomilu praznih bočica od vakcine, pojurila pravo u glavni hol u kome se pred masom okupljenih odigravao poslednji čin zlostavljanja zlog direktora. Doktorka Ćirić je odgurnula Grujića i Boru, rukom zaustavila pokretni krevet i nagla se nad već potpuno otupelim Čoletom. „Od kada je ovo kod tebe?!“, proskitala je pokazujući na praznu kartonsku kutiju. Kroz gužvu se probila i doktorka Marković. „Šta je to?“, upitala je, predosećajući najgore. „Krio je od nas hiperimuni gamaglobulin koji trenutno štiti od zaraze!“, saopštila je doktorka Ćirić i zavrnula rukav na Čoletovoj ruci. Pred okupljenim ljudima se ukazala Čoletova izbodena ruka koja je sama bila odgovor na pitanje šta se sa gamaglobulinom dogodilo. Čole je uplašeno viknuo: „Stiglo je samo četrdeset grama! To nije dovoljno ni za…“ Tog trenutka je doktorka Ćirić zamahnula i sigurno je da bi ga udarila da je doktorka Marković nije uhvatila za ruku. „Ovo si ukrao od moje dece!“, zagrmela je doktorka Ćirić tako da su je čuli sve do mansarde.
* * *
Šta se tačno odigravalo pre provaljivanja glavnih ulaznih vrata bolnice nije poznato. Čuvari su u jednom trenutku primetili metež u unutrašnjosti zgrade ali, kako nisu smeli da prekoračuju prag karantina, nisu mogli niti da odgonetnu šta se tamo kuva niti da bilo šta preduzmu. U jednom trenutku glavna bolnička kapija je počela da se opasno ljulja a onih nekoliko milicionara koji su se zatekli u blizini nisu imali snage da zadrže pobesnelu masu koja je u talasima na nju nasrtala. Najzad, pod naletima rulje, teška vrata su popustila a čuvari, od kojih je samo nekolicina stigla da stavi zaštitne maske na usta, uplašeno su ustuknuli, vitlajući zbunjeno pendrecima iznad svojih glava.
Međutim, u prvom trenutku niko od zatočenika nije izašao napolje. Nastala je neobična situacija: izvaljena vrata su se ljuljala, škripeći pri tom neprijatno, ljudi iza njih su dahtali i gledali preneraženo u slobodni svet koji se pružao tu, na samo nekoliko koraka ispred, a milicionari su stajali i bez glasa mahali pendrecima, kao da se bore sa nevidljivim utvarama. A onda je iz unutrašnjosti mase, kao nekakva bljuvotina, gnoj iz sazrelog čira, katapultiran Čole. Izleteo je na stepenište i počeo unezvereno da se osvrće oko sebe. Napred nije mogao, jer su milicionari kidisali prema njemu kao pobesneli psi, a nazad nije smeo, razjarena masa ga je očekivala iskeženih čeljusti. Stajao je tako na „ničijoj zemlji“ krećući se unezvereno nekoliko stepenika dole, nekoliko gore, i pokušavao da i jednima i drugima objasni kako on nije kriv, da je u pitanju zabuna, da neko mora da ga sasluša… Nije vredelo, milicionari su urlali da se vrati odakle je došao a masa ga je grdila, psovala i pljuvala, osokoljena nedoličnim stanjem u kojem se taj dojučerašnji drmator našao.
Ko zna koliko bi ova pat situacija trajala da se odnekuda najednom nisu pojavila, skoro kao kamion velika, ambulantna kola. Zaustavila su se uz škripu guma, iz njih je istrčalo desetak ljudi u gumenim odelima sa gas maskama na glavama i odmah, bez reči, kao da su tačno znali o čemu se radi, ščepali Čoleta i ugurali ga u unutrašnjost automobila. Zalupili su velika vrata prekrivena gustim rešetkama i, ne pogledavši nikoga, nestali u pravcu grada. Svi prisutni, uključujući i milicionere koji su sve vreme stajali mirno, spuštenih ruku, bili su potpuno paralisani iznenadnim obrtom.
Pročitajte više
Zatočenici su bili zbunjeni najviše činjenicom što je glavni negativac, čovek koji je u mnogome bio kriv za situaciju u kojoj su se svi nalazili, nestao tek tako, bez traga. Njihova priča nije imala katarzu. Ali, ta mirnoća je trajala još sasvim kratko. Masa se najednom uznemirila, pokrenula i hrupila na vrata. U strašnom krkljancu koji je tu nastao, nekolicina bolesnika i jedan bolničar su pali i tom prilikom zadobili povrede. Ali, stampedo više nije mogao da se zaustavi. Milicionari su prilično kukavički ustuknuli ka ogradi koja je opasivala prostor ispred Univerzitetske klinike a najednom oslobođeni sužnji detinjasto su trčkarali unaokolo, skakali uvis, ljubili se i smejali pokazujući prstom na uplašena lica svojih Kerbera. Nekolicina slučajnih prolaznika stajala je ukočeno i ceo prizor posmatrala užasnuto, kao scenu iz pakla.
Ali, našavši se odjednom napolju, van karantina, ljudi koji su do pre samo nekoliko minuta bili neka vrsta uhapšenika nisu, u stvari, znali šta da učine sa iznenada izvojevanom slobodom. Ideja bekstva, izgleda, nikome nije padala na pamet. Umesto da se jednostavno upute kući (nijedan od njihovih čuvara nije pokazivao odvažnost da im stvarno suprotstavi), oni su se vrteli u krug dajući sebi oduška tako što su plašili milicionare koji bi, kad god bi im se neko od „kužnih“ opasno približio, odskakali korak-dva unazad, groteskno vitlajući pendrecima u njihovom pravcu.
Do preokreta je došlo kada se odjednom, niodkuda, uz strašnu grmljavinu i podizanje orkanskog vetra, pojavio helikopter. Strašna ptičurina se spustila na samo dvadesetak metara iznad glava pobunjenika a na prozoru se, pored pilotove, jasno videla i Krasnićeva glava koja je mirno, ledenim očima posmatrala prizor ispod sebe. Onda se, preko razglasa koji je bio instaliran u helikopteru, začuo njegov ravnomerni, odlučni glas: „U sopstvenom interesu, i u interesu drugih, nemojte napuštati karantin! Propisi o borbi protiv karantinskih bolesti nalažu strogu izolaciju svih lica koja su imala kontakt sa zaraženim u trajanju od dvadeset i jednog dana od poslednjeg slučaja zaraze! Zato se disciplinovano vratite u prostorije bolnice i sačekajte da opasnost po vas i vaše bližnje prođe!“
Ljudi su stajali i kao opčinjeni posmatrali helikopter čija je snažna elisa dizala u vazduh ne samo njihove kose, prašinu i hartije, već i gomilu polusagorelih čaršava, ćebadi i sanitetskog materijala, sve ono što je poslednjih dana, od kako je zaraza počela da uzima maha, iznošeno iz soba zaraženih i spaljivano na velikoj lomači iza belog kontejnera. Keningzmark i Kukuljica su, naime, čim je broj obolelih od variole premašio jednocifrenu brojku, proglasili ceo drugi sprat zabranjenom zonom, odvojili vrh stepeništa konopcem na kome su okačili tablu sa natpisom: „Variola vera – zabranjen prolaz“ a ostale sa tog nivoa zgrade preselili u prizemlje i suteren.
Prethodnog dana, izlazeći iz zgrade, Kukuljica se obratio masi okupljenoj u glavnom holu: „Profesoru i meni potrebni su dobrovoljci. Broj obolelih se popeo do granice od koje ne možemo više sami.“ Nastao je muk, bilo je jasno da je došao trenutak istine. Ali, u celoj toj masi (bilo je prisutno najmanje osamdesetak ljudi) jedino je ruka doktorke Marković bila podignuta uvis. Keningzmark je progovorio skoro ljutito: „Vi ne dolazite u obzir! Ne smete da primite vakcinu.“ „Da li se neko javlja?“, ponovio je Kukuljica svoj apel. Niko se nije pomerio, samo se ruka doktorke Marković još više ispravila, kao da je optuživala. Kukuljica je najzad slegao ramenima i krenuo ka izlazu. Ljudi pored kojih je prolazio posmatrali su ga nemo, bez trunke griže savesti.
* * *
Ohrabreni prisustvom helikoptera i uplašeni gomilom psovki koje su u fragmentima dopirale sa njihovih voki-toki stanica, milicioneri su krenuli u odlučni juriš. Za nekoliko minuta, neočekivano lako, uterali su razularenu masu nazad u zgradu bolnice. Na taj način, pobuna je ugušena a prostor ispred Univerzitetske klinike ponovo je dobio svoj prvobitni izgled. Krasnić je mogao da odahne i da odleti pravo u Skupštinu grada gde je valjalo upisati nove poene.
U bolnici, pre svega u glavnom holu, vladala je velika pometnja. Agresija začeta napolju premestila se unutra. Krećući se kao horda delikvenata, pobesneli ljudi su lomili sve što je bilo lomljivo, od klupa i stolica, pa do stakala na vitrinama (koje su ionako bile potpuno prazne), urlajući pri tom najstrašnije psovke i gadosti. Te reči su bile upućene neodređenom neprijatelju, uglavnom „onima napolju“. Zahvaćena iznenadnim strahom, Danka je uletela u sobu dežurnog lekara i tamo zatekla doktorku Marković kako upravo daje sebi vakcinu. „Šta to radite?!“, zaurlala je devojka sećajući se Keningzmarkovih reči: „Vi ne smete da primite vakcinu!“ Doktorka Marković je nije udostojila ni najmanjom reakcijom. Pogledala je ispražnjeni špric i progovorila, više za sebe: „Od sve dece na svetu, baš je on morao da ode…“
Tog trenutka, u potrazi za osobom koja bi mogla da predstavlja novog krivca, razularena rulja je banula na vrata sobe dežurnog lekara. Neko je viknuo: „Vidi ti nje, ima vakcinu!“, što je bio znak za ostale da hrupe u prostoriju i počnu da je demoliraju. Doktorka Marković je stajala, bleda kao smrt, i mirno posmatrala podivljale ljude (predvodio ih je jedan bolničar) koji su rušili i lomili sve pred sobom, u potrazi za nečim što se nazivalo „vakcina“ a da, pri tom, niko od njih nije znao kako to, zapravo, izgleda i kako se upotrebljava. Danka je izletela napolje, imajući u glavi samo to da pošto-poto mora da pronađe Keningzmarka i Kukuljicu, ljude koji su bili, činilo joj se, jedini sposobni da zaustave sve ovo.
Ali, čim je izašla u glavni hol, odmah je shvatila da u haosu, koji je na sve strane vladao, njih, jednostavno, nije moguće naći. Potpuno obeshrabrena, na ivici suza, zastala je i u polumraku posmatrala besmisleni pir (tek kasnije se ispostavilo da je, čim su počeli neredi, ljudima u karantinu neko isključio struju). Suočeni, najzad, sa golom istinom, ophrvani dubokim očajanjem, ljudi su tumarali žurno i besciljno, iskaljujući beznađe kidanjem potpuno nevinih predmeta kakvi su, na primer, bili fikus telefonistkinje Ruže ili posteri namenjeni dobrovoljnim davaocima krvi. Odjednom, Danka je na ramenu osetila nekakvo lagano, jedva primetno kuckanje. U stvari, nečiji prst je tu radnju ponavljao već nekoliko puta, ali ona je tek sada postala svesna da neko, ko je bio iza njenih leđa, pokušava da joj se obrati. Okrenula se panično i, ugledavši osobu koja je bila pred njom, skoro urliknula od iznenađenja.
Bio je to mladić koga je upoznala u biblioteci; isti onaj dosadni, pomalo čudni bezveznjak koji ju je, dok je tragala za literaturom o zarazama, sve vreme uznemiravao i koga je, toga se dobro sećala, videla na dan pretvaranja njihove bolnice u karantin kako, sa buketom cveća u rukama, pokušava da se nekako prošvercuje unutra. Sada je, toliko neočekivano da se to graničilo sa halucinacijom, odjednom stajao tu, pred njom, u holu bolnice iz koje niko ko stoji uspravno nije imao izlaza, i blentavo se smešio, sa izrazom lica koji je sugerisao dečji nestašluk. Danka ga je posmatrala bez daha nekoliko trenutaka a onda je, naglo, njeno početno iznenađenje počelo da se pretvara u srdžbu. Pogledala ga je skoro sa mržnjom i ljutito progovorila: „Šta radite ovde, u karantinu?!“ On se nasmešio i nevino slegnuo ramenima, kao da je hteo da kaže: „Eto, ja malo svratio…“ „Idiote! Kako misliš sad da izađeš odavde?!“, kriknula je. On se nasmešio još blagorodnije i prošaptao: „Danka… Ja uopšte nemam nameru da Vas ostavim ovde samu.“ Ona ga je pogledala sa neskrivenim besom a onda je počela, prvo polako a zatim sve snažnije, da ga udara pesnicama po grudima. Mladić je stajao mirno, smešeći se i dalje zbunjeno, i primao njene udarce kao da je reč o golicanju, a ona ga je udarala sve snažnije, kao da je on trebalo da plati za sve što ju je snašlo ovde. Najzad se umorila, prestala da ga udara i, dišući teško, klonula na njegove grudi. Mladić je stajao nepomično, uplašen mogućnošću da ovaj rajski trenutak iznenada ne prsne kao balon od sapunice.
Za to vreme, neprimećen ni od koga, doktor Grujić je sedeo na klupi u jednom uglu glavnog hola i intenzivno posmatrao vrhove svojih belih klompi. Sudeći po pozi u kojoj se nalazio ko-zna-od-kada i velikoj mirnoći koju je ispoljavao, razmišljao je o nečem vrlo intenzivno. Onda je ustao i polako se, nogu pred nogu, uputio ka gornjim spratovima bolnice. Niko nije obraćao pažnju na to njegovo puževsko napredovanje, ljudi su pored njega jurili gore-dole, vikali, gestikulirali. Stigavši do natpisa „Variola vera – zabranjen prolaz“, Grujić je podigao konopac i zakoračio u izolovani deo bolnice. Njegov korak je jasno pokazivao koliko ozbiljno je bolestan.
(Nastaviće se)
Pratite nas i na društvenim mrežama:
